Negativna terapijska reakcija je pojam koji je usko povezan s mazohizmom, mazohističkim karakterom i težnjama. Kao ne tako retka pojava u terapijama, zaslužuje da bude opisana kao izdvojen fenomen. Svako ko se bavi pomažućim profesijama, trebalo bi da bude upoznat s ovim fenomenom, budući da terapijski “otpori” ponekada bivaju jaki čak i pre početka terapijskih sesija, do te mere da (nesvesno) imaju za cilj sabotažu bilo kakvog pokušaja pomoći.
Da bismo adekvatno razumeli negativni terapijsku reakciju, trebalo bi da se vratimo Frojdovim definiscijama mazohizma.
Mazohizam se više ne sreće kao poseban vid poremećaja (osim u slučaju seksualnih perverzija), već se shvata kao fenomen koji je uključen u gotovo sve psihološke probleme i poremećaje. Budući da svaki psihološki poremećaj sadrži visok stepen patnje kod osobe koja od njega boluje, jasno je da su mazohističke tendencije izražene. Međutim, izgleda da je “moralni mazohizam”, koji je najpre opisivao Frojd, zaboravljen ili ostavljen po strani. U najboljem slučaju se koristi pod drugim imenom. Psihoanalitičarima, doduše, nije stran. Međutim, dijagnostičarima nije u fokusu pažnje. Stoga verujem da bi bilo korisno podsetiti se šta su psihoanalitičari imali da kažu o mazohizmu i negativnoj terapijskoj reakciji, koja se u njegovom sklopu može pronaći.
Frojd je rodonačelnik pojma «moralni mazohizam» i njegovu definiciju ćemo nadalje smatrati izvornim određenjem tog pojma. Nakon razmatranja sado-mazohizma u članku o «Tučenom detetu» (Freud, 1919) u kom smatra da je sadizam primaran o odnosu na mazohizam, Frojd detaljnije izlaže zapažanja o mazohizmu u «Ja i Ono» (Freud, 1923). On postulira ideju o postojanju primarnog mazohizma, koji se da videti u svim stadijumima psihoseksualnog razvoja. Pored njega, Frojd razlikuje ženski i moralni mazohizam. Moralni mazohizam je zasnovan na osećanju krivice i, za Frojda, je najdestruktivniji vid mazohizma. Frojd ga je opisao kao nesvesnu potrebu za kaznom. Do tog pojma je došao kroz obraćanje pažnje na kliničku sliku pojedinih klijenata kod kojih je uočio pojavu koju je kasnije nazvao «negativnom terapijskom reakcijom». On se, naime, susreo s tipom klijenata kojima je bivalo sve gore u terapijskom procesu, bez obzira na to koliko bi terapeut savesno radio svoj posao. Ovaj tip ljudi Frojd je nazvao «moralnim mazohistima», a suštinu njihovih problema izrazio kao da je «patnja sama po sebi ono što je njima zaista bitno» (Freud, 1923).
Strukturalnim jezikom rečeno, suština problema je u Nad-ja (Super-egu – u ovom slučaju – prestrogoj savesti) koje je postalo objekat regresivno reseksualizovane želje Ja da ga otac istuče. Dakle, prestroga savest utiče na slabo Ja pojedinca koji oseća (nesvesnu) krivicu i smatra da je zaslužio kaznu. Prema Frojdu, transferne manifestacije (prenosi s ranih objekata – oca, majke ili braće i sestara – na terapeuta u procesu terapijskog lečenja) ovakvih klijenata su agresivne na specifičan način. Isto kao što je Nad-Ja strogo i kažnjavajuće prema Ja, tako je Ja strogo i kažnjavajuće prema objektima. Frojd to opisuje kao …beskonačno samomučenje koje u daljem razvoju poprima oblik sistematskog mrcvarenja objekta tamo gde je ovaj nadohvat ruke (Freud, 1923).
Klinička slika moralnog mazohizma
Frojd ponašanje moralnih mazohista smatra «sasvim neobičnim» (Freud,1923). On piše.. «Kada im se pruži nada u izlječenje i pred njima izrazi zadovoljstvo sa stanjem do kojeg se došlo u analitičkom postupku, one izgledaju nezadovoljne i njihovo se stanje redovno pogoršava. U početku takvo ponašanje smatramo prkosom…pokazivanjem nadmoći…te osobe ne podnose hvalu…» (ibid). Frojd objašnjava da je veoma izvesno da će klijent napustiti analizu ukoliko naglo osiromaši, uđe u vrlo nesrećen brak ili mu se desi neka «atraktivnija» patnja od ove koju može transferno prorađivati. Bitno je samo da se u životu ima dovoljna količina patnje (Freud,1924).
Šajnes zapaža da su mazohisti osobe koje se previše i prečesto izvinjavaju bez obzira na to da li su nešto zgrešili ili ne. Oni su preplašeni mizantropi (koji, međutim, agresiju okreću ka sebi). Šajnes vidi mazohizam kao čežnju za ljubavlju: ”Vidite koliko sam jadan! Molim vas, volite me!” (Shainess,1997). Mazohista je neodlučan, neasertivan, nesklon zahtevanju, ali i odbijanju tuđih zahteva. Manifestnom brigom za drugog teži da pridobije odobravanje, naklonost i prihvatanje. Tipične izjave mazohista se mogu opisati na sledeći način : ”To je bilo jako glupo od mene”, ”Izvinite, za sve sam ja kriv/a, ”Nagradu koju sam danas dobio/la nisam zaslužio/la, jer me je samo u pravom trenutku poslužila sreća, a ne moja sposobnost ili znanje”, ”Uspeh koji sam postigao/la ne znači ništa”… (Shainess,1997). U pozadini kognitivnog stila ovih osoba leže sledeće bazične filozofije: ”Ja patim, dakle postojim”, ”Ja ispaštam, jer to volim”, ”Patim, jer je to jedini način na koji znam da živim” (ibid). Osim toga, mazohistički organizovane osobe često imaju košmarne snove u kojima su napadnute, paralizovane, neme, zakopane, bez mogućnosti da se odupru ili pobegnu od napadača ili zloslutne situacije (ibid).
Transfer (prenosni odnos u terapiji) i negativna terapijska reakcija
U skladu s prethodnim objašnjenjem Frojdovog viđenja moralnog mazohizma, možemo dodati i njegovo zapažanje o radu u transferu. On kaže da se moralni mazohista beskrajno žali i ne prihvata nikakvu pohvalu. Terapeutove napore da analizira otpor doživljava kao napad ili nerazumevanje. Ukoliko terapeut ne analizira i razume svoja kontratransferna osećanja, u opasnosti je da se u takvoj situaciji oseti prilično nemoćno, jer klijent ponavljano šalje istu transfernu poruku «…analitičko lečenje nije ono pravo sredstvo sposobno da mu pomogne» (Freud, 1923).
Sećamo se da je Frojd i postavio temelje moralnom mazohizmu kroz definisanje «negativne terapijske reakcije». Ma koliko terapeut pokušavao da uvede klijenta u prorađivanje, otpor ostaje neprobojan, interpretacije se odbijaju i klijentu je sve gore. To je Frojda i dovelo na ideju da ti klijenti uživaju u patnji.
Frojd kaže: Mazohista će okrenuti obraz kad god vidi priliku da dobije šamar (Freud, 1924). Nesvesna krivica je najveći otpor ka izlečenju. Sama patnja je bitna.
Novik je redefinisao pojam koji je Frojda doveo do postuliranja «moralnog mazohizma». U vreme kada je Novik izneo svoja bogata analitička iskustva s mazohistima, mnogi autori su već uveliko pričali o «novim patologijama». Iz načina na koji izlaže svoje zapažanja o nižim organizacijama ličnosti, stiče se utisak da veoma nerado koristi dijagnoze, i da radije želi da ukaže na stepen i kvalitet nekog problema. Međutim, jasno je da priča o graničnim i narcističnim patologijama koje su prilično popularne u analitičkoj literaturi tog vremena. Ipak, Novik se drži svoje ideje i rečnika i kaže da se ista pojava može sresti kod svakog klijenta. Po njemu se dominantna razlika vidi u stepenu izraženosti problema. Negativna terapijska rekacija je, po njemu, u stvari – negativna terapijska motivacija – želja klijenta da se podvrgne psihoanalizi kako bi porazio analitičara (Novick, 1980). Dakle, klijent se pre početka tretmana sprema da «porazi» analitičara. U transferu se otkriva da i klijent i roditelj imaju odbrambenu potrebu koja se svodi na želju za održavanjem idealizovane slike roditelja kao dobrog, brižnog, voljenog i svemoćnog.
U suštini, bilo da pričamo o negativnoj terapijskoj reakciji ili motivaciji i bilo da je sama po sebi bitna patnja ili se radi o tome da klijenti hoće da isprovociraju terapeuta, nailazimo na izvestan broj klijenata koji se ponašaju kao da su na terapiju došli samo po potvrdu da im ne može biti bolje. Iz toga razloga se srećemo s kovanicama poput “pobede kroz poraz” koje ukazuju na nesvesnu želju klijenta da pobedi terapeuta (iako je u pitanju Pirova pobeda) tako što se neće promeniti, niti će ga pustiti da mu pomogne. Roditelji takvih klijenata, koji su uticali na stvaranje jakog mazohizma ili mazohističkog karaktera, na planu svesnog razmišljanja klijenata ostali su idealizovani. Terapeut i svaki pokušaj rušenja te idealizovane slike, stoga, viđeni su kao napad na voljene objekte (roditelje, primarnu porodicu). Nesvesna krivica je faktor koji održava vezu klijenta s roditeljima kroz jedinu ljubav koja je klijentu poznata (mazohistični odnos). Budući da je krivica nesvesna, baš kao što je i svaki otpor van domašaja svesti, terapeut se često oseća nemoćnim, a to je upravo ono što klijent (ponovo nesvesno) želi i da postigne.
Shvatanja novijih analitičara ne idu u pravcu ideje da je patnja sama po sebi bitna. Smatraju da klijent kroz provokaciju želi da pokaže terapeutu kako se on sam kao dete osećao – nemoćno, frustrirano…Međutim, efekat negativne terapijske reakcije ili motivacije ostaje isti. Mnogi mazohistični klijenti tretman započinju s idejom da im nema spasa.
Ipak, negativna terapijska reakcija nije nepremostiv problem. Ukoliko se klijent nađe u saradnji s terapeutom koji vešto interpretira i razumeva njegovu patnju, nesvesne otpore i jak mazohizam i ukoliko se radi o klijentu koji će imati strpljenja i osećati da terapijski proces ima smisla, i ovaj tvrdokorni otpor se može prevazići. Međutim, u psihodinamskim terapijama ovo može predstavljati dugačak proces koji zahteva trud i, za početak, dobar odnos između klijenta i terapeuta. Samo prepoznavanje negativne terapijske reakcije je samo početak. Ipak, taj početak je neizbežan da bi terapeut razumeo složenu psihodinamiku i nesvesno klijenta.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Negativna terapijska reakcija
Autor: Renata Senić
Negativna terapijska reakcija je pojam koji je usko povezan s mazohizmom, mazohističkim karakterom i težnjama. Kao ne tako retka pojava u terapijama, zaslužuje da bude opisana kao izdvojen fenomen. Svako ko se bavi pomažućim profesijama, trebalo bi da bude upoznat s ovim fenomenom, budući da terapijski “otpori” ponekada bivaju jaki čak i pre početka terapijskih sesija, do te mere da (nesvesno) imaju za cilj sabotažu bilo kakvog pokušaja pomoći.
Da bismo adekvatno razumeli negativni terapijsku reakciju, trebalo bi da se vratimo Frojdovim definiscijama mazohizma.
Mazohizam se više ne sreće kao poseban vid poremećaja (osim u slučaju seksualnih perverzija), već se shvata kao fenomen koji je uključen u gotovo sve psihološke probleme i poremećaje. Budući da svaki psihološki poremećaj sadrži visok stepen patnje kod osobe koja od njega boluje, jasno je da su mazohističke tendencije izražene. Međutim, izgleda da je “moralni mazohizam”, koji je najpre opisivao Frojd, zaboravljen ili ostavljen po strani. U najboljem slučaju se koristi pod drugim imenom. Psihoanalitičarima, doduše, nije stran. Međutim, dijagnostičarima nije u fokusu pažnje. Stoga verujem da bi bilo korisno podsetiti se šta su psihoanalitičari imali da kažu o mazohizmu i negativnoj terapijskoj reakciji, koja se u njegovom sklopu može pronaći.
Frojd je rodonačelnik pojma «moralni mazohizam» i njegovu definiciju ćemo nadalje smatrati izvornim određenjem tog pojma. Nakon razmatranja sado-mazohizma u članku o «Tučenom detetu» (Freud, 1919) u kom smatra da je sadizam primaran o odnosu na mazohizam, Frojd detaljnije izlaže zapažanja o mazohizmu u «Ja i Ono» (Freud, 1923). On postulira ideju o postojanju primarnog mazohizma, koji se da videti u svim stadijumima psihoseksualnog razvoja. Pored njega, Frojd razlikuje ženski i moralni mazohizam. Moralni mazohizam je zasnovan na osećanju krivice i, za Frojda, je najdestruktivniji vid mazohizma. Frojd ga je opisao kao nesvesnu potrebu za kaznom. Do tog pojma je došao kroz obraćanje pažnje na kliničku sliku pojedinih klijenata kod kojih je uočio pojavu koju je kasnije nazvao «negativnom terapijskom reakcijom». On se, naime, susreo s tipom klijenata kojima je bivalo sve gore u terapijskom procesu, bez obzira na to koliko bi terapeut savesno radio svoj posao. Ovaj tip ljudi Frojd je nazvao «moralnim mazohistima», a suštinu njihovih problema izrazio kao da je «patnja sama po sebi ono što je njima zaista bitno» (Freud, 1923).
Strukturalnim jezikom rečeno, suština problema je u Nad-ja (Super-egu – u ovom slučaju – prestrogoj savesti) koje je postalo objekat regresivno reseksualizovane želje Ja da ga otac istuče. Dakle, prestroga savest utiče na slabo Ja pojedinca koji oseća (nesvesnu) krivicu i smatra da je zaslužio kaznu. Prema Frojdu, transferne manifestacije (prenosi s ranih objekata – oca, majke ili braće i sestara – na terapeuta u procesu terapijskog lečenja) ovakvih klijenata su agresivne na specifičan način. Isto kao što je Nad-Ja strogo i kažnjavajuće prema Ja, tako je Ja strogo i kažnjavajuće prema objektima. Frojd to opisuje kao …beskonačno samomučenje koje u daljem razvoju poprima oblik sistematskog mrcvarenja objekta tamo gde je ovaj nadohvat ruke (Freud, 1923).
Klinička slika moralnog mazohizma
Frojd ponašanje moralnih mazohista smatra «sasvim neobičnim» (Freud,1923). On piše.. «Kada im se pruži nada u izlječenje i pred njima izrazi zadovoljstvo sa stanjem do kojeg se došlo u analitičkom postupku, one izgledaju nezadovoljne i njihovo se stanje redovno pogoršava. U početku takvo ponašanje smatramo prkosom…pokazivanjem nadmoći…te osobe ne podnose hvalu…» (ibid). Frojd objašnjava da je veoma izvesno da će klijent napustiti analizu ukoliko naglo osiromaši, uđe u vrlo nesrećen brak ili mu se desi neka «atraktivnija» patnja od ove koju može transferno prorađivati. Bitno je samo da se u životu ima dovoljna količina patnje (Freud,1924).
Šajnes zapaža da su mazohisti osobe koje se previše i prečesto izvinjavaju bez obzira na to da li su nešto zgrešili ili ne. Oni su preplašeni mizantropi (koji, međutim, agresiju okreću ka sebi). Šajnes vidi mazohizam kao čežnju za ljubavlju: ”Vidite koliko sam jadan! Molim vas, volite me!” (Shainess,1997). Mazohista je neodlučan, neasertivan, nesklon zahtevanju, ali i odbijanju tuđih zahteva. Manifestnom brigom za drugog teži da pridobije odobravanje, naklonost i prihvatanje. Tipične izjave mazohista se mogu opisati na sledeći način : ”To je bilo jako glupo od mene”, ”Izvinite, za sve sam ja kriv/a, ”Nagradu koju sam danas dobio/la nisam zaslužio/la, jer me je samo u pravom trenutku poslužila sreća, a ne moja sposobnost ili znanje”, ”Uspeh koji sam postigao/la ne znači ništa”… (Shainess,1997). U pozadini kognitivnog stila ovih osoba leže sledeće bazične filozofije: ”Ja patim, dakle postojim”, ”Ja ispaštam, jer to volim”, ”Patim, jer je to jedini način na koji znam da živim” (ibid). Osim toga, mazohistički organizovane osobe često imaju košmarne snove u kojima su napadnute, paralizovane, neme, zakopane, bez mogućnosti da se odupru ili pobegnu od napadača ili zloslutne situacije (ibid).
Transfer (prenosni odnos u terapiji) i negativna terapijska reakcija
U skladu s prethodnim objašnjenjem Frojdovog viđenja moralnog mazohizma, možemo dodati i njegovo zapažanje o radu u transferu. On kaže da se moralni mazohista beskrajno žali i ne prihvata nikakvu pohvalu. Terapeutove napore da analizira otpor doživljava kao napad ili nerazumevanje. Ukoliko terapeut ne analizira i razume svoja kontratransferna osećanja, u opasnosti je da se u takvoj situaciji oseti prilično nemoćno, jer klijent ponavljano šalje istu transfernu poruku «…analitičko lečenje nije ono pravo sredstvo sposobno da mu pomogne» (Freud, 1923).
Sećamo se da je Frojd i postavio temelje moralnom mazohizmu kroz definisanje «negativne terapijske reakcije». Ma koliko terapeut pokušavao da uvede klijenta u prorađivanje, otpor ostaje neprobojan, interpretacije se odbijaju i klijentu je sve gore. To je Frojda i dovelo na ideju da ti klijenti uživaju u patnji.
Frojd kaže: Mazohista će okrenuti obraz kad god vidi priliku da dobije šamar (Freud, 1924). Nesvesna krivica je najveći otpor ka izlečenju. Sama patnja je bitna.
Novik je redefinisao pojam koji je Frojda doveo do postuliranja «moralnog mazohizma». U vreme kada je Novik izneo svoja bogata analitička iskustva s mazohistima, mnogi autori su već uveliko pričali o «novim patologijama». Iz načina na koji izlaže svoje zapažanja o nižim organizacijama ličnosti, stiče se utisak da veoma nerado koristi dijagnoze, i da radije želi da ukaže na stepen i kvalitet nekog problema. Međutim, jasno je da priča o graničnim i narcističnim patologijama koje su prilično popularne u analitičkoj literaturi tog vremena. Ipak, Novik se drži svoje ideje i rečnika i kaže da se ista pojava može sresti kod svakog klijenta. Po njemu se dominantna razlika vidi u stepenu izraženosti problema. Negativna terapijska rekacija je, po njemu, u stvari – negativna terapijska motivacija – želja klijenta da se podvrgne psihoanalizi kako bi porazio analitičara (Novick, 1980). Dakle, klijent se pre početka tretmana sprema da «porazi» analitičara. U transferu se otkriva da i klijent i roditelj imaju odbrambenu potrebu koja se svodi na želju za održavanjem idealizovane slike roditelja kao dobrog, brižnog, voljenog i svemoćnog.
U suštini, bilo da pričamo o negativnoj terapijskoj reakciji ili motivaciji i bilo da je sama po sebi bitna patnja ili se radi o tome da klijenti hoće da isprovociraju terapeuta, nailazimo na izvestan broj klijenata koji se ponašaju kao da su na terapiju došli samo po potvrdu da im ne može biti bolje. Iz toga razloga se srećemo s kovanicama poput “pobede kroz poraz” koje ukazuju na nesvesnu želju klijenta da pobedi terapeuta (iako je u pitanju Pirova pobeda) tako što se neće promeniti, niti će ga pustiti da mu pomogne. Roditelji takvih klijenata, koji su uticali na stvaranje jakog mazohizma ili mazohističkog karaktera, na planu svesnog razmišljanja klijenata ostali su idealizovani. Terapeut i svaki pokušaj rušenja te idealizovane slike, stoga, viđeni su kao napad na voljene objekte (roditelje, primarnu porodicu). Nesvesna krivica je faktor koji održava vezu klijenta s roditeljima kroz jedinu ljubav koja je klijentu poznata (mazohistični odnos). Budući da je krivica nesvesna, baš kao što je i svaki otpor van domašaja svesti, terapeut se često oseća nemoćnim, a to je upravo ono što klijent (ponovo nesvesno) želi i da postigne.
Shvatanja novijih analitičara ne idu u pravcu ideje da je patnja sama po sebi bitna. Smatraju da klijent kroz provokaciju želi da pokaže terapeutu kako se on sam kao dete osećao – nemoćno, frustrirano…Međutim, efekat negativne terapijske reakcije ili motivacije ostaje isti. Mnogi mazohistični klijenti tretman započinju s idejom da im nema spasa.
Ipak, negativna terapijska reakcija nije nepremostiv problem. Ukoliko se klijent nađe u saradnji s terapeutom koji vešto interpretira i razumeva njegovu patnju, nesvesne otpore i jak mazohizam i ukoliko se radi o klijentu koji će imati strpljenja i osećati da terapijski proces ima smisla, i ovaj tvrdokorni otpor se može prevazići. Međutim, u psihodinamskim terapijama ovo može predstavljati dugačak proces koji zahteva trud i, za početak, dobar odnos između klijenta i terapeuta. Samo prepoznavanje negativne terapijske reakcije je samo početak. Ipak, taj početak je neizbežan da bi terapeut razumeo složenu psihodinamiku i nesvesno klijenta.
Povezane teme: