This entry was posted in Depresija

Kako nas društvo otuđuje od našeg Ja?

Piše: Renata Senić

Pisala sam već o tome kako društvo utiče na stvaranje depresivnosti (Društveni uticaj na javljanje depresivnosti). Napomenut je neposredan i posredan uticaj na stvaranje negativnih emocija. Neposredan uticaj se tiče ideologija i strašću obojenih ideoloških govora onih s “vrha”. Posredni uticaj ide preko institucija. Budući da je depresivnost sveprisutan fenomen, primećeno je da se sve učestalije javlja kod dece, omladine, adolescenata. Osnovne institucije preko kojih društvo vrši uticaj na mlade generacije se svode na škole (formalne institucije) i porodicu (koju posmatramo kao prirodnu grupu srodnika i osnovnu jedinicu društva). Valjalo bi prethodni tekst udopuniti primerima i načinima na koje društvo vrši uticaj na škole i roditelje dece koja se razvijaju u jednom konfuznom i, dozvolite mi da upotrebim možda prejaku reč, patogenom sistemu.

Uticaj društva na institucije:

Društvo, putem reklama, medijskih kampanji, kao i na druge načine, šalje mnogobrojne poruke o poželjnim i nepoželjnim načinima vaspitanja, življenja, ponašanja. Škole su  važne institucije za odgoj dece. U školama deca ne uče samo  gradivo, već i svoja prava i načine saodnošenja. Budući da je današnje društvo liberalno, nedavno su deca u ranim razredima osnovnih škola počela da uče svoja prava. Među tim pravima se nalazi čitava skupina lepih i potrebnih znanja koja deca, na drugi način, teško da bi mogla da usvoje. Međutim, nalazi se tu bar jedna potencijalna opasnost. Da ne ulazimo u motive učitelja, a i ako krenemo tim putem, pretpostavljamo da su motivi i namere uvek najlepši, u tim učenjima nailazimo na poruke koje deca mogu lako pogrešno shvatiti. Jedno od dečjih prava je pravo na igru. Poruka je da niko ne može da detetu uskrati pravo na igru. Ova poruka je zdrava i nosi u sebi, možemo čak reći, sažetu suštinu mentalnog zdravlja. Bez spontane igre, bez mogućnosti da se deca spontano igraju, mogu nastati mogućnosti da u kasnijem periodu razviju neke od mentalnih problema. Međutim, ispostavlja se da jedan broj učenika (verovatno iz svojih prethodnih problema ili nefunkcionalnih obrazaca u porodici) ovu poruku shvata na jedan, uslovno rečeno, izvitoperen način. Buntovno dete koje od nastavnika čuje da niko ne sme da mu zabrani pravo na igru, vrlo lako može da okrene ovu poruku i protiv sebe i protiv roditelja. „neću da radim domaće zadatke – hoću da se igram – to je moje pravo“ moglo bi da kaže dete svojim roditeljima. Takvo shvatanje prethodno opisanog dečjeg prava je izvučeno iz konteksta, međutim bunt deteta koje želi da se igra, može ga silovito terati da istraje u novonaučenom „gradivu“. Roditelji se tada osećaju nemoćno. Često su ljuti na nastavnike, koji sprovode svoje nastavne sisteme, prema uputima koje su dobili iz ministarstava, s vrha društva. Vidimo kako jedan banalan primer može zakomplikovati odnose i napraviti nesporazum.

U ovom primeru je svako radio svoj posao. Ako je došlo do konflikta, on se razvio na relaciji roditelj-dete ili roditelj-nastavnik…nikako na relaciji „obični ljudi“ – „društvo“.

Uticaj društva na porodicu i životni ciklus porodice

Ako se vratimo korak unazad, probleme možemo uočiti mnogo ranije. Pre nego što deca postanu školarci, uticaj društva na organizaciju porodičnog života može biti primećen. Suprotno tradicionalnom shvatanju, koje možemo sažeti sledećom rečenicom koju bi gotovo svaki tradicionalno vaspitan roditelj uputio većini „ja najbolje znam šta je dobro za moje dete“, danas društvo šalje poruku da se roditeljstvo uči. Dakle, roditelji ne znaju šta je najbolje za njihovu decu. Kada bi znali, ne bi bilo toliko priručnika, knjiga samopomoći i vodiča za roditeljstvo. Roditeljstvo se uči i roditelji „treba“ svašta da prouče, navežbaju, iskustveno prožive, interaktivno uvežbavaju, kako bi postali „adekvatni“ roditelji. Sve češće se srećemo s parovima koji još nisu postali roditelji, a koji su, međutim, postali prilično anksiozni povodom budućeg podizanja dece. Težak je to posao, kažu knjige. Ako se naprave i najmanje greške, deca će izrasti u poremećene ljude. Psiholozi upozoravaju da su rane godine najbitnije za formiranje ličnosti deteta.

Kako sve to može da utiče na jednog budućeg ili novopečenog roditelja?

Danas se autoritetima veruje. Stručnjaci nisu stručnjaci bez razloga i ako oni kažu kako treba da se podižu deca, to je onda „amin“. Istini za volju, mnogi od psiholoških priručnika nude smernice za uspešno roditeljstvo i savetuju roditelje kako da izađu na kraj s decom ili adolescentima koji su problematični. Nijedna, međutim, od stručnih knjiga (ili bar “pametnih knjiga”)  na ovu temu ne kaže da „jedan propust menja sve“ i da „sve smernice  važe za sve roditelje i svu decu“, kao ni da se slepo treba rukovoditi nekim opštim ponuđenim principima za uspešnije roditeljstvo.

Međutim, nije poenta u tome. Poenta je u sledećem. Roditelji su „bombardovani“ porukama da se roditeljstvo uči i preplavljeni knjigama koje se, iz godine u godinu (ili iz meseca u mesec) štampaju i dopunjuju. Mnoge smernice su oprečne, a „dobronamerni“ savet je da bi bilo korisno sve to proučiti da bi roditelj zaista bio uspešan.

Zahtevi su preveliki, a preveliki zahtevi stvaraju preterane emocije. Česte emocije i emocionalna stanja koje budući ili mladi roditelji (obasuti prethodnim porukama) osećaju su anksioznost i panika. Oni se često pitaju „da li sam sve dobro proučio/la“, „da li mi je nešto promaklo“, „ako jeste, da li sam oštetio/la svoje dete“… ? Jedno od osnovnih pitanja koje sebi postavljaju je „da li sam ja sposoban/na da budem roditelj“? Ova pitanja u vidu sumnje, koja vode novim pitanjima i pojačavaju sumnju, vode sve većoj napetosti i plašljivom iščekivanju da će „nešto krenuti po zlu“.

Budući da se anksioznost nakon nekog vremena prazni, a da roditelji ne mogu da predviđaju budućnost i da zasigurno znaju da li će njihova deca u njoj biti zdrava i prava, srećna i uspešna…neretko, nakon velikih ulaganja i rasipanja energije (iz najboljih namera i želje da budu što bolji roditelji) sami roditelji ulaze u stanje beznadežnosti. Apatija nije retka pojava koja prati veliku anksioznost povodom tako bitnih pitanja, kao što je pitanje „da li ću uspeti da budem dovoljno dobar roditelj“?

Da se nadovežemo na prethodni tekst o uticaju društva na osećaj depresivnosti. Depresivnost smo definisali kao nezdravu emociju, osećaj praznine ili nedostatak smisla i, u jednom pasusu, kao okretanje nedozvoljene agresivnosti ka unutra.

Danas se sve više piše o zabranama bilo kakve fizičke kazne. „Decu ne treba tući – nikako“ – kažu mnogi stručnjaci. Da li se tu iz vida gubi celovita slika? Ona slika koja kaže da je „porodica prirodna osnovna jedinica društva“. Ako je tako, i ako ne pričamo o patološkim porodicama u kojima roditelji iz ličnih problema zaista zloupotrebljavaju i kažnjavaju svoju decu na neprimerene i žestoke načine, onda bi bilo logično pretpostaviti da se porodica „pita nešto“, da ima pravo glasa…da, u krajnjoj liniji, ima pravo da odluči o vaspitnim merama i da roditelji mogu da procene (i bez proučavanja tomova literature o uspešnom roditeljstvu) koji su načini vaspitanja „dovoljno dobri“ za podizanje dece. Štaviše, danas postoje prilično oprečna shvatanja po pitanju toga šta telesna kazna podrazumeva, a nedavno je izvešteno i da ne postoje nedvosmisleni naučni dokazi da kažnjavanje vodi budućem poremećenom ponašanju. No, da ostavimo kažnjavanje po strani. To nije niti najpoželjnija, niti jedina mera vaspitanja. Nagrađivanje je mnogo lepša vaspitna mera. Pohvale, zagrljaji i odušeljenje roditelja povodom uspeha njihove dece su, često, mnogo pozitivnije nagrade od materijalnih. Ali, nije problem ni u tome. Problem je, kako je prethodno naglašeno u konfuziji, u roditeljskoj konfuziji po pitanju toga šta se „sme“, a šta nikako „ne sme“ raditi. Problem je u gubljenu spontanosti. Kada roditelj izgubi spontanost, a izgradi anksiozni stav, u roditeljstvo unese previše tenzije i ponaša se na krut i preterano odmeren način, onda ni deca neće moći spontano da se igraju i „pokupiće“ sve roditeljske emocije, postati preterano oprezna, kruta i odmerena i, prevashodno, zbunjena.

Zbunjenost je, verovatno, najbitnija reč u ovom tekstu. Društvo šalje „duple poruke“ i zbunjuje roditelje, koji, zatim, zbunjuju decu. Budući da smo „civilizovani“ i da živimo u demokratskom društvu koje neguje jednakost – nezadovoljstva, agresivnost i zamerke su opažene kao prilično nepoželjne i odbojne. Na površini se sve rešava „civilizovanim putem“, u dubini se nalazi potisnuto nezadovoljstvo, apatija i agresivnost. Rečeno je – ako već emocije ne smeju van, one će se dinamički okrenuti ka unutra. Budući da je „ćutanje zlato“ nejasni identiteti čitavih generacija bivaju sakriveni pod velom ćutanja. Kad se sve pobrojano uzme u obzir, sveprisutnost depresivnih osećanja ne bi trebalo da nas začudi.

This entry was posted in Depresija. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook