Kompleks mrtve majke

Znate li da postoje istraživanja koja pokazuju da su deca shizofrenih majki u proseku mentalno zdravija od dece ozbiljno depresivnih majki? Shizofrene majke umeju da budu tople i negujuće kada su pod terapijom, iako je izvesno da neće konzistentno biti takve.

Andre Grin (Andre Green) je francuski psihoanalitičar koji je skovao pojam “mrtve majke” koji se odnosi na duboko depresivnu i emocionlno nedostupnu majku. Zapravo, pojam je malo kompleksniji jer ukazuje na majku koja je isprva bila tu za dete, a onda se isključila, najčešće jer se njoj dogodio nekakav traumatični događaj ili gubitak ili je njeno mentalno stanje bilo narušeno na neki drugačiji način, što je sve dovelo do toga da je ona postala duboko depresivna i isključena. Dete, u takvim situacijama, naravno pokušava da odobrovolji majku, da joj se približi, da je razveseli, ali u tome nikako ne može da uspe jer je mami jako loše. Dete tada nema kud nego da to mrtvilo internalizuje, pounutri, unese u sebe.
Razvoj i inače tako teče. Kroz interakciju s našim negovateljima, mi internalizujemo ono što oni imaju da nam ponude. Jedna relativno normalna majka se svome detetu raduje, njegovim uspesima, njegovim osmesima, njegovim osamostaljivanjima. Dete tako internalizuje brigujuću funkciju mame i ljubav koju mu ona pruža i, vremenom, postaje sposobno da brine samo o sebi i da sebe voli.

Dete koje intereaguje s “mrtvom majkom” internalizuje prazninu, mrtvilo, očaj. Bion, drugi poznati psihoanalitičar pričao je o takozvanom “bezimenom užasu” (nameless dread) koji označava unutrašnji haos osobe koji se javlja tako rano da se o njemu ni u odraslom dobu ne može govoriti, jer je nastao pre nego što je dete imalo reči da ga opiše.

Kada je naš “negovatelj” zapravo neko ko nas do te mere zapostavlja, mi nemamo kud do da se povlačimo duboko u sebe.

Ako se setimo priče o tome kako nastaju ozbiljne narcističke patologije, videćemo da u ovakvim situacijama neizbežno imamo posla s tim. Budući da dete ne može da investira libido (radost, životnu energiju) u majku, jer je ona sasvim zatvorena i nepristupačna, ono tu energiju vraća sebi. Prema jednoj drugoj, takođe psihoanalitičkoj teoriji, tako nastaje sekundarni narcizam. Odnosno, da pojednostavim, tako nastaje patološki, to jest u zavisnosti od intenziteta povlačenja energije sa spoljašnjeg sveta u sebe, maligni narcizam. Tako nastaju i problemi u emocionalnoj vezanosti.

Kada bih sve ovo probala da sumiram na najednostavniji način, zvučalo bi otpriliko ovako – svima nam je potrebna toplina, ljubav i osećaj prihvaćenosti i bodrenja za zdrav razvoj. Ako je majka do te mere depresivna da je defakto u psihološkom smislu mrtva mi se povlačimo duboko u sebe i postajemo i sami sasvim nedustupni. To biva jedini način da u psihološkom smislu preživimo. Ubacimo se u svoje unutrašnje sklonište, pobegnemo od užasnih anksioznosti, ali time i od mogućnosti da se povežemo s drugima. Kako bismo se i povezivali kada nemamo osnovno poverenje da će neko o nama brinuti? Ne, svet je opasno i mrtvo mesto, i sklonište unutar nas je jedini siguran bunker.

Logično, takve osobe izrastu u ljude koji nemaju odnose s drugima, ponekada čak ni za života ne ostvare emotivnu vezu. Kada im i pođe za rukom, to često biva seksualna, površna i kratkotrajna veza. Žive u fantazijama. U knjigama, igricama, pornografiji, bilo čemu što izuzima kontakt. Ako dođu na teapiju, i ako smognu snage da se zadrže, mnogo će vremena proći dok terapeut ne bude uspeo da dopre do njih.

 

Da priča bude jos nezgodnija, dete koje je intereagovalo s “mrtvom majkom” moralo je usled njene nagle dezinvesticije da potisne da je ikada i bilo povezano s majkom. Ona se u terapiji pojavljuje samo kao nedostatak, o njoj se priča kao o odsustvu, a ne prisustvu.

 

Ovakve rane situacije stvaraju ozbiljne narčisticke patologije čija je glavna odlika upravo ta pervazivna praznina. Mi ih u terapiji prepoznajemo po jezivoj hladnoći klijenta, nedostatku emocija i kapaciteta za povezivanjem. I to je najveća začkoljica ovakvih teskih patologija. One su napale kapacitet za povezivanje, a mi jedino kroz povezanost mozemo pomoći klijentu.

 

Odsustvo majčinske podrške utiče i na mnoge druge aspekate života. Ometa razvoj simboličkog mišljenja, mogućnost da razumemo svoj unutrašnji svet, sužava emocionalne doživljaje, snažno utiče na izbor partnera od kojeg se očekuje da bude idealna majka iz fantazije klijenta, što naravno nije moguće, pa dovodi do novih gubitaka i razočaranja.

 

Često ovakvi klijenti postanu zavisni od supstanci, ekstremnih sportova ili postanu kriminalci u potrazi za stalnim uzbuđenjem koje bi im dalo nekakav osećaj postojanja, života. Obično bivaju vrlo kompetitivni (kao nesvesni pokušaj da ponovo zainteresuju mrtvu majku) međutim, ništa od ovoga ne moze zaista skloniti osećaj mrtvila koji prozima ego, centralnu instancu licnosti, ovakvih ljudi.

 

Dugotrajna psihoanalitička terapija u kojoj klijent uspe da se kako tako poveže s terapeutom može pomoci da se za početak, advekatno ožali emocionalni gubitak majke, pa nakon toga formiraju i održavaju kvalitetniji odnosi s drugima.

Renata Senić