This entry was posted in Aspekti ličnosti

Opsesivno-kompulsivni poremećaj

Autor: Renata Senić

Opsesivno (Obsessio) reč latinskog porekla znači obuzetost nečim. Kompulzija (compulsio), takođe reč latinskog porekla znači primoravanje, odnosno prinuda da uradimo nešto.

Opsesivno kompulsivni poremećaj (OKP) je poremećaj koji karakterišu prisilne misli i ideje koje su često agresivnog ili seksualnog sardržaja (mada ne moraju biti), neprihvatljive neobjašnjive osobi koja ih doživljava. To su radnje koje veoma ometaju svakodnevicu osobe, jer predstavljaju nešto čega ona želi da se oslobodi po svaku cenu, ali ne zna kako. Kada upitamo za razloge nastakna tih misli i radnji, u najboljem slučaju ćemo dobiti odgovor da osoba nema predstavu zašto ih ima. Ponekada će znati da kaže iz kog vremena datiraju, i ponekada će se reći da su se tokom godina usložnjavale. Nije retko da se osobe koje pate od OKP obrate za pomoć tek posle više godina mučenja s ovim smetnjama. Do danas nije baš najjasnije iz kojih razloga uglavnom dugo čekaju pre nego što potraže pomoć, ali se pretpostavlja da je u pitanju  nada da će problem proći, kao i stid povodom problema. Osobe “napadnute” opsesivnim mislima često razvijaju kompulsivne radnje kojima bi se odbranile od pomenutih opsesija. Te radnje su vid zaštite, ali prerastaju u nešto što automatski sledi opsesivnu misao. Ukoliko pokušamo da pojedinca prisilimo da ne izvrši kompulsivnu radnju, u opasnosti smo da mu se ozbiljno zamerimo i da ga “izazovemo” na frenetično, “ludo” ili agresivno ponašanje. Iako je je pojedinac svestan  apsurdnosti svojih rituala, razvija takav odnos prema njima kao da ga oni štite od prisilnih misli ili od mogućeg lošeg događaja po njega samog ili njegovu okolinu. Često kažu da ako se ne prepuste svojim kompulzijama, veruju da će se nešto strašno desiti njihovim bližnjima, ili da će to biti veoma opasno po njihovo zdravlje.

Jeffrey M. Schwartz je jedan od vodećih stručnjaka u oblasti tretmana opsesivno kompulzivnog  poremećaja (OKP). Metoda 4 koraka je prvi put iznešena u njegovoj knjizi “Brain Lock”.

U posljednjih 20 godina bihejvioralna terapija se pokazala veoma efektivnom u tretmanu OKP-a.

Schwartzova tehnika se zove prevencija reakcije, jer uči ljude kako da spreče kompulzivnu reakciju i kako da je zamene novim, konstruktivnijim  ponašanjima.

Osnovna ideja metode je da razumevanjem suštine misli i potreba za prisilnim radnjama, osoba uči kako da izađe na kraj s njima i anksioznostima koje uzrokuju OKP. Upravljanje strahom posledično omogućava kontrolu ponašanja, odnosno kompulzija, na novi i efikasniji način.

Strategija se sastoji od 4 koraka:

1. Pravilno imenovanje – Kritični prvi korak je učenje kako da prepoznate opsesivne misli i kompulzivne nagone u samoj njihovoj suštini. Nad ovim se valja zamisliti, kako biste stekli što bolji uvid u to koji je njihov smisao, šta one, zapravo, jesu. Najbolji saveznik u tome bi bilo takozvano „vođenje dnevnika“ odnosno svakodnevno zapisivanje tipa: «Ova misao je opsesija; ovaj nagon je kompulzivni nagon.» To predstavlja izvesni napor, ali preuzimanje odgovornosti za to šta vam se dešava je prvi korak u postizanju cilja. Cilj prvog koraka je da naučite da pravilno imenujete nametljive misli i nagone kao opsesije i kompulzije i da to radite sa samopouzdanjem. Dakle, to bi se moglo slikovito prevesti u sledeće: „ja ne mislim da su moje ruke prljave, već imam opsesiju koja kaže da su mi ruke prljave“ „Ja ne moram da ih operem, već imam kompulzivnu potrebu za pranjem ruku“. Najbitnije je da ne očekujete da će one volšebno nestati samim tim što ste ih nazvali pravim imenom. Pravo imenovanje služi vam kao prihvatanje čijenice šta opsesivne misli i kompulzivne radnje, zapravo, predstavljaju.

2. Pripisivanje stvarnom uzroku – nakon pravog imenovanja, valjalo bi shvatiti da vi niste vaše opsesivne misli, niti vaša kompulsivna ponašanja. Vaš OKP je vaš problem, problem koji vas sputava da normalno i srećno živite. OKP je vrsta lažnih poruka i prinuda, problem koji je samo deo vaše ličnosti i nikako se ne može generalizovati na vašu ličnost u celini. Cilj je da naučite da odredite  pravi uzrok  intenziteta misli i kompulzija, kako biste prepoznali da su osećanja i neprijatnosti  prouzrokovane biohemijskim debalansom u mozgu. OKP je medicinsko stanje. Unutar mozga leži struktura zvana caudate nucleus. Naučnici su proučavali tu strukturu i danas se veruje da kod OKP-a caudate nucleus ne funkcioniše dobro. Caudate nucleus je mesto za filtriranje veoma kompleksne poruke koja se stvara u prednjem delu mozga koji nam služi za mišljenje, planiranje i razumevanje. Caudate nucleus i putamen se zajedno zovu striatum i funkcionišu tako što osiguravaju suptilan prelaz s jedne radnje na drugu. Kod OKP- a vidimo problem  u tome što je suptilno, efikasno filtriranje i menjanje misli i ponašanja prekinuto kvarom u caudate nucleus-u. Kao rezultat tog kvara, prednji deo mozga biva preaktivan i troši previše energije. Verovatno iz tog razloga ljudi s OKP-om i pomišljaju da nešto “ne valja” s njima. Oni se osećaju kao da moraju da ulažu veliki napor za smenu aktivnosti, međutim pozitivna vest je da se to da popraviti. Štaviše, ljudi sami mogu uticati na popravku ovog kvara. Ovaj korak takođe neće dovesti do oslobađanja od misli i kompulzija, ali će umnogome pomoći, jer najzad shvatate u čemu je problem, a upravo ste obavešteni da taj problem možete sami sanirati.

3. Refokusiranje – u okviru ovog koraka, počinje pravi posao. U pitanju je uporno vežbanje, jer kao i u drugim bitnim aktivnostima, ni ovde “bez muke, nema nauke”. Mentalno vežbanje je poput fizičkog. Da biste se refokusirali, potrebno je da uradite sledeće: sami menjajte brzine. Dakle, sami upravljajte svojim radnjama. Uz trud i obazrivost, preuzećete ulogu onoga što bi nukleus caudatus automatski trebalo da radi. Suština je u shvatanju kada treba prestati s jednom aktivnošću i početi drugu. Početak, kao i svaki drugi je težak. Ali upornim vežbanjem prekidanja kompulzija, vi ćete vratiti automatizam normalnog smenjivanja radnji u normalni tok. Ideja refokusiranja je da radite oko svojih OKP misli i potreba tako što ćete prebacivati pažnju na nešto drugo. Za početak je dovoljno fokusirati se na nešto drugo u trajanju od nekoliko minuta. Svaka konstruktivna, prijatnja radnja dolazi u obzir. Hobiji su veoma dobri za ovu vežbu, posebno ako uključuju i fizički i mentalni angažman. Kada se misli i kompulzije pojave, pomozite sebi tako što ćete odlučno reći “Upravo doživljavam svoj OKP problem, odlučan sam da ga zamenim drugom aktivnošću”. Bitno je da se trudite da ovu drugu aktivnost produžavate. U početku ona može biti kratka, neka traje i nekoliko minuta. Međutim, potrudite se da se njome bavite u trajanju od petnaestak minuta. U svemu ovom vam može pomoći vođenje dnevnika, u kojem ćete zapisivati koliko uspešno ste se odupreli radnjama, na koji vremenski period ste to učinili, kada ste omanuli i zašto. Ukoliko omanete, ne posustajte! Svi grešimo, i greške su sastavni deo života. Promena je proces u kom se mora biti uporan.

4. Ponovna procena – u prethodnim koracima ste preimenovali problem, shvatili njegove uzroke i odlučno počeli da mu se suprotstavljate. Upornost i istrajnost su bili od esencijalnog značaja u prethodnim koracima. Kao rezultat toga vi počinjete da vršite ponovnu procenu (da na novi način ocenjujete i procenjujete sopstveni problem). Drugačije mislite o svojim opsesivnim mislima i kompulzijama. Ukoliko ste adekvatno prošli prva tri koraka, sada ste u stanju da pridajete sve manje važnosti vašim OKP potrebama.

U čemu je stvar? Osnovni princip je shvatanje šta vam se dešava i istrajnost u usvajanju novog ponašanja. Prethodno ponašanje je izvesna vrsta navike. Iako uzrokovana „greškom u mozgu“ sami je možete promeniti, tako što ćete joj se uporno suprotstavljati novim, adekvatnim ponašanjima. Svaka navika se da „razbiti“ na korake. Opisani koraci rade upravo to. Objašnjavaju kako je „navika“ nastala. Čim imate recept za pravljenje nečega, vi, zapravo dobijate recept i za dekonstrukciju („razbijanje“) iste stvari. Odlučno pridržavanje opisanih koraka iskorenjuje prethodnu naviku i stvara novu. Svakodnevno vežbanje novog ponašanja i vođenje dnevnika (koje je važno i korisno pomoćno sredstvo u usvajanju svih vidova novih ponašanja) polako, ali sigurno dovodi do automatizacije. Ono što vaš mozak nije uspeo da uradi za vas samostalno, uradiće uz vašu upornu pomoć. Bitno je shvatiti da imate moć da popravite „kvar“ i utičete na vlastiti mozak. Tačku u kojoj je on zapeo, vi ćete svesno korigovati. Iako se ništa ne dešava preko noći i, iako će vam u počecima možda biti potrebna pomoć bližnjih (možda i stručnog lica) za dosledno pridržavanje opisanih koraka, uspeh je moguć i verovatan, a dolaženje do cilja ovim putem donosi veliko zadovoljstvo osobama koje pate od prisila i kompulzija.

This entry was posted in Aspekti ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.