This entry was posted in Aspekti ličnosti

Ogledanje – narcizam i društvo

1979. godine objavljena je „Narcistička kultura“, knjiga Krisotofera Laša, u kojoj je, iz psihološke, kulturološke i istorijsko-sociološke perspektive, objašnjavao različite aspekte narcizma, načine njegovog stvaranja, fenomenologiju i manifestacije nezdravog narcizma u američkom društvu. On se, tokom života, bavio kritikom društva. Bio je poznat po zalaganju za očuvanje tradicionalnih vrednosti i porodice. Smatrao je da tadašnji (a, s obzirom na to da je umro 1994. godine, možemo da kažemo i sadašnji) politički trendovi i ideologije uništavaju moralne vrednosti i utiču na stvaranje patološko-narcističkih osobina kod ljudi. Njegova ideja je bila da je hegemonija kapitalističkog društva uticala na porast narcistički organizovanih ljudi. Društvene poruke, reklame, celokupna društvena atmosfera, uticala je na to da se stvaraju generacije ljudi slabog, fragilnog identiteta, bez jasnog uporišta u sebi, koje se, shodno društvenim trendovima, više nego ikada ranije, plaše starenja i smrti, obaveza, dugotrajnih i smislenih veza i posvećivanja, dok se, s druge strane, neizmerno dive slavi, bogatstvu i glamuru, materijalistički su orijentisane i smatraju da se lična vrednost meri kroz društveni uspeh i priznanje. Pišući ove poslednje redove, razmišljam o broju ljudi koji ne bi video ništa neobično u poistovećenju lične vrednosti sa uspehom i društvenim priznanjem. Od ’79. do današnjih dana, narcistička ideologija je rasla i širila se do te mere da veliki broj ljudi smisao života sve više poistovećuje s priznanjem i uspehom.

Laš pod pojmom narcističke kulture podrazumeva novi trend nepromišljenog, nesimboličkog ponašanja, poklanjanja autoritetu i nametnutim društvenim normama i, posledično, sveopštu apatičnost ljudi. Zapravo, pod time on podrazumeva patološku formu narcizma. Jedna od suštinskih odlika narcizma je međusobno oglednje ljudi jednih u drugima. Ogledanja u onima koji se smatraju dostojnim, velikim ili na neki drugi način bitnim.

Ogledanje se može shvatiti dvostruko, kao normalna i neizbežna razvojna faza, koja detetu omogućava da internalizuje funkcije brigujućeg „drugog“ i uobliči svoj identitet, o čemu je pisao Lakan. Na sličan način je o ogledanju pisao i Hegel u „Fenomenlogiji duha“. Iako nikada nije iskoristio termin „ogledanje“, on je pričao o univerzalnoj potrebi ljudi da budu prepoznati i prihvaćeni. Da bismo bili prepoznati i priznati, potrebni su nam drugi da nas prepoznaju i priznaju. Dakle, i po Hegelu je taj „drugi“ neizbežan faktor u čovekovom procesu ostvarivanja.

I Frojd je pisao da „se individualna i grupna psihologija ne mogu potpuno razlučiti jer je psihologija pojedinca sama po sebi funkcija jedne osobe s drugom“.

Međutim, ako razvojni zadatak primarnog ogledanja ne bude uvremenjen i savladan, ogledanje se može shvatiti kao patološka forma potrage za „drugim“ koji će podržavati nedovoljno razvijen Self pojedinca.
Takva ogledanja služe tome da potkrepe  nedovoljno razvijen Self pojedinaca, koji nisu u potpunosti konfigurisali svoj identitet. Kada kažem da nisu u potpunosti konfigurisali svoj identitet, smatram da nemaju uporište u sebi i da ne mogu da se definišu bez odobravanja nekog moćnog drugog. Možda je bolje reći da nisu uspeli da usklade različite aspekte svoje ličnosti i da povežu različite delove sopstvenog života kroz koje ispoljavaju svoje psihičke sadržaje. Današnjica je puna uspešnih ljudi koji se ističu na svojim položajima, ali iza maske uspeha, krije se praznina. Bez drugog i priznanja drugog, čovek ne može da se ostvari kao ljudsko biće. Društveni uspeh i priznanja nemaju mnogo veze s integritetom ličnosti. Čovek neintegrisanog identiteta može biti poslovno veoma uspešan i cenjen, imati porodicu koja izgleda srećno, zapravo, sve u njegovom životu može, u očima drugih, izgledati bajkovito, sjajno. Ipak, ukoliko nije u stanju da obradi tenziju iz tela, čovek nije u stanju ni da poveže različite aspekte svoje ličnosti i da se oseća kao skladno biće. Tenzija nastaje iz nemogućnosti osmišljavanja delova svog psihičkog univerzuma. Ta nemogoćnost osmišljavanja i samoregulacije nastaje usled propusta roditelja da umire dete koje je tek počelo psihički da se razvija, da obrade njegove neuređene psihičke sadržaje i vrate mu ih na prihvatljiv i prihvatajući način.
Prihvatajuća pažnja i saosećajnost predstavljaju primarna učenja, jer na taj način beba uči kako da obradi svoju strepnju i kako da se nosi s narednim razvojnim zadacima. Ako primarni zadaci nisu savladani, ni oni zreliji neće biti uspešno završeni. Čovek će se u svom daljem razvoju uvek susretati s „nezavršenim poslovima“ koji će ga neminovno sputavati da funkcioniše na skladan način. Pošto ne možemo da preskačemo razvojne stepenice, rane frustracije mogu napraviti veliku prazninu u čoveku, prazninu koja otvara prostor za stvaranje lažnog Selfa, Selfa koji nastaje usled nemogućnosti ili nepotpune internalizacije ideala. Lažni Self je fasada koju dete stvara pokušavajući da zadovolji zahteve majke koja insistira da ono bude u skladu s njenim potrebama, a ne potrebama njegovog pravog Selfa. Majka, tog potencijalnog deteta, je već i sama produkt kulture i njenih standarda i očito je nedovoljno sposobna za saosećanje i prepoznavanje detetovih želja. Da bi se osećalo prihvaćeno, dete gradi fasadu, ali ujedno, ne može zaista da prihvati majku, tu primarnu drugost. Umesto da se Self deteta kroz primarnu interakciju razvija, ono mora jedan autentičan deo sebe da potisne, paralelno gradeći neautentičan deo, lažni deo, koji će majka hvaliti i prihvatati. Tenzija deteta će biti umirena, ali će to platiti gubitkom svoje autentičnosti.

Laš u „Narcističkoj kulturi“ piše upravo o tome, o patološkom narcisu koji živi u društvu zasićenom ideologijom koja podržava međusobna ogledanja, na taj način umirujući tenziju ljudi malformisanog identiteta.
Ispostavlja se da, pod uticajem kulture, nesigurni roditelji ne uspevaju deci da pruže adekvatno ogledanje, umirivanje, sposobnost da u budućnosti sama osmišljavaju svoju tenziju i da se samoregulišu, te deca ne uspevaju da savladaju razvojno normalnu fazu ogledanja. Usled neispunjenosti ovog razvojnog zadatka, sve je više ljudi koji se patološki ogledaju u drugima, kojima su drugi neophodni za unutrašnju regulaciju, popunjavanje praznine, doživljaj samopoštovanja, smisla, lične vrednosti. Takva potreba za drugim koji je neophodan za doživljaj lične vrednosti, dakle, u čijem odsustvu ne postoji osećaj lične vrednosti, predstavlja formu patološkog narcizma.

Ako to primarno ogledanje, u najranijim danima između majke i deteta, dete ne doživi funkcionalno, javlja se opasnost da ono nikada ne razvije dovoljno čvrste granice između sebe i ostatka sveta i da bude u stalnoj potrazi za “ogledajućim drugim”, za nekim koga će doživljavati kao dovoljno bitnog i moćnog i preko koga će pokušavati da definiše sebe, od koga će, zapravo, tražiti da mu da vlastiti identitet.

Mnogi ljudi današnjice su prilično nesigurni i nesamostalni, osećanje kontinuiteta njihovih života je u funkciji drugog ili drugih, „publike“.
Jedna je stvar prihvatiti drugost u sebi, to ljudima omogućava da se upotpune kao individue, a povezano je s normalnim razvojnim zadatkom ogledanja koji je prethodno pomenut. Dete, ogledajući se u drugom, uči da internalizuje njegove funkcije koje su mu neophodne za skladan život. Mi smo bez drugog ništa, i dok ne priznamo tog drugog u sebi, ne priznajemo ni sebe. Keli Oliver kaže da drugost omogućava prevođenje tenzije u nešto što ima smisao, u značenja, u nešto komunikabilno. Prihvatiti drugost u sebi je jedan od osnovnih razvojnih zadataka, jer mi smo socijalna bića i, da bismo postali subjektima, drugi nam je neophodan. Međutim, sasvim je suprotna stvar ogledanje u “publici” u kasnijem razvojnom dobu, narcističko ogledanje koje ukazuje na nerazvijenost i neintegrisanost identiteta, na neprihvatanje drugosti u sebi, već na zavisnost od drugih izvan nas, od funkcija drugih koje nikada nisu potpuno pounutrene. Ako drugog nemamo u sebi, moramo ga imati u spoljašnjem svetu, jer je bez prihvatanja drugosti, unurašnji psihički svet prazan.
Upravo iz tog razloga u narcističkoj kulturi se odigravaju patološka ogledanja, kao sušta suprotnost komunikaciji i razumevanju. Posledica masivnih potčinjavanja normama ispostavlja se kao razvitak patologije, nesposobnost razmišljanja, nesposobnost samoosećanja, osećanja vlastitog identiteta i kontinuiteta. Čovek koji poistovećuje ličnu vrednost sa uspehom, često i postaje uspešan, društveno priznat. Međutim, iako uspešan u različitim sverama svog života, zapravo ostaje neuspešan sam pred sobom, u smislenom povezivanju tih različitih aspekta života. Njegova sigurnost, sreća i funkcionalnost se ne nalaze u njemu, već u drugom koji je izvan njega, od kojeg je on zavistan. Neprekidna ogledanja i nemogućnost funkcionalnog života bez njih, suštinski smanjuju komunikativnost bića jer, iza tih ogledanja, ne postoji stabilno formiran identitet koji bi osobi omogućio da i sama, bez publike i drugog, zna ko je, šta želi i šta radi.

Donald Vinikot, analitičar “Britanske nezavisne škole” smatrao je da je stvarni odnos s majkom i drugim značajnim figurama od centralnog značaja za razumevanje ličnosti, kao i razvoj autentičnosti – pravog Selfa.

Lažni Self je način na koji sebe prikazujemo da bismo bili prihvaćeni jer smo „naučili“ šta to sve treba da imamo da bi nas drugi prihvatali. Pravi Self nije nešto što se uči s ciljem da budemo prihvaćeni, već je urođeni potencijal koji se se relacijski razvija i otkriva. Čovekovo Ja, Self i integritet moraju biti autentično njegovi, jer ako se stvaraju da bi udovoljio drugima, onda on ne prihvata drugost u sebi, već mu je ona nametnuta, njome je potlačen.

Pumpanje lažnog Selfa, naravno, potiskuje pravi Self i tako patološki narcis predstavlja osobu koja odustaje od sebe u ime povlastica koje dobija od društva, važnih drugih, šefova, nadređenih, gazde, idola…

U terapiji osoba s ovakvim problemima, dolazimo i do krnje savesti i do jakog osećanja besa i nemoćnog besa, ali, suštinski, ispod svega toga leži praznina. Praznina koja je nastala kao posledica odustajanja od sebe zarad usvajanja tuđih vrednosti, zarad tuđeg prihvatanja i odobravanja. Ona praznina koja je nastala kao posledica neadekvatnog ranog ogledanja, nemogućnosti internalizovanja ličnih ideala i dovela do malformisanog identiteta, identiteta s rupom, koju moraju popunjavati drugi stalnim priznanjima, odobravanjima i prihvatanjima da bi takva osoba imala osećaj da vredi. Pošto je to jedini doživljaj lične vrednosti za koji zna, takva osoba veoma teško odustaje od lažnog Selfa.

Zadatak terapeuta je da obezbedi prihvatajuću atmosferu, priznanje i pružanje podrške, koja je nedostajala u klijentovom ranom razvoju. Jedino u terapiji koja nudi saosećajnost, u kojoj klijent veruje da “sme” da se ispolji pred terapeutom može da se aktivira pravi Self, nastavi da se razvija i nadjača lažni Self.

Autor: Renata Senić

This entry was posted in Aspekti ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook