This entry was posted in Poremećaji ličnosti

Izbegavajući poremećaj ličnosti

Autor: Renata Senić

U stručnoj literaturi se izbegavajući poremećaj ličnosti opisuje kao pervazivni obrazac socijalne inhibicije, osećaj neadekvatnosti, preosjetljivosti i straha, te izbegavanja socijalnih interakcija. Osobe s ovim poremećajem smatraju sebe društveno neprikladnim te izbjegavaju kontakte s ljudima iz straha da će biti odbačeni, omalovaženi ili poniženi.  Sebe najčešće opisuju kao usamljene osobe koje je društvo odbacilo, odnosno otuđilo se od njih.

Uzrok nastanka izbegavajućeg poremećaja ličnosti, kao i u slučaju drugih poremećaja ličnosti, nije jasno definisan i predstavlja izvor mnogih neslaganja među stručnjacima . Pretpostavlja se da se radi o isprepletanom delovanju  socijalnih, genetskih i psiholoških faktora. U principu, kao i svi poremećaji ličnosti, i ovaj u većini slučajeva nastaje iz interakcije ranijih životnih iskustava i okruženja, premda može biti uslovljen i genetskim predispozicijama.

Mnoge osobe  koje nose ovu dijagnozu su imale turbulentno i nesrećno detinjstvo, puno zlostavljanja ili teškog zanemarivanja u porodici. Radi se o osobama koje su kao deca bile (u realnosti ili u svom doživljaju) kontinuirano odbacivane od strane bližnjih (roditelja, staratelja ili onih ljudi koji bi vršili normalnu funkciju negujućeg odraslog bića), kritikovane zbog toga što su takve kakve su, omalovažavane i bazično neprihvaćene. Deca nisu u stanju da opaze problem svojih roditelja i negovatelja, i koliko god se oni neadekvatno ponašali prema njima, deca će nastavljati da ih vole. Negativna osećanja će se potiskivati, cepati, negirati, a želja za prihvatanjem od strane roditelja nikada neće jenjavati. Deca su veoma uporna u svojoj težnji da zadobiju prihvatanje, odbravanje i ljubav roditelja (barem u svojim najranijim danima, kada im je ljubav i prihvatanje prekopotrebna). Budući da osobe s izbegavajućim poremećajem nisu uspele da zadovolje želju da se približe roditeljima, one taj obrazac, s odrastanjem, prenose na druge osobe. Ono što takođe prati njihovo odrastanje je ogroman strah od odbacivaja i ideja o vlastitoj nebitnosti. U ranom adolescentnom periodu, kada se aktivira potreba za nalaženjem partnera, rani obrasci želje za ljubavlju i povezanošću s drugima bivaju reaktivirani. Paralelno s njima biva reaktiviran ogroman strah od odbacivanja. Logična posledica u tim situacijama je izbegavanje.

Konstantni osećaj neadekvatnosti, preosetljivost na negativna ocenjivanja od strane ljudi kao i socijalna inhibicija su sama srž ovog problema. Ovaj poremećaj se obično javlja u kasnijem detinjstvu ili adolescenciji da bi se zatim nastavio i u odraslom dobu. Vrlo često kulminira u situacijama kada osoba treba da se osamostali.

Procenjuje se da je ovaj poremećaj u opštoj populaciji zastupljen u oko 2,1-2,6 % slučajeva. Jednako je zastupljen i među ženama i  muškarcima.

Veruje se da je ovaj problem  kao patološki sindrom na određeni način nastavak tendencija «prirodno povučenih» ljudi, čije su osnovne karakteristike stidljivost u međuljudskim odnosima, zabrinutost povodom toga šta drugi ljudi misle o njima, naglašena diskretnost i kruta odmerenost u odnosu s drugima i rezervisanost (iz straha od odbacivanja, kao posledica straha da će se pokazati neadekvatno). Ovi ljudi se plaše odbacivanja jer imaju duboko ukorenjeno iracionalno uverenje da oni, zapravo, jesu suštinski neadekvatni i da je logično da se kao takvi neće svideti drugima. Poznati teren je jedini na kom oni mogu biti opušteni, te se najprijatnije osećaju u krugu svoje porodice ili (veoma malog broja) bliskih prijatelja.

Obrazac izbegavanja, sam po sebi,  može da varira u širokom obimu, od blagih do teških slučajeva, pri čemu u blagim slučajevima možemo govoriti o “normalnoj stidljivosti”, dok u težim slučajevima govorimo o verijetetima poremećaja izbegavanja.

Osnovno je razgraničiti do koje mere izbegavajući obrazac utiče na normalno funkcionisanje u životu. Stidljivost može biti pomalo ometajuća, i “normalno” stidljive i anksiozne osobe mogu ponekad izbegavati suočavanje sa situacijama koje opažaju kao potencijalno neprijatne. Izbegavajući poremećaj ličnosti, međutim, izbegava život, svaku neprijatnost i proces izbegavanja svega i svačega je definišuća karakteristika ponašanja ove ličnosti.

Uz ovaj poremećaj se često javljaju i drugi problemi. Agorafobija, socijalna fobija, generalizovani anksiozni poremećaj, distimija, veliki depresivni poremećaj, hipohondrijaza i shizofrenija su mogući pratioci izbegavajućeg poremećaja ličnosti.  Da se primetiti da svi problemi koji mogu ići ruku pod ruku s izbegavajućim poremećajem, imaju u sebi tendencije za izbegavanjem. Agorafobija, socijalna fobija i generalizovani anksizni poremećaj uključuju simptome anksioznosti, koja je odlično opravdanje za nesuočavanje s rizicima i životom. Distimični i depresivni ljudi se zatvaraju u sebe i gube interesovanje za sve što ih je nekada radovalo. Hipohondrijaza se svodi na preokupiranost svojim zdravjem, te takvoj osobi ostaje malo vremena da se bavi drugim ljudima ili stvarima, dok shizofrenija, kao najteži od ovih problema, uključuje bazično povlačenje od ljudi i sveta. U zavisnosti od organizacije ličnosti i nivoa zrelosti i funkcionisanja, neki od propratnih problema može kompletirati sliku izegavajućeg poremećaja i dodatno zakomplikovati njegovo razrešenje.

Razrešenje ovih problema, međutim, jeste moguće. Ljudi uglavnom potraže pomoć onda kada njihovo izbegavanje postane toliko onesposobljavajuće da ne mogu da se nose sa svakodnevnim životnim izazovima. Što je izbegavanje dugotrajnije i razlozi za izbegavanje više ukorenjeni u ličnost, to će, logično, proces oporavka biti duži. Međutim, nije pravilo da su terapije ljudi s izbegavajućim problemima duge. U zavisnosti od nivoa opšteg funkcionisanja, ponekada samo učenje socijalnih veština, borba protiv stida i osporavanje iracionalne ideje da je osoba bezvredna i ne zaslužuje ljubav, mogu sanirati osnovne teškoće i “lansirati” osobu u svet i među ljude. Ponekada su ideje o sopstvenoj neadekvatnosti veoma duboko ukorenjene, a identitet ljudi koji izbegavaju veoma poljuljan. U tim situacijama je nužno pružiti im bazičnu toplinu i razmevanje koji su im bili zakinuti u najranijim danima. Reorganizovanje bazično poljuljane slike o sebi može zahtevati više vremena, međutim, kao i svaki trud, u najvećem broju slučajeva rezultuje pozitivnim ishodima. Nijedna osoba nije manje vredna od druge, ne postoji osoba na ovom svetu koju bismo opisali kao nebitnu ili koja “ne zaslužuje” da bude voljena i prihvaćena baš takva kakva je. Sam uvid u ove neprikosnovene činjenice je prvi korak za hvatanje u koštac s izbegavajućim obrascima. Na posletku, nije cilj izbeći izbegavanje, već suočiti se s njim i prevazići ga, što je, kako je goreopisano, moguć i verovatan ishod.

This entry was posted in Poremećaji ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook