This entry was posted in Poremećaji ličnosti

Opsesivno – kompulsivni poremećaj ličnosti

Odlike opsesivno-kompulsivnog poremećaja ličnosti su rigidnost, tvrdoglavost i sklonost ka osuđivanju drugih. Ovo su ujedno i faktori koji predstavljaju značajne otpore u promeni ličnosti. Ipak, ljudi s ovim poremećajem mogu dobiti efektivan tretman. Česta zabluda je da su kompulsije nužni deo opsesivno-kompulsivnog poremećaja ličnosti. One se pre mogu sresti kod osoba koje imaju zavisni ili izbegavajući poremećaj ličnosti. Stoga bi valjalo obratiti pažnju na to da postoji bitna razlika između opsesivno-kompulsivnog poremećaja i opsesivno-kompulsivnog poremećaja ličnosti.

Opsesivno – kompulsivni poremećaj (OKP) i opsesivno – kompulsivni poremećaj ličnosti (OKPL)

Osobe koje pate od OKP-a su svesne da imaju problem, s druge strane, pojedinci koji imaju OKPL smatraju da je njihovo rigidno viđenje sveta ispravno i da su drugi ljudi ti koji bi trebalo da se menjaju. Simptomi ljudi koji pate od OKP-a ih često sputavaju da budu funkcionalni na poslu, dok su ljudi s OKPL-om često prepoznati kao radoholičari, koji imaju probleme s perfekcoinizmom i mogućom pratećom prokrastinacijom u radu, ali veće probleme s kolegama, autoritetima, generalno, drugim ljudima koji se ne slažu s njihovom sitničavošću i životnom filozofijom. Takođe, ljudi koji pate od OKPL-a ne smatraju da im je potrebna psihoterapija. Često potraže profesionalnu pomoć kada im, na primer, partner zapreti razvodom ili prekidom veze ili kada ih članovi primarne porodice „nateraju“ na lečenje jer ne mogu više da se nose s njihovim naredbodavnim stavom i tiranisanjem pravilima. Repetitivna ponašanja koja srećemo kod OKP-a su posledica jake anksioznosti koja se javlja kod ovih ljudi i, često, za cilj imaju sprečavanje nekakve umišljene katastrofe. Ukoliko je osoba s OKPL-om sklona repetitivnim ponašanjima, ona će ih koristiti da bi poboljšala svoju efikasnost u poslu ili drugim zadacima koje smatra da treba/mora da završi na najbolji mogući način. Ljudi s OKPL-om imaju izraženiju tendenciju ka perfekcionizmu i jaču želju za kontrolom od ljudi koji pate od OKP-a. I OKP i OKPL se češće sreću kod osoba muškog, nego ženskog pola, s tim da je OKPL ređe zastupljen poremećaj. Srećemo ga, otprilike, u jednom procentu u opštoj populaciji.

Opis opsesivno-komulsivnog poremećaja ličnosti:
Ono što kod ovih ljudi okida negativna osećanja ili ih, naposletku, dovede na terapiju su razni autoriteti i odnos spram njih. Odnos je takav da ne podnose autoritete, dok ih se ujedno plaše. Zatim, posebno su osetljivi na nestrukturisane i nepredvidive situacije i, najzad, problemi u intimnim vezama, posebno kada se radi o tome da partnera doživljavaju kao zahtevajućeg, predstavljaju okidač za javljanje nepovoljnih stanja kod ovakvih ljudi.
Njihove karakteristike u ponašanju se često ogledaju u posesivnosti, česte pojave su prokrastinacija – odlaganje obaveza i perfekcionizam, koji najčešće i dovodi do odlaganja obaveza. Zatim, vidno su tvrdoglavi, ali i neodlučni i zavisni od tuđeg mišljenja. S druge strane, teže da izbegnu osećanja i priču o osećanjima. Uglavnom su namrgođeni i teško ih je oraspoložiti.
U interpersonalnim odnosima pokazuju tendenciju da se postave kao autokratske vođe prema vršnjacima ili onima koje posmatraju s visine, ali se potčinjavaju autoritetima, doduše sa osećajem da moraju to da čine.
Njihov misaoni stil je skučen, vođeni su pravilima i orijentisani ka njima. Često su nemaštoviti i neskloni imaginaciji.
Njihov temperament možemo opisati kao napet, težak i anksiozan. Dodatno, obrazac afektivne vezanosti je preokupiran.
Poruka koju su od roditelja dobijali, može se sažeti u sledećoj rečenici „Moraš da se trudiš više i da budeš bolji/a kako bi bio/la vredan ljubavi i kako bi vredeo kao ljudsko biće“. Ovakve poruke su, po pravilu, čuli kao „ne vrediš“, „moraš da se promeniš, jer te takvog/takvu ne prihvatamo“ i „ne pokazuj šta osećaš, nego se trudi da se poboljšaš“.
Sebe video kao odgovorne za bilo kakvu mogućnost da nešto pođe naopako, te su usled toga na stalnom oprezu, večito anksiozni. S druge strane, na sebe gledaju kao na odgovorne, kompetentne i pravedne osobe. Oni se često i ponašaju veoma odgovorno i pravedno, ali je to praćeno doživljajem preterane teškoće jer je izazvano prestrogom savešću, koja ih tera da na svaku sitnicu bez prestanka obraćaju pažnju. Njihova ideja o pravičnosti je veoma kruta, crno-bela. Nešto je ili ispravno ili pogrešno, a oni smatraju da, kao izuzetno racionalna bića, najbolje znaju kada je nešto ispravno, a kada pogrešno. Sagovornicima su, logično, teški, dok je njima teško kada sagovornici neće s njima da se slože. U takvim situacijama mogu odustati od objašnjavanja, ali ne i od ideje, ili, s druge strane, mogu svoje ideje nametljivo plasirati.
Na svet gledaju kao nepredvidivo mesto koje se mora kontrolisati da nešto ne bi krenulo po zlu. Budući da sebe video kao odgovorne za svaku mogućnost da se nešto loše desi, jasno je da potreba za kontrolom uslova života i drugih ljudi veoma izražena. Na sve te situacije, kao i druge ljude, gledaju kao na neprijatne okolnosti, prepune očekivanja koja su usmerena baš prema njima. Stoga imaju opšti stav koji bi se mogao opisati na sledeći način „Budi u pripravnosti, kontroliši, ponašaj se ispravno, prilagođeno i ne pravi greške!“
Ispod ovakve filozofije leže iracionalni zahtevi za promenom sveta, želja za odmazdom, prvenstveno želja za osvetom svim realnim ili zamišljenim autoritetima, koji su ih u realnosti ili njihovom doživljaju na nekakav način ugrozili. Mimo toga, emocionalno su inhibirani, skučeni.

Kada ljudi s ovim problemom dođu na terapiju, u seansama se već na samom početku prepoznaje njihov perfekcionistički stav i jaka ambivalencija. Iz tog razloga je teško uspostaviti radni savez i otpočeti razgovor s njima. Preokupiranost detaljima i želja za kontrolom im, često, onemogućavaju da se u razgovoru fokusiraju na činjenice i, njima važne, konflikte. Speri navodi da će terapeuti, koji im postavljaju pitanja otvorenog tipa, često biti frustrirani, dok će klijenti biti zbunjeni. Iz tog razloga on navodi da je najbolje tretman započeti jasnim i strukturisanim pitanjima. Budući da su im detalji jako važni, veoma je bitno da terapeut pokaže razumevanje i obrati pažnju na njih. U suprotnom se klijent može osećati kao da ga terapeut ne razume ili nedovoljno poštuje. Ovakve osobe imaju poteškoće u ispoljavanju osećanja. Od mehanizama odbrane često koriste intelektualizaciju i izolaciju afekta. Otvoreno ispoljavanje osećanja doživljavaju kao nešto potencijano opasno i nešto što ih može dovesti u nevolju, stoga su sumnjičavi po pitanju otvaranja u emocionalnom smislu. Često će insistirati na tome da su objektivna i racionalna bića i da i ne doživljavaju nikakve posebne emocije. Zadatak terapeuta je da ih fokusira i dovede u kontakt s besom i ostalim osećanjima. Klijenti će negirati takva osećanja, posebno osećanje besa i težiti da obezvrede ili, jednostavno, zanemare pokušaje terapeuta da ih navede da ispolje osećanja.

Cilj tretmana bi se mogao sažeti u sledećoj rečenici: „misli manje, osećaj više!“

Da bi se taj cilj postigao, terapeut bi trebalo da bude svestan klijentovih mehanizama odbrane, kao i sopstvenih osećanja koja ti klijenti mogu izazvati u terapeutu. S vremena na vreme, terapeut bi trebalo da prekine, interpretira i preusmeri detaljisanje i intelektualizaciju. To može učiniti jednostavnom sugestijom, poput „Hajde da zastanemo na trenutak, kako se sada osećate?“ Takođe, uz sve terapeutove napore da interpretira otpore i dovede klijenta u kontakt sa osećanjima, neretko će se dešavati da klijenti novom intelektualizacijom odbace takve pokušaje, ili prostim odbijanjem ili izjavama da su već razmišljali o tome šta terapeut govori, ali da svakako nije u pravu.

Potrebno je da klijent nauči da izražava svoje saosećanje, kao i da dođe u kontakt sa osećanjima za koja veruje da su zabranjena i opasna. Preusmeravanje misli s detalja na globalnije viđenje sveta i/ili povezivanje detalja sa osećanjima koja se u vezi s njima javljaju, može biti od značajne pomoći ka postepenom uvažavanju smisla i značaja emocija. Međutim, klijent će moći da priča o osećanjima tek kada bude poverovao da se nalazi na sigurnom mestu i da ga niko neće osuđivati ili mu prebacivati za to što oseća. To, zapravo, znači da će podeliti osećanja s terapeutom tek kada prevaziđe ambivalenciju prema njemu. Da bi se klijent osetio sigurnim, potrebno je prvenstveno uvažiti njega takvog kakvim se predstavio, okrenutom detaljima i sklonom perfekcionizmu, često sa izraženom tendencijom da kritikuje ili omalovažava svet. Jedino ako terapeut uspe da prihvati i razume takvo klijentovo viđenje sveta, moći će, nakon dužeg vremena, da ga pozove na razumevanje značaja njegove rigidnosti, tvrdoglavosti, sklonosti ka osuđivanju i ispoljavanje osećanja.

Piše: Renata Senić

This entry was posted in Poremećaji ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook