This entry was posted in Depresija

Depresija – simptomi, uzroci i načini prevazilaženja

Autor: Renata Senić

Depresija je patološko stanje tuge i definiše se kao poremećaj emocija. Frojdov tekst “Tuga i melanholija” detaljno objašnjava razliku između patološkog i zdravog procesa tugovanja.

Depresija može biti blaža ili jača, odnosno može se manifestovati kao melanholija, a može se pretvoriti u veoma intenzivnu tugu usled koje pojedinac potpuno prestaje da vodi brigu o sebi i drugima. To je složen poremećaj raspoloženja koji se ubraja među najčešće bolesti na svetu. Depresija je neobična pojava jer se manifestuje na različite načine kod osoba različitog uzrasta, pola i temperamenta.

Depresija u adolescenciji

Mnogi adolescenti prolaze kroz depresivne epizode. Oni u pubertetu tragaju za svojim identitetom i dešava se da budu konfuzni u tom traganju. Depresija među mladima se drugačije manifestuje od depresije među odraslom populacijom. Budući da važi stereotip da je depresivna osoba plačljiva, razdražljiva i nedruželjubiva, roditelji često ni ne primete kada je njihovo dete u depresiji, jer ono može da se ponaša sasvim drugačije od opisanog stereotipnog ponašanja. Ne čudi kada depresivni adolescent glasno sluša muziku po ceo dan i ponaša se ljutito i pun je mržnje. S druge strane, može da se ponaša potpuno nemarno, da prestane da vodi računa o sebi, izgleda lenjo i zapušteno. Kod devojaka se depresivno raspoloženje često manifestuje  tako što se izgladnjuju, a neke počinju i da piju i konzumiraju psihoaktivne lekove. Međutim, uglavnom se adolescenti ne zatvaraju u sobu i ne odbijaju sasvim kontakt s drugima, već se ponašaju buntovno i prkose roditeljima. Zato roditelji često takva ponašanja tumače pogrešno, kao bezobrazluk, a ne kao povišenu tugu svoje dece. Adolescenti se okreću svom društvu, a ono ih sprečava da ispolje svoju tugu. Neke devojke su depresivne povodom odvajanja od roditelja i završavanja perioda bezbrižnog detinjstva, ali one, da bi se uklopile u svoje društvo, moraju da se odvoje od roditelja. U tom društvu svoju tugu moraju da zadrže za sebe, jer bi ih vršnjaci odbacili kada bi pokazale da pate za roditeljskom ljubavlju. To bi bio odraz slabosti i zavisnosti. Ređe, mada ne sasvim retko, sličan se obrazac sreće i kod pripadnika muškog pola.

Kako pomoći adolescentu u depresiji?

-Ako želite da pomognote svom detetu, morate da ga čujete, razumete, prihvatate i neosuđujete. Promenite način razgovaranja s njim. Postavite se kao prijatelj koji želi da pomogne, a ne kao veliki, sveznajući roditelj.

-Nemojte se pretvarati da razumete nešto što ne razumete. Umesto toga, zainteresujte se za život, interesovanja i želje vašeg deteta. Tek kada čujete njegovu stranu priče, moći ćete da razgovarate s njim

-Nađite vremena za razgovor s detetom. Čak iako ono često želi da razgovara s vama kada ste umorni, budite mu pristupačni, jer mu možda baš tada najviše trebate

-Ne osuđujte izgled vašeg deteta. Ako to radite, bićete mu neprijatelj. Umesto toga potrudite se da mu predočite šta je poželjno, a šta nepožljeno za njega, šta je zdravo, a šta nezdravo

-Sprovodite zajedničke aktivnosti i dajte do znanja vašem detetu da može da razgovara s vama i potraži pomoć. Bitno je da se tako i ophodite prema njemu. Ako se desi da adolescent potraži pomoć, a vi ga osudite ili kaznite, izgubiće poverenje u vas

-Dajte slobodu vašem detetu, ali budite mu autoritet. Pustite ga da smo donosi bitne odluke, ali mu predočite vaša iskustva i mišljenja. Ukoliko ograničite slobodu adolescenta, šanse su da produbite njegovu depresiju

Depresija u odraslom dobu

Depresija među odraslim ljudima se uglavnom ispoljava kao povišena tuga, plač i razdražljivost. Depresivne osobe se često zatvaraju u svoj stan i u svoj svet i odbijaju kontakte s drugima. One odbijaju mogućnosti da ih neko oraspoloži i sasvim se prepuštaju procesu patološkog tugovanja. Osoba postaje neuredna, ne vodi računa o higijeni, nije zainteresovana da se ulepšava i ostavi pozitivan utisak na druge. Ovakva osoba je potpuno prepuštena svojim «crnim» mislima i samosažaljenju. Njene misli se šire na sve nepravde koje je ikada doživela, ona se oseća neadekvatno i potpuno bespomoćno. Kada depresivna osoba poželi da izađe iz kruga svog žaljenja, ona to čini na samodestruktivan način. Često zloupotrebljava lekove, pa i druge psihoaktivne supstance.

Sindrom “praznog gnezda” i depresivnost

Kada deca odu od kuće, a roditelji su već ljudi “u godinama”, oni ponekada osećaju tugu i prazninu u  porodičnom domu. Jedan, ili oba roditellja mogu da se osete malanholično ili depresivno, jer je njihovo porodično gnezno ostalo prazno. Ovakvo depresivno raspoloženje češće zahvata majke nego očeve. Period u kojem deca odlaze od kuće i stvaraju sopstvene porodice, uglavnom je period života kada majke ulaze u menopauzu, što ih dodatno čini ranjivijim i podložnijim depresivnim osećanjima. U današnje vreme ređe dolazi do ove pojave, jer su mnoge majke zaposlene i u  svojim starijim godinama. Nekada, kada žene nisu radile, lakše su razvijale jaku tugu i osećaj praznine kada im deca odu iz doma. Poremećaji raspoloženja i normalno tugovanje za decom nisu istovetni procesi. Normalno je da se roditelji osete potišteno kada ostanu sami, međutim treba obratiti pažnju na trajanje, intenzitet i kvalitet te potištenosti. Ako se osetite kao da vaš život više nema smisla, izgubite želju da se bavite aktivnostima koje su vas nekad ispunjavale, da se viđate s prijateljima, ako je vaša tuga jaka i dugotrajna, verovatno je da ste razvili depresivna osećanja. U tom slučaju je najkorisnije potražiti pomoć. Istraživanja su pokazala da je izvor  depresivnih osećanja povezan s lošim odnosom roditelja i dece. Naime, ako su odnosi između roditelja i dece bili dobri i puni razumevanja, roditelji se verovatno neće osetiti depresivno kada deca odu iz doma. Međutim, ako su odnosi bili konfliktni, veća je mogućnost da se razvije «sindrom praznog gnezda». Roditelji mogu, u tom slučaju, početi opsesivno da razmišljaju kako nisu provodili dovoljno vremena s decom, i  kako  im nisu pružili  sve ono što su želeli. Tada može doći do osećaja besmisla ili osećanja jake krivice. Kako biste sprečili ove negativne posledice, a i  unapredili kvalitet vašeg života i odnos s decom, bilo bi poželjno da se unapred pripremite za buduće «prazno gnezdo». Pre nego što vaša deca započnu samostalan život, družite se s njima, provodite više vremena zajedno, razgovarajte i imajte zajedničke hobije. Potrudite se da zajedničko vreme provedete kvalitetnije. Na taj način ćete i vi i vaša deca biti srećniji i spremniji za normalno razdvajanje.

Depresija u starosti

Većina starijih ljudi je zadovoljna svojim životom. Međutim, problem je u tome što kada i dođe do depresije kod starijih ljudi, mnogi misle da je to normalan deo starenja. Zato često izostaje tretman koji je i u starosti potreban isto kao i u mladosti. Manifestacija depresije u starosti se ogleda u beznadežnosti i bespomoćnosti. Takva osećanja mogu porodici depresivne osobe da oduzmu dosta snage i vremena, posebno ako članovi porodice nisu svesni da njihov stariji član pati od depresije. Poželjno je obratiti se za pomoć, jer se depresija nastala u starosti, uglavnom lako tretira. Uz malo vremena kod terapeuta, nastaje veliko olakšanje i kod depresivnog pojedinca i kod celog njegovog okruženja.

Odlike depresivnog mišljenja

Depresivne osobe sebe okrivljuju za gubitke, one smatraju da su one same jedini krivci za nesreću koja ih je snašla. Ovo samookrivljavanje je osnovna odlika depresije. Kada bi osoba okrivila drugog za svoj bol, to više ne bi bila depresija, već ljutnja i bes. Dok razmišlja o tome kako je ona, i samo ona, krivac za svoju patnju, depresivna osoba razmišlja i o svim ostalim negativnim događajima koji su joj se desili u životu. Ona jednostavno nije u stanju da vidi pozitivan aspekt bilo koje situacije. Usled toga se oseća potpuno nekompetentno, kao da nije sposobna da uradi bilo šta na pravi način. Tada gubi veru u sebe i oseća se manje vredno. Tako ona podržava osećaj sopstvene tuge i samosažaljenja i samu sebe sputava da izađe iz depresivnog raspoloženja. Pošto ovakva osoba misli ružno o sebi i sagledava sebe kao neadekvatnu i bespomoćnu, ona ni ne može da očekuje da će joj u budućnosti biti bolje. Naprotiv, očekivanja od budućnosti su puna bola i neverice da se može nešto lepo desiti. Tako osoba postaje beznadežna i gubi poslednji tračak volje da učini nešto po pitanju svoje depresivnosti.

Odlike depresivnog ponašanja

Mišljenje depresivne osobe, koje je iskrivljeno pod pritiskom tuge i iščekivanja loših budućih događaja, tera je da se sasvim povuče od sveta i dešavanja. Takva osoba ne dozvoljava drugima da joj priđu i razvesele je. Sve pozive na društvene i zabavne aktivnosti odbija, objašnjavajući da nije raspoložena ili da je ne zanima takav vid zabave. Osoba se povlači u sebe i oko sebe stvara okruženje koje podržava njeno depresivno ponašanje. Nije retka situacija da takva osoba danima ne izađe iz kreveta. Ako ima obroke, a često se dešava da ne želi ni da jede, ona i njih donosi u krevet. Zapuštenost i potpuna nebriga o sebi idu u korak sa zamračenom sobom i samoćom. Autodestruktivno ponašanje je očekivani odgovor na depresivne misli i osećanja.

Depresija – ženski poremećaj

Depresija je oko dva puta češća pojava kod žena nego kod muškaraca. Usled različitih činilaca, pa i vaspitanja, žene su više u kontaktu sa svojim emocijama i dublje ih proživljavaju. Kada žena izgubi nešto važno u životu, bilo da je to draga osoba, posao ili bilo koji drugi povod za tugu, ona će češće, nego što bi to činio muštarac, okrivljavati sebe za taj gubitak. Napomenuto je da je samookrivljivanje faktor koji prouzrokuje depresiju. Na isti povod, žena će češće reagovati depresivnošću, a muškarac besom i agresijom, jer su muškarci (u proseku) skloniji da za svoje neuspehe i gubitke, okrivljuju druge ljude. Verovatnije je da će žena povodom gubitka neke značajne stvari izgubiti apetit i biti skrhana tužnim osećanjima, a da će muškarac u svom besu tražiti društvo i otići negde da se napije, pa čak i pobije. Muškarci, češće od žena, ispoljavaju/”iživljavaju” svoj bol, dok ga žene okreću ka unutra i prepuštaju mu se.
Mnogi hormonski faktori doprinose činjenici da je depresija češća pojava kod žena. Menstrualni ciklus, menopauza, trudnoća mogu biti jako stresni za pojedine žene i doprineti pojavi depresije.
Već u adolescenciji počinje da se ispoljava razlika među polovima u odnosu na depresivnost. Kultura vrši jak pritisak na devojčice. One treba da u roditeljskom domu budu brižne i nežne, a među vršnjacima nezavisne i odrasle. Naša kultura očekuje da devojke ostvare emotivniji kontakt s roditeljima, nego što se to očekuje od mladića. Iz tog razloga su devojke pod većim pritiskom da budu i mamine i tatine devojčice, ali i svoje i nezavisne među vršnjacima. U ovom periodu postoji opasnost od samoubilačkih misli, ili  pokušaja, pa i izvršenja suicida. Adolescentkinja je ranjiva i ne zna kako da se nosi sa svim događajima koji je snalaze. Ona se razvija u ženu, traži svoju ulogu u svetu, a i dalje je mala devojčica u očima svojih roditelja. Često u takvoj situaciji devojka ni ne zna šta se od nje očekuje. U toj zbrci, ponekad ne može da sagleda celu situaciju, a oseća jak i bolan pritisak. Tada, iz impulsivnosti i nesnađenosti, može doći do samoubistva. Veoma je bitno da se mladim devojkama posveti pažnja i da se s njima otvoreno razgovara kako bi uspele da sistematizuju konfuzne misli i osećanja.

Simptomi depresije

-Učestala tuga i strepnja
-Osećaj beznadežnosti
-Osećanje krivice
-Poremećaj apetita i ishrane
-Smanjena fizička aktivnost
-Nesanica i buđenje u zoru
-Razmišljanje o samoubistvu
-Smanjena seksualna želja
-Smanjena želja za druženjem

Uzroci depresije

Nasljeđe – ukoliko je neko od vaših bližih rođaka “bolovao” od depresije, veća je šansa da se to desi i vama

Samopoštovanje – ukoliko imate nisko samopoštovanje, veće su šanse da na stresni događaj reagujete depresivno

Bolesti – istraživanja kažu da osobe koje su preživele infarkt, rak ili boluju od Parkinsonove bolesti, imaju veće šanse da obole i od depresije

Gubici – svaki veći gubitak, kao što je razvod braka, gubitak posla, smrtni slučaj…mogu da deluju kao jak stresor koji može voditi u depresiju

Da li je depresija “zarazna”?

Depresija kod jednog člana, može da se “prenese” i na ostatak porodice. Radi se o tome da depresivan pojedinac  jako zabrinjava svoje okruženje koje uzaludno pokušava da mu pomogne. To odnosi dosta snage i energije, a ne dovodi do željenog efekta. Posle više kontinuiranih pokušaja da se depresivnom pojedincu pomogne, moguće je da se dobronamerni rođak i sam prepusti tugovanju i beznadežnosti. Često nastupa povišena razdražljivost, a zatim i povlačenje u sebe, i u svoj deo stana. Član porodice koji je bio pun optimizma i želje da pomogne depresivnom rođaku, sada postaje sarkastičan i sve više se udaljava od njega.

Porodice treba da budu veoma osetljive na depresivno ponašanje svojih članova. Ako ne uspeju da oraspolože depresivnu osobu, potrebno je da joj pronađu adekvatnu profesionalnu pomoć da se depresija ne bi negativno odrazila na ceo porodični sistem.

Borba protiv depresije

Ono što svako može da učini  je da krene u “rat” protiv depresije. Ako je depresija ozbiljna, i ako je pojedinac preplavljen nezdravom tugom i osećanjem nemoći, korisno bi bilo da potraži stručnu pomoć i zajedno s terapeutom počne da se bori protiv ove nezdrave emocije. Međutim, ako je depresija blaža, a osoba nije sasvim izgubla nadu, ona može i sama, promenom “crnih misli” i iracionalnog pogleda na svet, da spreči razvijenje jake depresije.

Aron Bek, osnivač KBT-a (kognitivno bihejvioralne terapije) je opisao obrazac nastanka svake depresije. Obrazac ima tri koraka. Prvo se desi značajni gubitak, zatim osoba počinje negativno da misli o sebi, negativno procenjuje sadašnjost i posledično ima negativna očekivanja u budućnosti. Prvi u nizu negativnih događaja je negativno mišljenje o sebi. Bek kaže da naše misli utiču na naše emocije i oblikuju ih. Ako negativno mislimo o sebi, mi stvaramo negativna osećanja, koja potvrđuju naša negativna mišljenja i tako se vrtimo u krug.
Depresivna osoba o svom gubitku misli kao da je to nešto najužasnije što je moglo da je snađe, ona nerealno procenjuje da do gubitka nije smelo doći, a pošto je već došlo – ona smatra da je to nepodnošljivo. Ta razmišljanja stvaraju osećanje bespomoćnosti i pogoduju samookrivljivanju. Umesto da se prepusti ovakvim nerealnim razmišljanjima, za osobu bi bilo poželjnije da misli realno. Realno razmišljanje je ono koje je u skladu sa stvarnošću. Kada osoba preživi neki gubitak, nerealno i nepoželjno je da misli da to nije smelo da se desi i da je užasno što je do toga došlo. Ovakvo mišljenje je i nerealno, netačno, nelogično i jako je loše kad osoba samu sebe ubedi u njega. Nije tačno da nepoželjni događaji ne smeju da se dešavaju, s obzirom na činjenicu da se dešavaju i mimo naše želje da do njih ne dođe. Takođe, nije tačno da kada se desi nešto nepoželjno, da je to i užasno. Užasno je nešto najgore što može da nas snađe, a mi često preterujemo i preuveličavamo kada opisujemo našu tugu. Tako smo u stanju da za neki događaj koji procenjujemo kao težak, kažemo i da je nepodnošljiv. Time hranimo i uvećavamo svoj bol i doprinosimo stvaranju depresije i beznađa. Pritom, na veoma samoosujećujuć način obmanjujemo sami sebe, jer uporno tvrdimo da je depresija, koju svakodnevno podnosimo, nepodnošljiva. Takva razmišljanja onemogućavaju konstruktivno suočavanje s teškoćom. Poželjno mišljenje je ono koje je u skladu sa situacijom. Poželjno je da osoba povodom gubitka razmišlja realno – da je šteta što je došlo do toga, da to jeste ružno  i teško, ali ne i nepodnošljivo, užasno i da je sve nepovratno propalo budući da se gubitak desio. Gubici  se dešavaju i, mada je istina da su bolni i teški, s njima je moguće saživeti se, proraditi tugu i nastaviti život. Kada osoba sebi realno prizna da je nezadovoljna povodom nepovoljne, teške i bolne situacije, umesto da misli da je situacija nepodnošljiva, užasna i da se nikako nije smela desiti, ona sebi, u stvari,  daje snage da se izbori s depresijom, i da prođe kroz proces normalnog tugovanja. Nakon perioda tugovanja (umesto depresivnosti) ta osoba je spremna da preuzme pozitivne inicijative i nastavi normalan život. Najbitnije je shvatiti da je na gubitak  normalno reagovati tužnim osećanjima. Tuga povodom gubitka je u skladu sa situacijom, realna je, logična i korisna rekacija. Kada god pokušamo da reagujemo neusklađeno sa situacijom sami sebi činimo štetu. Kao što nije dobro negirati nepovoljnu situaciju i potiskivati  emocije, tako nije dobro ni preterivati, pridavati prevelik značaj nepogodama i pojačavati svoje emocije. Kada god preterujemo, udaljavamo se od sebe samih.  Samo kada smo iskreni prema sebi radimo u svoju korist.

Pomozite sebi u borbi protiv depresije:

-Postavite sebi realistične ciljeve i preuzmite odgovornost za njihovo ispunjenje (biće teško u početku, ali dajte sve od sebe da istrajete)
-Umesto da zadajete sebi dugoročne i obimne zadatke, podelite ih na manje celine i radite korak po korak
-Učestvuje u aktivnostima koje su vas nekad radovale (makar u počecima terali sebe da se ponovo uključite u njih)
-Ne odbijajte društvo i pozive prijatelja, već počnite postepeno da izlazite iz kuće
-Pokušajte da se bavite fizičkom aktivnošću, najbolji početak su šetnje
-Ne očekujte da se vaše raspoloženje poboljša preko noći, već se trudite da se postepeno oslobađate «crnih misli»
-Razmišljajte realno. Tuga je normalan odgovor na ono što opažamo kao tužnu situaciju i, vremenom će proći!
-Ne zatvarajte se u sebe, već razgovarajte s prijateljima o sopstvenim teškoćama (obratite se onim prijateljima s kojima znate da možete biti iskreni, da možete biti to što jeste)
-Tražite pomoć od drugih i nađite podršku u sebi (prisetite se lepih stvari iz prošlosti, trenutaka u kojima ste osećali zadovoljstvo i ispunjenost životom)
-Setite se vaših uspeha, ne dozvolite sebi da se ostite bezvredno
-Setite se da je pozitivno mišljenje lek protiv depresije (ponavljajte to sebi iz dana u dan!)

Antidepresivi

Ukoliko je pojedinac svestan svoje depresije, poslednja stvar koju treba da uradi je da uzima antidepresive na svoju ruku. Postoji nekoliko razloga za to. Osnovni razlog je činjenica da su antidepresivi široka grupa lekova i da ne odgovara svaki lek svakom čoveku. Antidepresivi nisu bezopasni, oni ostavljaju posledice poput usporenosti, glavobolje i, ako se koriste duže vremena, mogu stvoriti zavisnost. Antidperesivi su korisni samo ako ih lekar prepiše. Depresija se ne može adekvatno tretirati dok se ne shvate razlozi za njeno javljanje. Na primer, moguće je da je nastupila depresivna epizoda usled konzumiranja drugih lekova. Poznato je da lekovi srčanih bolesnika mogu da izazovu depresiju. U takvom slučaju bi bilo sasvim pogrešno i vrlo opasno da pokušate sami da se lečite antidepresivima.
Neki ljudi pogrešno misle da su pojedini antidepresivi efikasniji od drugih. Bitno je napomenuti da je to zabluda, jer svi antidepresivi jednako pomažu. 60 – 80% ljudi koji su na terapiji antidepresivima, osete poboljšanje. Međutim, poboljšanje nastaje jedino kada se lek propisano, regularno koristi. U slučaju  zloupotrebe leka i ekscesivnog korišćenja istog, jedino možete da odmognete sebi. Tada, umesto izlečenja, dolazi do pogoršanja.
U našoj zemlji se antidepresivi zloupotrebljavaju, oni su ljudima lako dostupni i jeftini. Međutim, posledice koje idu sa samostalnim korišćenjem ovih lekova su veoma štetne. Trenutno olakšanje može dovesti do dugotrajnih ozbiljnih problema. Posebno je bitno naglasiti su mnoga istraživanja dokazala da je psihoterapija delotvornija od lekova u tretmanu depresije. Depresivna osoba se, u nekim slučajevima,  za 10 – 20 seansi terapijskog rada može sasvim osloboditi svoje nezdrave tuge, a da pritom ne podlegne riziku od negativnih efekata antidepresiva. U terapiji se osoba uči da unapredi svoje mišljenje, celokupnu životnu filozofiju, a ne da popravi trenutno neraspoloženje. Zato su efekti terapije duži od efekata leka. Kada osoba nauči kako da se sama suprotstavi depresiji, kada u realnosti doživi da je uspela u tome i kada uvidi na koji način je konstruisala i podržavala sopstvenu nezdravu emociju, znatno su manje šanse da će joj  u budućnosti ponovo podleći.

This entry was posted in Depresija. Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.

3 Comments

  1. Posted 28.08.2014. at 22:18 | Permalink

    I read a lot of interesting posts here. Probably you spend a lot of time writing, i know how to save you a lot of time,
    there is an online tool that creates readable,
    SEO friendly articles in seconds, just search in google
    – laranitas free content source

  2. Posted 01.09.2014. at 00:58 | Permalink

    My brother recommended I might like this blog. He was totally right.
    This put up truly made my day. You cann’t imagine simply how a lot time
    I had spent for this info! Thank you!

  3. Posted 14.12.2014. at 00:05 | Permalink

    Everything is very open with a precise clarification of the issues.
    It was really informative. Your site is very useful. Thanks for sharing!

Post a Comment

Your email is never published nor shared.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>