This entry was posted in Poremećaji ličnosti

Zavisni poremećaj ličnosti

Zavisni poremećaj ličnosti je prepoznatljiv po opštem obrascu zavisnosti i težnji za potčinjavanjem drugima, bez kojih osoba veruje da ne može. zavisni poremećaj ličnostiDominantne karakteristike su strah od napuštanja, hroničan nedostatak samopoštovanja i večito oslanjanje na druge ljude. Ispod manifestnog potčinjavanja se nalazi velika količina agresivnosti koja se ispoljava pasivno. Budući da ove osobe ne dozvoljavaju da agresivnost izađe na površinu, već je okreću ka sebi, gutaju je, jedan od čestih pratećih simptoma je vezan za anksioznost povodom sopstvenog zdravlja – hipohondrija. Zavisni poremećaj ličnosti, zajedno s opsesivno – kompulsivnim i izbegavajućim, pripada grupi anksioznih poremećaja.
Osoba koja ima zavisni poremećaj ličnosti najčešće ne prepoznaje svoj problem. Ovaj se poremećaj češće javlja kod žena, nego kod muškaraca. Najčešće počinje da se prepoznaje u ranom odraslom dobu. Prema statističkim podacima, učestalost ovog poremećaja ne prelazi 1% u opštoj populaciji, mada se navodi da se u praksi sreće još i ređe (do 0.6%).
Iako se smatra da je psihoterapijski lakše tretirati zavisni od narcističkog ili graničnog poremećaja ličnosti, efikasan tretman uključuje dosta vremena i izazova.

Zavisni poremećaj ličnosti – klinički opis i konceptualizacija:
Okidači i povodi za manifestovanjem zavisnog ponašanja kod ZPL su najčešće situacija u kojima osoba smatra da će biti ostavljena da se u nekoj situaciji snađe sama ili uzda u sebe. Tada se javljaju jake anksioznosti i pokušaj da se druga osoba (osoba od koje je pojedinac s problemom zavistan) privoli da ostane.
Zavisni poremećaj ličnosti manifestuje ponašanje koje je poslušno, pasivno, neasertivno i jasno je da osoba ima značajan nedostatak samopoštovanja.
U međuljudskim odnosima, zavisni poremećaj ličnosti se prepoznaje po ponašanjima u kojima se manifestuje spremnost da se žrtvuje za druge, kači za njih i, prevashodno, od drugih očekuje da preuzmu odgovornost.
Način mišljenja osobe s ovim problemom karakteriše sugestibilnost, preokupiranost međuljudskim odnosima. One su sklone da o voljenim osobama razmišljaju poput stalno zabrinutog ili prezaštićujućeg roditelja.
Dominantno osećanje je anksioznost, mada su osobe s ovim problemom često i stidljive (ili drugima tako izgledaju). Pod stresom one reaguju depresivnim osećanjima.
Temperament, odnosno urođeni obrazac reagovanja osoba sa ZPL se oslikava nižim nivoom energije, strašljivošću i prepoznatljivom povučenošću tokom detinjstva. Temperament bismo najbolje okarakterisali kao melanholičan.
Zavisni poremećaj ličnosti se prepoznaje i po obrascu emocionalne vezanosti koji je preokupiran. Preokupirani su, logično, održavanjem emotivnih veza koje za njih predstavljaju bazu sigurnosti. Ta preokupiranost je pojačana činjenicom da sebe vide u lošem, a druge, po pravilu, u dobrom svetlu.
Osnovna poruka koju su osobe sa zavisnim poremećajem dobijale tokom detinjstva od roditelja, mogla bi se sažeti rečenicom “Ne možeš ti to samostalno da uradiš”. Na osnovu toga su ti pojedinci počeli sebe da vide kao “fine i kulturne, ali nesposobne ili krhke osobe”. Takođe, ceo obrazac vaspitanja je doveo do toga da na svet gledaju kao na “mesto puno drugih ljudi koji su tu kad zatreba, da brinu i vode račna o onima koji to ne mogu sami”!
Jedan od najvažnijih kriterijuma na osnovu kojeg profesionalci postavljaju dijagnozu “zavisni poremećaj ličnosti” je oslanjanje na druge prilikom preuzimanja odgovornsti u gotovo svim, ili svim važnim oblastima života. Budući da je osoba ovakve organizacije ličnosti uverena da ne može da funkcioniše samostalno, ukoliko joj se jedan značajan odnos u životu završi, brzo će pronaći drugi na koji će moći da se oslanja. Većina životne energije je posvećenja održavanju veza s ljudima bez kojih, kako zavisna osoba veruje, ona ne može!

U psihoterapijama koje su direktivnije, poput kognitivno bihejvioralnih terapija, zavisni poremećaj ličnosti se posmatra i kroz deficit u socijalnim veštinama. Osnovne veštine koje nedostaju osobi sa zavisnim poremećajem su – nezavisnost, asertivnost i sposobnost da se usaglasi s drugima. Umesto ovih veština, osoba ispoljava ponašanje u kojem se lepi za druge, povlači se i ponaša potčinjeno i izbegava svaki konflikt (jer zna da je konflikti mogu prikazati u lošem svetlu i dovesti do gubitka značajnih veza s drugima).

U dubinskim, psihodinamskim terapijama je naglasak na razumevanju razloga iz kojeg se osoba ponaša emotivno nestabilno i zavisno. Iz te perspektive je veoma značajno ispitati poreklo i značenje separacione anksioznosti koju klijent oseća, kao i razloge za nedovoljno dobro uspostavljenu konstantnost objekta – sposobnost za upravljanje emocijama koja nas čini emotivno stabilnim i nezavisnim osobama.

U dubinskim terapijama se posebna pažnja posvećuje radu u transferu s ovim osobama. Transfer obiluje težnjama da terapeut preuzme odgovornost za klijenta i klijentov napredak. Klijent se često prikazuje kao “dobar đak”, “poslušno dete” i pokušava da se dopadne terapeutu na onaj način na koji mu je to polazilo za rukom s roditeljima. Ukoliko je terapeut aktivan i direktivan, klijent može biti još pasivniji očekujući da terapeut za njega uradi važne zadatke. Pošto je osnovna poruka koju su ovi klijenti dobijali od roditelja bila upućena na to da oni nisu sposobni da budu samostalni, to će se ogledati i u transferu s terapeutom. Naime, klijent će od terapeuta tražiti brojne savete i očekivaće da terapeut bude posebno brižan. Ukoliko terapeut ne odgovori adekvatno, prerano protumači ovakav transfer ili ne bude dovoljno pažljiv, terapija može biti ugrožena.
Ovakav transfer kod terapeuta budi prepoznatljiv kontratransfer. Terapeut će često imati doživljaj kao da želi da se povuče, odnosno emotivno distancira. Ukoliko terapeut ne prepozna, ne proradi i ne kontroliše svoja kontratransferna osećanja, klijent ih može prepoznati, a onda osetiti snažnu krivicu povodom svoje zavisnosti. Takav razvoj događaja je potencijalno ugrožavajuć za terapijski tok. Još jedna od kontratransfernih tendecija kod terapeuta je želja da odgovori na klijentove transferne “zahteve” – da ga neguje i brine o njemu. Kontratransferna osećanja će, naravno, zavisiti od ličnosti terapeuta. No, posebno je bitno da ih terapeut prepozna i iskoristi za rasvetljavanje odnosa koji se u terapiji formirao. Na taj način, fokusirajući se na odnos, klijent može najbolje razumeti kakve obrasce odnosa pravi u realnosti i iz kojih razloga, kakva očekivanja ima od ljudi i kako se oseća kada nisu ispunjena. Najzad, uz terapeutovu podršku klijent počinje da popunjava svoje nedostatke i uči da saobraća na kvalitativno drugačiji, nezavisniji i zreliji način.

Piše: Renata Senić

This entry was posted in Poremećaji ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook