This entry was posted in Poremećaji ličnosti

Razvoj identiteta i narcistički poremećaj ličnosti

Autor: Renata Senić

Frojd je prvi pisao o narcizmu 1910. godine. Tu pojavu je imenovao prema, svima poznatom, mitološkom junaku Narcisu koji je bio zaljubljen u samog sebe. Međutim, Frojd je pozajmio ovaj naziv u prenesenom smislu, jer u psihologiji narcizam ima drugačije značenje. Zapravo, narcizam ima mnoga lica i značenja i može znatno varirati po intenzitetu izraženosti od osobe do osobe. Prevashodno bi trebalo objasniti šta je, zapravo, narcizam, kako nastaje i koje su mu propratne manifestacije. Reč narcizam znači samoljublje, ali u psihologiji ovo značenje je dobilo mnoge druge primese. Najvažnije je za početak reći da postoji zdravo i nezdravo samoljublje, kao i da u svakom od nas postoji izvesna doza narcizma.

Primarni narcizam je zdrava i normalna pojava u razvoju tek rođenog deteta. Poznato je da je ljudska beba po rođenju sasvim nemoćna i potpuno zavisna od majke. Beba u prvim trenucima života ne pravi razliku  između sebe i majke, već je majka potpuno u službi bebinih potreba. Majka stimuliše i ugađa svojoj bebi i sva pažnja i energija su posvećene toj bebi. Tada se dešava stanje primarnog narcizma. Kako beba ne razlučuje sebe od drugog, sva ljubav koju prima, ostaje zadržana samo za nju i njene potrebe. Međutim, kako razvoj teče, počinje buđenje svesti novorođančeta i ono polako počinje da opaža da je mama zasebno ljudsko biće koje, pored toga što je tu da zadovoljava njegove potrebe, radi i druge stvari. Sekundarni narcizam nastaje upravo tad kada dete uspe da premesti pažnju sa sebe na neku drugu osobu, ali onda prestaje da bude zainteresovano za drugu osobu i ponovo usmerava pažnju na samo sebe. Sekundarni narcizam može postati patološka tvorevina, u zavisnosti od intenziteta kojim osoba postaje zaokupljena samo sobom, dok je primarni narcizam normalno razvojno ishodište sazrevanja.

Razvoj identiteta i narcistički poremećaj ličnosti

Narcizam se može preobraziti u pravu i intenzivnu patologiju. Narcistički poremećaj ličnosti predstavlja ličnost koja nije uspela da savlada najranije razvojne zadatke i da formira svoj identitet. Te razvojne greške i propusti se dešavaju veoma rano, još u prvoj i drugoj godini života.

Napomenuto je da je dete isprva veoma zavisno od majke. Beba i majka čine celinu. Ali, postepeno dete počinje da se odvaja od majke. Njegove sposobnosti rastu i ono postaje sve kompetentnije da ispituje svet oko sebe. Da bi dete počelo da formira granice između sebe i majke i da bi počelo da stiče osnove svog budućeg identiteta, ono mora imati izvestan stepen slobode da istražuje svet, kao i izvestan stepen poverenja u majčinu ljubav, njenu negu i prisustvo. U toku prve i druge godine, kada dete prohoda i počne da istražuje svet, u periodu između 10. i 18. meseca života, nastaju velike razvojne prekretnice. Ukoliko je uspostavljena zdrava i stabilna veza između majke i deteta, dete će, normalno, sve više početi da se udaljava od majke i znatiželjno posmatra i ispituje druge stvari oko sebe. Međutim, ukoliko je dete nesigurno u majčinu ljubav, ukoliko je majka posesivna, preterano uplašena, prezaštićuje svoje dete i ne pušta ga od sebe, mogu nastupiti razne poteškoće u razvoju. Jedna od tih poteškoća koja se formira upravo u ovom periodu, a počinje da se ispoljava u ranoj adolescenciji, naziva se narcistički poremećaj ličnosti.  Najbitnija tačka u nastanku ovog poremećaja je odnos majke prema detetu i detetovo opažanje tog odnosa. Dete je u toku druge godine života  i dalje slabo i nerazvijeno biće, posve zavisno od majke. Ali, ono je takođe biće kom raste samosvest i prirodno se polagano odvaja od majke. Međutim, ta odvajanja su kratka i detetu je neophodno da se vrati u majčino naručje kako bi mu ona pružila  ljubav, podršku i razumevanje. Upravo se ovde nazire prekretnica za dalji tok stvari. Pitanje je kako će majka reagovati kada se vrati dete, da li će ona biti u stanju da mu pruži tu neophodnu ljubav i razumevanje, da li će biti u stanju da obradi njegova novostečena iskustva. Neke majke imaju svoje lične probleme, neke teško podnose da se njihovo malo i bespomoćno dete odvaja od njih, veoma su uplašene ili čak vidno ljute što je dete počelo da se odvaja. A dete je još vrlo zavisno od majčinih osećanja i veoma osetljivo na njih. Tako, zamislimo da je dete nakratko otišlo da se igra svojom novom igračkom,  i posle nekog vremena pritrčalo u majčin zagrljaj da «napuni baterije» kako bi nastavilo igru, a umesto toplog majčinog pogleda zateklo uplašen i zabrinut pogled ili ljutitu ili depresivnu majku. To na njega može jezivo delovati. Dete tada još nema razvijenu sposobnost razumevanja majčine brige ili depresije i straha. Njemu je potrebna majka da obradi njegove utiske, da ga podržava i voli. Ako majka to nije u stanju da učini, ta ista osećanja straha, tuge i depresije će preneti na svoje dete. To sićušno stvorenje neće moći adekvatno da obradi ta osećanja, već će za njega to biti pravi užas, ona će ga preplaviti. Ako majka nije tu za  dete da mu pomogne da obradi svoja nova  iskustva, ono neće moći da formira stabilan identitet. Umesto toga, ono će formirati krhki identitet s teškim nedostatkom sigurnosti u sebe, umanjenim osećanjem sopstvene vrednosti i samopoštovanja. Njemu će nedostajati vera u sebe, prožimaće ga strah od odvajanja i nesposobnost adekvatnog promišljanja o svojim delima.

Dete bez stabilnog identiteta ne može da izraste u nezavisnu i autentičnu ličnost, njemu će uvek nedostajati sposobnost samostalnog mišljenja, planiranja i doživljavanja dubokih osećanja. To je zadatak koji majka treba da obavi i prenese svom detetu, a depresivna i uplašena majka prosto nije u stanju da to učini za svoje dete. Tada dete, umesto da ulazi svoj autentičan i bezbrižan razvoj, postaje uplašeno da će izgubiti majčinu ljubav i opsednuto razmišljanjima kako da je zadrži. Ovakavo dete je uvek gladno ljubavi i teži na sve načine da se dopadne majci kako ga ona ne bi odbacila i ostavila. Umesto autentičnosti dete gradi svoju lažnu ličnost, satkanu od dodvoravanja majci, dok u unutrašnjosti dečje ličnosti ostaju strah, bes i praznina.

Odlike narcističkog poremećaja ličnosti

Već je pomenuto da se narcistički poremećaj ličnosti ispoljava tek u pubertetu. Takođe je bitno reći da se danas taj poremećaj ne smatra bolešću, već pre stanjem. Dakle, narcistički poremećaj ličnosti predstavlja ličnost koja je u startu loše formirana, bez celine sopstvenog identiteta i čvrstog uporišta u sebi. Taj poremećaj je znatno teže “sanirati” od neurotičnih poremećaja, terapija je dugotrajna i često se ne završava potpunim uspehom, već pre mogućnošću tolerancije  problema. Uspehom se smatra i kada pacijent delom osvesti svoja stanja i počne da ih kontroliše i toleriše. Ređe dolazi do potpune reparacije ličnosti i upotpunjavanja svih propusta u ranom razvoju.

Unutrašnji svet osobe koja pati od narcističkog poremećaja ličnosti je prilično prazan. Te osobe grade lažnu sliku o sebi. Kao što su u ranom detinjstvu činile sve da «kupe» majčinu ljubav i pažnju, tako i u odraslom dobu veoma puno ulažu u tu lažnu sliku ne bi li se dopali drugima, ne bi li bili prihvaćeni i obožavani od drugih.

Narcistične osobe uvek imaju ideju veličine. Za njih svet predstavlja ogledalo. Oni opažaju samo ono što se uklapa u njihovu lažnu i grandioznu sliku, dok ostale aspekte stvarnosti zanemaruju. Ukoliko im se niko  ne divi, oni se osećaju «razbijeno» i sasvim prazno. Lažnu i površnu sreću osećaju samo kada imaju “publiku”, a pritom su veoma neskloni da tolerišu samoću. Te osobe nemaju autentičnost jer nisu uspele da izgrade svoj identitet. One ni u čemu iskreno ne mogu uživati. Teže uspehu, ne da bi imale novac, već da bi postigle slavu, da bi zavele druge ljude na divljenje. Zbog toga su sklone raznim manipulacijama. Uvek teže da osvoje pažnju onih kojima se dive, a kada uspeju da ih učine svojim «podanicima», počnu da ih preziru ili, u najmanju ruku, da budu krajnje nezainteresovani za njih. Te osobe nemaju duboka osećanja. Nisu sposobne da vole, niti da mrze. Jedino osećanje, veoma intenzivno i burno, koje u njima čuči, da bi eksplodiralo u trenutku kada bivaju osujećeni, je bes. Narcistički bes je eksplozivan, veoma buran i jak i javlja se kao reakcija na svako osujećenje želja narcisa. Što je bitnija želja osujećena, to je jača eksplozija besa. Osoba s narcističkim poremećajem ličnosti je veoma egocentrična, nesposobna da saoseća s drugima i da se uživi u stanje ili perspektivu druge osobe. Ona je za to nezainteresovana, jer izgleda kao da se implicitno podrazumeva da drugi predstavljaju sredstva zadovoljenja želja narcisa. Drugi ljudi se, stoga, ne posmatraju kao individue sa svojim htenjima i potrebama. Narcisi druge koriste da bi popunili svoje beskrajno teško unutrašnje stanje praznine. Oni su skloni hroničnoj dosadi i besmislu, te zbog toga ulaze u burne međuljudske veze, kako bi osetili živost. Međutim, veze koje ostvaruju, iako su burne, prilično su nestalne i kratkotrajne. Razlog leži u tome što narcis nije u stanju da se iskreno veže za drugu osobu, posebno zbog toga što je nesklon brizi za drugog, a i sam se jako plaši vezivanja. Strah od vezivanja je posledica straha od napuštanja, a već je opisano da je svaka osoba koja je razvila narcistički poremećaj ličnosti u detinjstvu doživela, za nju, traumatično napuštanje ili odbacivanje od majke, koje je ostavilo užasnutom i razvojno oštećenom. Veoma je važno shvatiti da ljudi koji pate od narcističkog poremećaja nikako nisu neuspešni. Naprotiv, veoma često su jako uspešni, direktori velikih firmi, producenti skupih i popularnih filmova, često veoma imućni i cenjeni ljudi. Oni u svoju profesiju ulažu jer im to donosi slavu. Poenta je u tome da oni ne nalaze istinsko zadovoljstvo u radu, nisu posvećeni svom poslu predanošću zanesenjaka, već se konstatno takmiče s drugima da bi ostvarili što veći uspeh i time što više simpatija od svoje «publike». Kako opisuje Christopher  Lasch, «uprkos svim unutrašnjim patnjama, narcisi poseduju mnoge bitne stvari potrebne za uspeh u birokratskim institucijama, koje veoma polažu na manipulisanje međuljudskim odnosima, ometaju stvaranje dubokih ličnih privrženosti, a istovremeno pružaju narcisu odobravanje koje mu je potrebno da bi osetio samopoštovanje».

Psihijatrijski dijagnostički priručnik nabraja kriterijume po kojima možemo prepoznati narcistički poremećaj ličnosti:

  1. grandiozni osećaj preterane važnosti
  2. preokupiranost fantazijama o neograničenom uspehu, moći, lepoti ili idealnoj ljubavi
  3. verovanja da je specijalan i da jedino mogu da ga razumeju drugi specijalni ili ljudi viskokog statusa
  4. zahteva ekscesivno divljenje
  5. ima nerazumna očekivanja da mora da dobije posebno dobar tretman ili automatsko slaganje drugih u pogledu svojih želja
  6. teži eksploataciji drugih, iskorišćava druge da bi postigao sopstvene ciljeve
  7. ima nedostatak sposobnosti saosećanja s drugima i nevoljan je da prepozna osećanja i potrebe drugih
  8. često zavidi drugima ili veruje da drugi zavide njemu
  9. pokazuje arogantno, sujetno ponašanje i stavove

Osobe s narcističkim poremećajem ličnosti najčešće dolaze na terapiju zbog depresivnosti, bezvoljnosti, osećaja praznine. S ovakvim osobama nije lak terapijski rad, jer su one veoma sujetne, pa se često suprotstavljaju autoritetu terapeuta.

Takođe, neretko su zavisne od droga ili alkohola, što dodatno otežava posao s njima. Njima droge ili alkohol služe za upotpunjenje te hronične ispraznosti koju osećaju, tako da se toga veoma teško odriču. Posebno je teško uspostaviti dobar radni savez s ovim osobama, jer su nepoverljive i sklone da samo misaono obrađuju to što čuju. Iako mogu biti veoma inteligentni, pravo je umeće približiti ih emocijama i navesti ih da zaista autentično prožive i prorade svoje probleme. Zato su terapije ovih klijenata često duge, a ponekad i nepotpune. Ipak, uglavnom se postiže pomak i poboljšanje. S obzirom na to da smo rekli da je narcistički poremećaj ličnosti pre stanje nego bolest, tim ljudima uglavnom nisu potrebni lekovi, već blagotvoran i prihvatajući terapijski odnos sa  saosećajnim i razumevajućim bićem,  koji služi kao nadomeštanje osujećujućeg odnosa iz detinjstva.

This entry was posted in Poremećaji ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook