This entry was posted in Poremećaji ličnosti

Izbegavajući poremećaj ličnosti – šira perspektiva!

Piše: Renata Senić

Na ovom sajtu se nalazi članak koji govori o izbegavajućem poremećaju ličnosti. Međutim, sve veći broj ljudi (pripadali oni patologiji poznatoj pod nazivom poremećaj ličnosti, ili ne)  se žali na različite vrste izbegavanja različitih situacija i iz različitih razloga. Usled toga smatram da je važno da načinim pokušaj sistematizacije različitih shvatanja o poreklu izbegavanja. Takođe je važno, kako klijentima podvrgnutim psihoterapijskom tretmanu, tako i onim koji planiraju da potraže pomoć – ukazati da nisu sva izbegavanja jednako štetna i onesposobljavajuća. Dok pojedina izbegavanja mogu biti posledica blagog stida ili anksioznosti, neke vrste izbegavajućeg ponašanja ukazuju na ozbiljne deficite u ličnosti i predstavljaju psihičke probleme za čiji tretman je potrebno dosta truda i vremena.

Prema Oldamu i Morisu  od izbegavajućeg poremećaja ličnosti  pati celih deset procenata korisnika psihijatrijskih usluga. S druge strane, Darlimpl i Cimerman pišu da je izbegavajući poremećaj ličnosti četvrti najzastupljeniji poremećaj u Americi i da je učestalost njegovog javljanja 12.1%. Na svetskom nivou procenjenost ovog poremećaja u opštoj populaciji iznosi oko 2,1-2,6 % slučajeva. Smatra se da je jednako  zastupljen i među ženama i  muškarcima.

Nije nam poznato da su naši istraživači merili zastupljenost ovog poremećaja u naših korisnika psihijatrijskih usluga ili na nivou srpske populacije. Međutim, sasvim je izvesno da veliki broj ljudi pati od jakih anksioznosti, socijalnih fobija ili ekstremnijih vidova povlačećeg ponašanja. Nažalost, taj broj se povećava i sve je više ljudi s ovim simptomima koji traže psihološku i/ili psihoterapijsku pomoć povodom njih.

Statistički podaci o učestalosti ovog problema ne mogu predstavljati veran odraz njegove zastupljenosti, posebno jer se radi o problemu koga se osobe stide. Većina ljudi koja ima izbegavajući poremećaj ličnosti, ima značajno povišenu socijalnu i Ego anksioznost i smatra da je njihov problem veoma sraman i da ga treba sakriti. To je jedan od razloga iz kojih verujemo da je učestalost ovog problema veća nego što su istraživanja uspela da zabeleže.

Karakteristike izbegavajućeg poremećaja ličnosti

Pre više od pola veka je poznati psihoanalitičar Fenihel izneo svoje viđenje izbegavanja. On je pisao o osobama koje pate od socijalne inhibicije (skučenosti) koja je sačinjena od  generalnog i preteranog osećaja stida povodom bilo kakve vrste socijalnih kontakata. Ovakve osobe izbegavaju kontakte jer očekuju kritiku na koju su posebno osetljive. Iz tog razloga pojačan osećaj stida često dovodi do povlačenja iz socijalnih situacija.

U DSM-u IV, najpoznatijem statističkom priručniku mentalnih bolesti, su nabrojane osnovne karakteristike izbegavajućeg poremećaja ličnosti:

- Preterana stidljivost i povlačenje iz odnosa s voljnim naporom da se izbegne približavanje i konflikti koje bliske veze sa sobom mogu doneti. Izbegavanje svake blizine i posvećenih dubokih odnosa je sržni indikator izbegavajućeg poremećaja ličnosti

- Strah od kritike, poniženja i odbacivanja

- Osećanje lične neadekvatnosti i nisko samopoštovanje

- Anksioznost i panika u novim socijalnim situacijama

- Pojačana budnost i preterana obazrivost u odnosu na sopstveno ponašanje

Neobično, često trapavo ponašanje u socijalnim situacijama koje nastaje kao posledica anksioznosti i telesne tenzije koju anksioznost pravi. Usled toga takve osobe su često izložene podsmehu što pojačava njihovu ideju o ličnoj neadekvatnosti i anksioznost povodom socijalnih situacija i lične vrednosti

- Drugi ih vide pre kao odbojne, nego kao osobe koje se boje da će biti odbijene.

Martin Kantor nudi obuhvatan opis osoba sa izbegavajućim poremećajem ličnosti, koji prevazilazi indikatore svih poznatih dijagnostičkih priručnika. Kantor smatra da su sledeći elementi sržni za određenje ovog poremećaja ličnosti:

  • Samokritičnost koja nastaje kao posledica samoproklinjanja usled prestroge i proganjajuće savesti. Takva proganjajuća i postiđujuća savest izaziva krivicu kod osobe čak i povodom legitimnih i uobičajenih želja i i najmanjih nesavršenosti
  • Ove osobe su često besne na druge i povodom trivijalnih sitnica. Na primer, osoba bi bila prekomerne iznervirana kada bi primetila da njen partner svaki put nakon tuširanja koristi novi peškir i na taj način povećava njen račun za struju, čak i u kriznim situacijama i besparici.
  • Kod njih možemo pronaći mazohističke težnje za patnjom u odnosima. Moguće je da se “pojavi” negativna terapijska reakcija
  • Strah da će prihvatanje drugih i bliskost poremetiti njih same kao individue
  • Strah od prihvatanja drugih i bliskosti nastaje kao posledica iracionalnog straha da će ih drugi „progutati“, da će izgubiti granice, kompromitovati svoj identitet i postati preterano zavisni od drugih, da će ih drugi u potpunosti kontrolisati
  • Idealizacija odnosa koja se ogleda u preteranoj strogosti. S jedne strane se gade veza koje izgledaju nesavršeno, što potiče iz preteranih očekivanja od sebe i drugih, a s druge strane se ponašaju preterano ponosno i hipermoralno u odnosu na to šta „treba“ a šta „ne treba“ raditi da bi veza postala savršena. Njihov perspektiva odnosa je značajno sužena.
  • Strah da će drugi, ukoliko ih puste blizu sebe, u potpunosti opustošiti njihovu ličnost i iscrpeti njihovu energiju
  • Preterana upotreba različitih odbrambenih manevara
  • Prisutne su i osobine drugih poremećaja: histerično (edipalno) rivalstvo koje potkopava potencijal za bliskost i intimnost usled takmičarskih težnji prema drugima. Gabard piše „..one agresivno zahtevaju poptpunu pažnju drugih…koja je povezana sa željom da uplaše ili ubiju rivala…njihova kompetitivnost je ispreplitana sa osećanjem postiđenosti…“ .Opsesivni strahovi vezani za preterane težnje za korektnošću i ispravnošću u interpersonalnim relacijama. Takođe podležu i opsesivnim preteranim brigama povodom posledica i najmanjih grešaka koje mogu načiniti u odnosu s drugim bićem, što je posledica hipermorlnosti. Te osobe na uobičajene ljudske greške i posebno na aspekte ponašanja koji imaju bilo kakve veze sa seksualnošću gledaju kao na veoma sramna i grešna dela. Poseduju paranoidnu sumnjičavost povodom mogućnosti da drugi misle nešto negativno o njima. Imaju depresivno i pesimističko mišljenje da nikada ništa neće ići po planu, i preteranu anskioznost da će ionako uskoro za sve biti kasno, jer će sve biti izgubljeno. Odlikuje ih preterana pasivnost praćena paradoksalnim strahom od pasivnosti i odatle potreba da budu konstantno pobuđeni, preterano aktivni i oprezni kako bi bili sigurni da imaju potpunu kontrolu nad odnosima s drugima. Preterana zavisnost ih dovodi do međuzavisne veze s jednom osobom kako bi izbegli da imaju kontakt s nekom ili svim drugim. Narcistička opsednutost osećanjima koja imaju „zbog“ drugih ljudi i potpuno zanemarivanje razmišljanja o tome kako oni utiču na druge. Neofilija – potreba za novostima i tendencija da im brzo dosade poznate stvari, situacije i ljudi. Neofobija – strah od novih stvari, situacija i ljudi, koji dovodi do zadržavanja statusa quo i stvara još veći strah od bilo kakve promene i napretka.
  • Ove osobe se plaše da budu drugačije čak i od vršnjaka koji su jednako izbegavajući kao one. Kada bi bile drugačije od njih, imale bi osećaj da ih izdaju. Iz tog razloga se drže zajedno i veoma često čine grupu osoba sa izbegavajućim poremećajem.

Kantor  pravi razliku između dve subgrupe osoba sa izbegavajućim poremećajem ličnosti. U prvu grupu ubraja tipične, a u drugu – atipične – kontrafobične izbegavajuće poremećaje ličnosti.

Tipični izbegavajući poremećaj ličnosti – u ovom podgrupi nalazimo opis koji se slaže s opisom izbegavajućeg poremećaja ponuđenim u DSM-u IV. Međutim, Kantor naglašava da se ozbiljnost poremećaja treba posmatrati na kontinuumu. Dok neke od ovih osoba žive samostalno, ili u krugu porodice, u potpunosti ili većim delom izbegavaju socijalne interakcije kad god je to moguće, druge ipak formiraju odnose koji su samo delimično izbegavajući. Ti odnosi su ograničeni na distancirane ili ugovorene (drugarske) bračne veze, smenjujuće monogamne veze ili veze koje su „stabilno nestabilne“ – disfunkcionalne su jer partneri nemaju sposobnost dubokog povezivanja, ili ako im i pođe za rukom da se povežu, ranije ili kasnije će se veza okončati jer oba ili jedan od partnera neće moći da podnese pravu bliskost.

Netipični kontrafobični izbegavajući poremećaj ličnosti – Druga podgrupaljudi s ovim poremećajem stupa u odnose, ali se izoluje iz socijalnih situacija. Psihoanalitički dijagnostički priručnik (PDM) ih opisuje kao kontrafobični poremećaj ličnosti, odnosno kao osobe koje su psihološki organizovane oko odbrana od sopstvenih strahova. Ove osobe podnose anksioznost koju osećaju u odnosima tako što se koriste mehanizmima odbrane: poricanje i reakciona formacija su, u ovom slučaju,dominantni odbrambeni manevri. Ove odbrane im služe da bi bile u stanju da se osete kao da mogu da se suoče s bilo čim bez strahova. Kantor  smatra da u okviru ove podgrupe postoje tru subtipa izbegavajućeg poremećaja ličnosti:

Tip A) izbegava na način koji Savivan  naziva „izolacioni socijalni rituali“ ili „pseudosocijalni rituali“. Pod tim on podrazumeva stil osobe da se aktivno i užurbano poveže s ljudima, ali na veoma površnom nivou. Kolman govori o sličnoj pojavi kada opisuje parove koji su u kratkotrajnim, intenzivnim i nezadovoljavajućim vezama, koje se kreću u nekom od sledećih pravaca: kompulzivno traženje partnera ili odnosi s više partnera, pri čemu potraga za partnerom predstavlja ritual i dovodi do izvesne vrste transa, pojačane euforiije, zatim, jedan od načina je da se osoba kompulzivno fiksira za nezadovoljavajućeg partera ili onog koji je (iz nekih razloga) neosvojiv, sledeći manevri se odnose na kompulzivno varanje ili kompulzivne seksualne odnose i/ili  promiskuitet, takođe su često prisutne i kompulzivne masturbacije. Možda je najčešća situacija biranje nedostupnih partnera, kako bi osoba mogla racionalizovati da ona, zapravo, želi odnos, ali usled spleta negativnih okolnosti ne može imati ono što želi. Naravno, u ovom slučaju, ništa drugo ne bi bilo prihvatljivo. Na ovaj način odbrana od odnosa biva maskirana i pride omogućava mazohističko samozadovoljstvo.

B) tip izbegavajućeg poremećaja je sposoban da uđe u vezu, međutim ona je, po pravilu, kratkotrajna. Ove osobe ostvaruju dobar kontakt, i na počecima veza su u stanju da se u potpunosti posvete partneru. Međutim, ubrzo (ako ne i od samog početka) one planiraju „beg“. Na primer, zamislimo osobu koja nakon tri godine veze, gotovo bez ikakvih naznaka upozorenja izjavi da mu/joj je potrebna pauza i da će se javiti nakon nekoliko meseci kada razreši svoje probleme. Godinu dana nakon toga se oseća ogorčeno, povučeno i nesposobno da održi dato obećanje. Mnogi od izbegavajućih poremećaja ovog tipa su poznati kao „ostavljači“. Oni ostave, odbiju svog partnera pod izgovorom da im je potrebno vreme da razmisle, budu sami sa sobom, potrebna im je sloboda ili čak neko novi, potrebna su im nova uzbuđenja, žele da se ponovo zaljube, naposletku – žele razvod. S druge strane, dobar deo ovakvih osoba ode bez ikakvog objašnjenja ili najave. Oni ostavljaju svoje partnere u zbunjenom stanju jer je do tada, naizgled, veza dobro funkcionisala. Partner se neminovno oseća povređeno, posebno jer osoba sa izbegavajućim poremećajem ovog tima teži da okrivi partnera i prenaglasi njegove/njene mane, dok je potpuno „slepa“ za sopstvene nedostatke.

C) Treći subtip izbegavajućeg poremećaja – izbegava dominantno se služeći mehanizmom reakcione formacije. Oni se distanciraju od svega i svih tako što postaju preupleteni i preterano angažovani u vezi s jednom osobom. Melodi Bati veoma ilustrativno objašnjava ovaj tip osoba. Ona piše da postoje osobe sa izbegavajućim obrascima koje se odsele iz doma, odlaze sa čvrstim partnerom (koji im postaje oslonac) i postaju preterano zavisne od njega/nje. Ovakve osobe su naizgled zavisne, međutim, osim veze s partnerom, one izbegavaju apsolutno sve ostale kontakte. Takođe, u vezi sa izabranim partnerom ne postoji ljubav, već se one „lepe“ za osobu koju doživljavaju kao jaku i čvrstu. Iza te osobe one kriju svoj strah i bes koji, kada bi izašao na videlo, bi se manifestovao u vidu neprijateljstva i potrebe za porazom svih drugih ljudi iz njihovih života. Iako ovakve veze mogu biti dugotrajne, smatramo iz nezdravim. U tim vezama se krije hostilnost, koja rezultuje međusobnim nezadovoljstvom međuzavisnih partnera. Međutim iz ličnih patologija, oni često dugo ostaju zajedno.

C1) Vidimo da subtip C ima i narednu varijantu. Odnosi se na osobe sa izbegavajućim poremećajem koje ostaju patološki vezane za roditelje. Žive kao deca, zavisni od roditelja, nemaju partnere, niti prijatelje. Čak iako pronađu partnera, ne odlučuju se za brak da ne bi napustili roditelje (uglavnom majku) za koje su patološki vezani. Ako i ostvare bliske veze, po pravilu ih kriju od roditelja jer se drže uverenja da bi roditelji bili beskrajno povređene i osećali se napušteno i zapostavljeno kada bi saznali za drugu osobu u životu svog „deteta“.

Kako prepoznati izbegavajuće obrasce?

Budući da su osobe sa izbegavajućim poremećajem veoma sklone racionalizaciji, često će reći da žele da budu same jer im to, iz nekog razloga, odgovara. Međutim, kao što je već opisano, to je uglavnom odbrambena reakcija, odnosno njihov štit – prevashodno od straha, a nešto dublje i od agresivnosti.

Neulazeći u dinamiku problema, na ovom mestu ću opisati tipične izjave kojima osobe sa izbegavajućim poremećajem opravdavaju sopstveno izbegavanje:

  1. Nemam vremena da upoznam nove / da se sretnem s ljudima koje već poznajem
  2. Nisam spreman/na za vezu. Još sam mlad/a i ne treba mi obavezivanje
  3. Svet je grozno mesto puno zlih ljudi
  4. Osećam jaku nelagodu u kontaktima, ali ne mogu da si pomognem, nisam kriv/a što sam takav/va
  5. Kiselo grožđe – ljudi se samo prikazuju kao lepi i dobri, iznutra su zapravo rđavi i nema razloga da rizikujem da budem prevan/a

Kada pogledamo izbegavanje iz šire perspektive, uviđamo da ono može biti do te mere maskirano, da ljudi ni ne pomisle da imaju “posla” sa izbegavajućom osobom. Još je veći problem što ni sama osoba koja izbegava život često toga nije ni svesna. Obilato korišćenje mehanizama odbrane i iracionalni strahovi (a često i dublji problemi) služe kao maska za život. Problem postaje sve izraženiji, a ljudi s ovim problemom sve usamljeniji.

Činjenica je da nikom nije lako da prizna da ima problem, ali izgleda da je najteže onima koji svojih problema nisu ni svesni! Izbegavanje, iako veoma samoporažavajuće ponašanje, ne mora da se manifestuje kao pasivno povlačenje, te samim tim ljudima otežava da ga prepoznaju kao problem. Nažalost, tihe patologije umeju da budu i najpodmuklije.

This entry was posted in Poremećaji ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.