Anksioznost

Anksioznost je nezdrava emocija koja se javlja kao reakcija na nekakvu pretnju. Zapravo, ona se javlja onda kada smatramo da imamo razloga da brinemo da će nam se nešto loše desiti ili ćemo biti prinuđeni da živimo u jako nepovoljnim uslovima. To “nešto” zapravo uopšte ne moramo biti u stanju da prepoznamo i opišemo, već se ponekada javlja kao nedefinisan strah, slutnja da nešto može krenuti po zlu.

Međutim, ista ovakva ideja može dovesti do onoga što zovemo brigom, zdravom zabrinutošću, oprezom.

Kako, onda, nastaje anskioznost i kako je valja razlikovati od zdrave brige povodom mogućnosti da će se nešto loše dogoditi?

Za početak, anskioznost je nezdrava emocija, koja nastaje kao posledica iracionalnih uverenja. Zabrinutost je zdrava emocija koja nastaje kao posledica racionalnog, logičnog, trezvenog razmišljanja.

Kako se to manifestuje?

Osoba koja oseća anksioznost će imati i kvalitativno i kvantitativno drugačije misli i tendencije ka ponašanju (ili ponašanja) od osobe koja je osetila zdravu i funkcionalnu zabrinutost povodom mogućnosti da se nešto loše dogodi.

Kada je pojedinac preplavljen anksioznošću, on će misliti na sledeći način:

– precenjivaće moguću opasnost (katastrofiziraće povodom potencijalnog lošeg događaja koji, u realnosti, ni ne mora da se obistini)
– potcenjivaće mogućnost da se izbori s opasnošću ukoliko se ona zaista i dogodi. Umanjivaće svoje kompetencije usled ideje da je razlog za preteranu brigu opravdan i da će se sigurno desiti nekakva katastrofa
– usled prethodnih ideja, ovakva osoba će verovati da je opasnost znatno veća nego što to realno jeste
– tako preplašena osoba će početi da oseća hroničnu brigu (koja može voditi sve većim psihičkim problemima)

Kada je pojedinac preplavljen anksioznošću, on će se ponašati (ili razmišljati da počne da se ponaša) na sledeći način:

– fizički će se povlačiti od pretnje (ukoliko je u pitanju, na primer, ideja da nešto strašno može da se dogodi na otvorenom prostoru, izbegavaće trgove, hipermarkete, velike ulice i sl.)
– mentalno će se povlačiti od pretnje (raznim distrakcijama će pokušavati sebi da skrene misli s ideje o potencijalnoj pretnji)
– neki će pokušavati da ponište pretnju magijskim razmišljanjima ili sujeverjem (na primer: nosiće sa sobom predmete za koje veruju da će ih zaštititi)
– gotovo svi će tražiti razuveravanja od bližnjih ili ljudi s kojima su dovoljno slobodni da pričaju o anksioznosti. Razuveravanja, po pravilu, neće pomoći osobi da se oslobodi anksioznog stava, ali će neretko dovesti do toga da zamore ljude koji su inicijalno želeli da pomognu pojedincu koji oseća anksioznost
– ukoliko anksioznost potraje, kod ljudi se javlja obamrlost osećanja, što takođe može voditi većim psihološkim smetnjama

S druge strane, zdrava zabrinutost se manifestuje na kvalitativno i kvantitativno drugačiji način od anksioznosti. Osoba koja procenjuje da nešto strašno može da se desi, može se držati racionalnih uverenja, tipa “Bilo bi loše kada bi se to dogodilo, ali ne i užasno. Svakako bi mi to teško palo, ali neće biti nepodnošljivo. Ako su već izgledi takvi da će se nešto loše desiti, onda to, očigledno, i sme da se desi… Hajde da vidim šta mogu da uradim u vezi s tim…”

Usled racionalnog razmišljanja na potencijalne opasnosti, osoba pod pritiskom iste pretnje kao i prethodna osoba u primeru, može razviti mišljenje koje je u skladu s realnošću, kao i ponašanje koje je krajnje funkcionalno.

Kada osoba oseća zdravu zabrinutost, ona će misliti na sledeći način:

– na realan način će sagledati problem i definisati sopstvenu brigu
– na realan način će razmišljati kako da se s brigom i problemom suoči
– samim tim, rezultiraće akcionim planom za suočavanje s poteškoćom ili rešenje problema

Kada osoba oseća zdravu zabrinutost, ona će se ponašati (ili planirati da se ponaša) na sledeći način:

– napraviće plan kako bi se s pretnjom suočila na osnovu prethodno promišljenih alternativa. Delovaće u skladu s realno procenjenim najboljim ishodom suočavanja s potencijalnom opasnošću
– naposletku, preduzeće konstruktivne akcije u odnosu na pretnju. Ukoliko je u mogućnosti, eliminisaće je, a ukoliko nije, naučiće da se adaptira.

Dakle, isti događaj, ista procenjena pretnja može dovesti do racionalnog i iracionalnog zaključka. Od načina na koji definišemo opaženu pretnju, zavisiće načini na koje ćemo s njom izaći na kraj. Ukoliko katastrofiziramo, precenjujemo teškoće, verujemo da je užasno i nepodnošljivo, nefer to što nam se događa, logično je da ćemo se povlačiti pred pretnjama i osećati anksiozno. Ukoliko, s druge strane, zastanemo, razmislimo o alternativama, napravimo akcioni plan i držimo se racionalnog načina mišljenja (“iako je teško i loše, nije smak sveta i hajde da vidim šta s tim mogu da uradim”), šanse su da će normalna i zdrava zabrinutost rezultirati pozitivnim ishodima, koji će biti rezultat naše trezvenosti i usklađenosti sa uslovima života.

Za kraj, valjalo bi opisti misaonu strukturu osoba koje sebi stvaraju anksioznost i najčešće misli koje je izazivaju:

Kognitivna struktura i najčešće vrste  misli koji izazivaju anksioznost:

• bilo koja čudna situacija treba biti opažena kao opasna
• situacija ili osoba je nebezbedna sve dok se ne dokaže da je bezbedna
• uvek je najbolje da očekuješ najgore
• moja sigurnost i bezbednost zavise od predviđanja i pripremanja za sve moguće opasnosti
• ne mogu da poverim svoju bezbednost nekom drugom. Ja sam moram da osiguram sopstvenu sigurnost
• u nepoznatim situacijama, moram biti nepoverljiv i ćutljiv
• moj opstanak podrazumeva da uvek moram biti kompetentan i snažan
• nepoznate osobe mrze da vide slabost drugih
• napašće me čim primete znak moje slabosti
• ako me napadnu, svi će videti da sam slab i socijalno neadekvatan

Piše: Renata Senić