This entry was posted in Individualne teme

Praznoverice, okultizam i moderni magovi

Lakanovo učenje o četiri diskursa, posebno o diskursu gospodara – koji zna istinu i univerziteta – koji se poziva na svakojaku literaturu koja sadrži istinu, podsetilo me je na današnji veoma raširen fenomen tele-vračeva, horoskopa, belih magova i različitih vrsta «novih pomagačkih profesija», koje iz svoje perspektive nude različite vrste istina potencijalnim «kupcima».

Iz perspektive diskursa gospodara, gospodar je taj koji ima znanje, apsolutno znanje.
Iako je Lakan pričao o gospodarima kao o profesorima univerziteta, ovaj diskurs može biti šire shvaćen i prenet na društveni poredak. Upravo ovde možemo da vidimo inverziju vrednosti. Nekadašnji, Hegelovski gospodar je očekivao vernost i produkte rada svog roba. Današnji gospodar, bio on profesor na univerzitetu ili direktor firme, očekuje laskanje i divljenje i pokoravanje, jer je on taj koji zna, ume i koji će pokazati put svojim sledbenicima. Prema Lakanovski shvaćenom diskursu gospodara, gospodar je apsolutni gospodar u polju u kojem on vlada, i njegovi podanici i njegova operativna okolina su podređeni njegovim zahtevima. Ovde se gospodar predstavlja kao apsolutno merodavan i kao prototip istine koju njegovi podanici treba da usvoje i reprodukuju. Tako se stvara iluzija istine.

Diskurs univerziteta je, s druge strane, jedan totalitarni sistem, koji podrazumeva da se sve znanje nalazi u knjigama i poziva se na nauku i mudre tekstove kao na izvor koji će nam pomoći da dođemo do istine. Po tom principu često funkcioniše propaganda, navedoći npr. da su istraživanja tržišta s velikom sigurnošću dokazala da je izvestan proizvod, stil života ili način ponašanja poželjniji od nekih drugih, te da sa sigurnošću donosi dobrobit ljudima. Self-help literatura često funkcioniše prema ovom principu, nudeći antološka znanja koja se čitaocu prezentuju kao njegova sopstvena istina.
I ovde leži isti problem na koji je Lakan upozoravao, a to je da lična istina nikako ne može da se otkrije kroz nauku i znanje, već da leži u subjektu.
To pretrpavanje različitim vrstama instant pomoći i rešenja zapravo, odvlači pojedinca od bavljenja samim sobom i zatvara mu oči pred sopstvenom istinom.
Nije li ovaj trend društva koji nudi toliko mnogo instant rešenja, prividnu slobodu i individualizam i bezbroj različitih puteva za saznanje «istine», zapravo pogodno tle za procvat i obnovu starih vračarskih zanata i magije?
Pretrpani mogućnostima, ljudi ne znaju šta žele, zatvara im se put mišljenja, i osiromašuje psihički prostor, i u takvoj, uslovno rečeno «psihološkoj oskudici» javljaju se primitivni obrasci mišeljnja koji se projektuju u stvarnost i koji je oblikuju.
Lakan kaže da su analitičari svesni svojih nedostataka.
Levi – Stros, u strukturalnoj antropologiji, kaže da je svaki vrač svestan svojih obmana, to jest, barem svaki iskreni vrač.
Prema Levi – Strosu postoje tri elementa koji omogućavaju uspešnost magije i vradžbina. To su šaman, pacijent i društvo. Bez društva ovaj ceo proces, izgleda, ne bi imao smisla. Društvo je to koje pravi sistem i koje pokreće ciklus. A pojedinac je u celoj priči najmanje bitan.
Ili, s druge strane, pozivajući se na Lakanove diskurse gospodara i univerziteta, vođa se može prikazati kao onaj koji zna, društvo se može reklamirati kao naučno i načitano i pojedincu nuditi znanje maskirano u ličnu istinu.
Levi Stros kaže da je pojedinac najmanje bitan. Lakan kaže da je «pojedinac potisnut u ime univerzalnog znanja».
Dodatno, Prema Oliver, društvo je to koje je patologizirajuće. S jedne strane ono marginalizuje pojedince, a s druge, njihovo nezadovoljstvo proglašava individualnom patologijom. Tako shvaćeno društvo se predstavlja kao prijatelj pojedinaca, mada ispod toga leži neprijateljstvo.

Dakle, u psihoanalizi, u današnjim “magijama”, u svim drugim terapijskim pravcima, self-help knjigama i različitim načinima kolektivnog ili individualnog produhovljenja, društvo, kao sistem, igra najbitniju ulogu.
Društvo, kao grupa, ima svoju dinamiku i procese. Društvena grupa stvara konsenzus i vrednosni sitem i menja konsenzuse i vrednosne sisteme, ne bi li opet uspostavila nove i tako bila u pokretu. A ono što važi za pojedinca, važi i za grupu. Manje više se analogni procesi odvijaju, ili mogu odvijati, unutar ljudskog i društvenog organizma. I grupa, kao i pojedinac ima mišljenje (kolektivno mišljenje) ima afekte (artikulisane kroz generalne stavove, ili osnovna raspoloženja određenog društva) i ima mogućnosti da reaguje na primitivan ili manje primitivan način.

Levi – Stros objašnjava kakvo značenje ima par vrač-bolesnik za grupu. Bolesnik je luda misao, osiromašena, u deficitu označitelja, dok je vrač, aktivnost, afekat, normalna misao, puna potencijala da osmisli. Bolesnik i vrač su suprotnosti, a kroz njihov odnos se uspostavlja ravnoteža. Primarna psihička ravnoteža, u bolesniku, ali sekundarno, putem pojekcije, i ravnoteža u grupi. A sekundarno u procesu je upravo ono što je primarno za grupu i za mogućnost «delotvornosti» magije. Levi – Stros kaže «par vrač-bolesnik utelovljuje za grupu… antagonizam vlastit svakom mišljenju» i dalje … »lečenje stavlja u odnos ove oprečne polove, osigurava prelaz od jednog na drugi, i očituje se u totalnom iskustvu…»

Dakle, današnji čovek, kako kaže Levi – Stros, traži mogućnost ujedinjenja, mogućnost prevazilažnje strepnje, na bilo koji način. Umesto promišljanja, koje jedino vodi spoznaji, maskiranje je uvek lakši put, a i, kako danas izgleda, dostupniji. Vidimo da ono što važi za društveni sistem u celini, za kapitalistički društveni poredak, važi i za maga i svakog prihvaćenog vođu. Tamo gde su građani društva “psihički kolinizovani” pasivnost i usvajanje ideologija koje donosi umirenje tenzije i strepnje, uvek predstavljaju lakši i naizgled bezbolniji put od promišljanja. Svaki otpor zahteva energiju, a psihički osiromašeni ljudi je nemaju. Izgleda da je u današnjem vremenu baš iz toga razloga, čak i obrazovanim ljudima, bezbolnije, dostupnije i lakše da se drže bilo kakve ideologije. Mag, vrač, pruža novi sistem referencija. Dakle, pruža masku. Isto kao što društvo pruža bezbroj «kako da…» knjiga kojima ljudi mogu da maskiraju svoje probleme.

Dakle, umesto da se bira teži put, put mišljenja, bira se lakši put, koji vodi u još veću obmanu. Lakši put se, čini mi se, bira iz nekoliko razloga, od kojih je samo jedan velika dostupnost različitih sredstava i načina za «osmišljavanje» sopstvenog života. Drugi, i po meni bitniji, razlog je narasla i neobrađena strepnja u pojedincima.

Ako pričamo o narcističkoj kulturi, strepnja se među ljudima u takvom uređenju često ispoljava kao diskomfor ankisoznost, a svaka diskomfor anksioznost podrazumeva prekoncepciju o tome kako bi svet «trebalo» (moralo) da izgleda i veliki stepen unutrašnjeg osećanja «nepodnošljivosti» ukoliko se ti zahtevi ne ispune.
Levi – Stros je nagovestio, da bi grupa (on je postavio hipotezu o budućnosti) prihvalita mit, ili bilo kakvo instant rešenje, ako bi to značilo «obnavljanje njenog univerzuma» dakle, osećaj sigurnosti i otklanje diskomfor anksioznosti.

Prihvatanje ideologije smiruje strepnju, a i kada se strepnja javi to biva ona nedefinisana slobodno lebdeća anksioznost, pa mnogi ljudi ne umeju da objasne šta ih, zapravo, tišti. Ne umeju, jer su odvojeni od svojih emocija, otuđeni jedni od drugih i jer su dobrim delom zaboravili (ili nikada nisu ni znali) koliko je preispitivanje unutrašnjeg sveta važno za njihovu sopstvenu vitalnost. Ako polazimo od toga da ljudi prihvataju ideologiju jer je to najlakši put, koji otklanja tenziju, da ideologija ućutkava ljude i maskira probleme sistema, dolazimo do toga da ljudi i sami nastavljaju taj trend i sami sebi zatvaraju oči, tražeći nove vidove umirenja i nove zanimacije koje bi ih «spasile» od promišljanja i preispitivanja. Verovanje u vradžbine, sati provedeni u virtuelnom svetu, potraga za spiritualnim guruima samo su neki od vidova odbrane od mišljenja.

Reference:

Claude Levi – Strauss (1989), Strukturalna Antropologija, Stvarnost, Zagreb
Jacques Lacan (2008), My Teaching, Verso, London – New York
Jacques Lacan (1998), The four fundamental concepts of psychoanalysis, Vintage, London
Kelly Oliver (2004), The Colonisation of Psychic Space, A psychoanalytic theory of Opression, University of Minnesota, London

Piše: Renata Senić

This entry was posted in Individualne teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook