Članak koji se bavi DID-om i povezuje ga s histerijom, zove se „Beyond the impass – reflections on dissociative identity disorder – Lacanian perspective“ a napisala ga je Reitske Meganck. Ja ću ga sumirati, a ko želi da čita original, imaće priliku jer ću na kraju teksta ostaviti link ka punom članku.
Autorka počinje razmatranjem dve dominantne struje u razumevanju ovog poremećaja. Prva ga smatra reakcijom na traumu i zove se posttraumatski model (PTM). Ovaj pristup smatra da terapijski fokus treba da bude usmeren na rad s podličnostima (alterima). Drugi, socio-kognitivni model (SCM), dovodi u pitanje validnost dijagnoze DID-a i smatra da je uzrok poremećaja jatrogenog porekla (da je poremećaj nastao usled grešaka ili propusta psihoterapeuta) – govori da stav terapeuta i socio-kulturni diskurs, koji se naravno vremenom menja, stvaraju ove probleme. Dakle, poziva se na sigestibilnost pacijenata koji pate od ovog poremećaja.
Autorka objašnjava kako su dve struje na tragu uvida u nešto važno, ali da su toliko okupirane potvrđivanjem svojih hipoteza da ne mogu da vide širu sliku. Iako prvi pristup ne isključuje postojanje jatrogenih faktora, kao što ni drugi pristup ne isključuje postojanje traume, autori ovih pristupa misle, svaki iz svog okvira, da ova druga hipoteza nije glavni uzročnik. Pristup koji se bavi traumom ne razume kako je to zaista trauma uticala da se napravi baš ovaj vid problema. Drugi pristup, ne objašnjava zašto su ovi pacijenti toliko sugestibilni da bi razvili baš ovaj vid problema. Oba pristupa su delom tačna, ali prema autorki ne shvataju pozadinsku dinamiku koja povezuje ove dve hipoteze u smislenu celinu.
Glavni argument PTM modela je da su ljudi sa DID-om govorili o ranim traumatskim iskustvima. Na šta SCM model odgovara da se kod ovog poremećaja najpre radi o sugestijama terapeuta i socio kulturnom kontekstu koji je pogodan za produkovanje ovakvih simptoma. Da ne bude zabune, drugi pristup ne spori postojanje dijagnoze, već smatra da se ona spontano i nesvesno javlja kada je podstaknuta terapeutskom greškom, tj. sugestijom. Ipak, ovaj drugi model smatra da su pacijenti s ovom dijagnozom željni pažnje, što problematizuje situaciju jer se kritičari modela fokusiraju na to da proponenti SCM modela žele krivicu da svale na osobu koja pati od ovog poremećaja. Dalji razlozi za verovanje u jatrogeni model tiču se statistika. Poremećaj nema jednaku distrubuciju. U određenim vremenima je vrlo prevalentan, dok je u narednim gotovo nepostojeći. Broj altera (subličnosti) se drastično menja, zapravo uvećava, prolaskom vremena, i klinička slika poremećaja se menja do te mere da je teško razumeti kako je to jedan te isti poremećaj s tolikim varijacijama. Najzad, neobično je kako neki terapeuti nikada nisu došli u kontakt sa ovakvim pacijentima, dok su drugi radili s velikim brojem ljudi kojima su postavili ovu dijagnozu. Trenutno, dijagnozu najčešće srećemo u Severnoj Americi, što takođe može dovesti do pitanja kako se baš tamo rascvetala. Često se dešava da ljudi tek na terapiji pokažu svoj DID i jedino terapeutu pokažu svoje altere (subličnosti), na šta ovaj drugi model odgovara da se tu radi o tome da je terapija bezbedno mesto gde alteri mogu da se ispolje.
Autorka ovog teksta se poziva na frojdijansko-lakanijansku perspektivu kako bi povezala dva modela i dala im neophodno, dubinsko, psihoanalitičko značenje, nakon čega slika postaje mnogo jasnija.
Poziva se na 1. ulogu traume u razvoju identiteta i 2. histeričnog subjekta (Lakanov termin) koji će uskoro biti objašnjen.
PTM model, iako se poziva na traumu, ne ume da objasni kako traumatski doživljaj dovodi do disocijacije. Autorka ovog teksta se poziva na strukturalnu i spoljašnju traumu koje igraju ulogu u formiranju identiteta.
U drugom delu, povezuje jatrogeni model sa dijagnozom upravo jer priča o histeričnom subjektu, budući da je jedna od važnih karakteristika histerije sugestibilnost i verovanje autoritetima.
Najzad, ukazuje na to kako tretman ovog poremećaja koji se fokusira dominantno na altere (subličnosti) može samo da učvrsti poremećaj, umesto da pomogne integraciju ličnosti.
Dakle, kakva je to trauma u pozatini DID-a?
Ovo je važan deo jer se tiče (često nerazumljivog) Lakanovog pristupa.
Disocijacija je odavno (mada je danas skrenut fokus s ovog gledišta) predstavljala glavni mehanizam histerije. Potrebno je povezati histeriju sa DID-om.
Kod DID-a disocijacija je do te mere masivna da su ponašanja i osećanja altera doživljena do te mere drugačijima da moraju biti pripisana „drugom ja“ ili, u brojnim slučajevima, posredstvom disocijacije, bivaju potpuno otcepljena i osoba ih nije ni svesna. Ne seća se ih se i ni ne zna za druge ličnosti.
Iz psihoanalitičke perspektive, identit se konstruiše kroz interakciju s važnim Drugima i snažno je povezan s regulacijom nagona. Frojd je govorio o ovom fenomenu kao o strukturalnoj traumi, jezgru potiskivanja, jer nagoni nikada ne mogu u potpunosti biti mentalno reprezentovani. Za Frojda, nagon je na izvestan način inherentno traumatičan.
Dalje, Frojd priča da se ego (centralna instanca ličnosti) gradi kroz procese identifikacije (poistovećenja) s važnim Drugima. Primarno poistovećenje s primarnim negovateljima (roditeljima) vodi dalje sekundarnim poistovećenjima s drugim važnim osobama u našim životima. Ovo pretpostavlja da je naš ego vrlo slojevit zbog brojnih poistovećenja uprkos tome što je doživljen kao jedinstven.
Kod neuroza, ovakvo raslojavanje u egu predstavlja izvor konflikta i potiskivanja u nesvesno (što predstavlja još jednu podelu u čoveku – podelu na svesno i nesvesno). I sam Frojd piše da ukoliko ego ima previše identifikacija, previše se rasloji i ako te, često međusobno suprotne, identifikacije s različitim i drugačijim ljudima postanu jako moćne, sigorno će doći do patologije. Jake i suprotstavljene identifikacije s drugima mogu uzdrmati ego do te mere da te identifikacije moraju postati odvojene, otcepljene jedne od drugih – kao što je opisanu u slučaju višestruke ličnosti. Te indentifikacije zbog svoje snage potom isključe svest jedne o drugima, kako bi se smanjio konflikt – znači u svrhe zaštite osobe.
Lakan je, kao što znamo, tvrdio da se on u svojim teorijama vraća Frojdu i bavi zapravo razumevanjem njegove teorije, a ne da nudi neku svoju originalnu. Za njega je odnos s Drugim centar formiranja ličnosti. On opisuje tri važna stadijuma razvoja kroz koje mi postajemo subjektima (ljudima u punom smislu te reči). Prvi je stadijum ogledanja kroz koji se mi poistovećujemo s roditeljima kroz to kako nas oni vide. Dete se poistovećuje s time kako ga roditelj vidi i na taj način počinje da ovladava, najpre, telesnim doživljajem sebe i ovladava nagonima (koliko je to moguće). Drugi stadijum je simbolički i treći predstavlja realnost. Životinje mogu da se zadrže na stadijumu ogledanja, dok ljudi – da bi postali ljudima, moraju da prođu kroz simbolički stadijum. Realnost, kao takva, je za nas ljude prestrašna i nesaznatljiva te mora biti oposredovana simboličkim i odbranama od nje.
Dakle, ljudi moraju da se integrišu u simbolički poredak, koji je oposredovan rečima koje dobijamo od drugih, ponašanjima, gestovima drugih koje bebi daju osećaj telesnog jedinstva. Ovaj proces u koji se dete snažno unelo uvodi ga u taj simbolički poredak u kojem mora da živi, što za Lakana znači da je jezik baza našeg psihičkog života. Budući da se identit bazira na primarnim i sekundarnim poistovećenjima, uz doživljaje i reči – što sve dolazi spolja, naš doživljaj selfa – naš doživljaj nas samih – mora biti fundamentalno otuđujuće iskustvo koje dolazi od Drugog kojeg mi pounutrimo.
Ono što je nama bitno za razumevanje DID-a u ovoj Lakanovoj postavci je da je naš identitet fundamentalno nestabilan. Rascep i konflikt između različitih identifikacija i slojeva ličnosti govori o tome da smo mi u svojoj srži podeljeni. Za Lakana ne postoji ultimativan pravi self, već samo ta podeljenost u srži naših bića!
Kada dete počne da koristi jezik, ono nešto dobije, a nešto izgubi. Dobije nekakav manje ili više celovit doživljaj sebe oposredovan simboličkim, oposredovan rečina, ali gubi onaj ostatak, ono s čime je došao na svet, a što ne može biti oposredovano jezikom. Neko bi rekao onaj životinjski deo. Što Frojd kaže, nagoni nikada ne mogu biti u potpunosti mentalno reprezentovani. Dakle, da bismo njima ovladali uz pomoć Drugog, taj deo naše prirode koji ne može biti predstavljen jezikom biva izgubljen. To je prvo otuđenje.
Rečeno je da je stadijum realnog (realnost po sebi) prema Lakanu nesaznatljiva i da bi za osobu susret s njom, sirov neoposredovan susret s njom bio duboko traumatičan. Ovde se on poziva na Frojdovu strukturalnu teoriju traume i govori o tome da je taj višak tenzije, koji ne može da se prevede u jezik, nešto što preplavi naš ego te ego ne može da procesuira doživljaj. To znači da je ta strukturalna trauma svojstvena za svako živo biće. Mi smo svi prošli kroz traumu da bismo postali subjektima (ljudima).
Dakle, identitet u sebi ima nepremostivu rupu u samoj srži naših bića. I mi provodimo naše živote u pokušaju da popunimo i prevaziđemo tu rupu, taj nedostatak, što je naravno nemoguća mislija – jer jezik nikada ne može da sasvim oposreduje nagon.
Dalje, na ovu svima svojstvenu strukturalnu traumu, može da se nadoveže trauma iz detinjstva nastala kroz propuste roditelja u ogledanju deteta. Dete hoće savršeno ogledanje. Roditelj to ne može da pruži i nemonovno frustrira dete. Ukoliko su frustracije manje od empatije roditelja, to dete pokreće na razvoj. Međutim, kada su zahtevi roditelja preveliki i kada su roditelji prestrogi, fizički i verbalno agresivni, na ovu strukturalnu traumu se nadovezuje i razvojna.
Ako frustracije nisu prevelike, dete može da ih potisne i kasnije formira neki neurotični simptom, eventualno. Ukoliko su prevelike, mora doći do većih disocijacije. Ovde sada vidimo direktu vezu između disocijacije i traume.
Kod pacijenata sa DID-om, trauma se desila u najranijim danima u odnosu sa roditeljima, bila je prejaka i nije mogao biti formiran snažan identitet. Suštinska podeljenost subjekta je ostala zjapeća jer nije mogao da sasvim dobaci do simboličkog poretka. Drugim rečima, nisu mu dali dovoljno empatije i adekvatnog ogledanja da se ušuška u poretku reči i da ovlada svojim nagonima, te su nagoni, zajedno sa zjapećom rupom nastavili da prodiru i tu rupu, tu podeljenost, prave sve većom i većom, posebno u stanjima stresa.
Sledeća bitna stavka je razumevanje histeričnog subjekta iz Lakanove perspektive
Histerija ukazuje na određenu pozicioniranost osobe, pre nego na njene simptome. Lakan kaže da mi možemo postaviti dijagnozu histerije kod gotovo potpuno asimptomatične osobe. Upravo je nekonzistentnost simptoma ono što je karakteristično za kliničku sliku histerije. A to je u značajnoj vezi sa odnosom s tim važnim Drugim.
Dakle, formiramo identit kroz odnos s Drugim i positovećenja s njime. Dete hoće prepoznavanje i ljubav. Roditelj hoće da nauči dete nekakvom redu, postavi granice. Dete pokušava da pročita šta to roditelj hoće i da ispuni želju kako bi bilo voljeno. U tom smislu, želja Drugog (želja roditelja) postaje izvor naših sopstvenih želja. Naša sposbnost čitanja šta taj Drigi hoće postaje modla za sva naša buduća saodnošenja s drugim važnim ljudima u našim životima.
Kod histeričnog subjekta, kako ga je Lakan opisao, problem nastaje usled preterane fuzije (stopljenosti) sa željama Drugog. Histerik vazda iznova i iznova pokušava da zadovolji želju Drugog. Ali, i tu je problem, iznova i iznova doživljava da nije dovoljno dobro zadovoljio tu želju. Da tom drugom ništa što mu dete da nije dovoljno dobro. Histerični subjekt se identifikuje sa tom nezadovoljivom željom Drugog. Ta želja koja ne može biti zadovoljena u doživljaju histerika nadovezuje se na već postojeću strukturalnu traumu, onu podeljenost u subjektu koju svako od nas ima i histerik se nalazi u bezizlaznoj petlji.
Upravo ova bezizlazna petlja i beskonačan niz propalih pokušaja histerika da zadovolji želju Drugog objašnjava hiperprodukciju najrazličitijih simptoma kod histerične osobe, jer su oni izraz pokušaja da se Drugom da ono što histerik misli da Drugi hoće. Ovo se, naravno, sve dešava nesveno.
Dakle, ono što se ne uklapa u odnos s Drugim, histerik teži da potisne.
Osoba je podeljena između različitih želja važnih Drugih, između svog svesnog i nesvesnog i tako dalje.
Kod tipične histerije, potiskivanje je dovoljno dobro radilo, tako da je taj konflikt mogao da se privremeno potisne i onda vrati u vidu histeričnog simptoma.
Kod DID-a koji funkcioniše na bazi slabijeg ega i veće frustracije, mora doći do masivnijih disocijacija. Konflikti su toliko jaki da se pocepaju i izgleda kao da postoje različite ličnosti unutar jedne osobe. Ovaj rascep se ne oseća, upravo zbog toga što su konflikti morali da pokidaju sve veze jer su razlike do te mere bile nepomirljive, a želja, usled nedovoljnog zauzadavanja nagona – prevelika.
Šta onda radi histerični subjekat, koji je u osnovi DID poremećaja?
Usled silne želje da zadovolji želju Drugog, okreće se autoritetima, verujući da oni mogu da mu daju identit, da popune rupu, da daju odgovore na to šta mu fali. Nekada su autoriteti bili sveštenici, pa lekari, a danas su to terapeuti. Histerični subjekat u svojoj konfuziji ne veruje sebi, već hoće da mu autorite kaže ko je on u stvari. Autoritet, makar to i želeo i znao, ne može da uradi za histerika, jer reči ne mogu da popune zjapeću rupu. Setimo se, nagoni nikada ne mogu potpuno biti prevedeni na jezik.. Znanje nije lična istina. Znanje je zapravo dodatno otuđujuće kada se plasira kao istina. Bilo bi dobro da ovo imamo u vidu kada se vodimo self help literaturom. Mi znanjem samo možemo da pomognemo čoveku da dođe do svoje istine. Ako pokušamo da ga uguramo u znanje, u teoriju, teramo ga dalje od te istine.
Šta se onda dešava sa DID-om i kako možemo da ga tumačimo i kao posledicu traume i kao jatrogenu dijagnozu?
Terapeut ne može da da identit, ali može (nespretno) da ponudi znanje umesto da pomogne pacijentu da otkrije svoju ličnu istinu, da dođe do izvora svoje traume. Terapeuti koji veruju u dijagnozu DID-a vrlo moguće sugerišu svojim histeričnim pacijentima da je to ono što oni u njima vide. Ima naznaka da kada pacijent dođe na sensu drugačijeg raspoloženja nego inače, terapeut sugestivno postavi pitanje tipa „Da li to neko drugi govori?“ ili „S kime sada razgovaram?“ Histerični subjekt u silnoj želji da zadovolji želju Drugog, buduću da je visoko sugestibilan, može početi da produkuje ono što misli da se od njega očekuje kako bi bio dobar pacijent. Terapeut koji se bavi istraživanjem DID-a zaista bude zadovoljan jer je dobio potvrdu za svoju hipotezu da je ovo još jedan slučaj višestruke ličnosti, a histerični subjekat bude nakratko zadovoljan, jer se oseća da je ispunio želju važnog Drugog. Terapeut zapravo ne da ne rešava problem, već ga produbljuje budući da klijentu nudi svoje „znanje“ – zapravo svoje želje, i vodi ga sve dalje od mogućnosti istraživanja njegovog primarnog problema podeljenosti i kontakta sa svojom ličnom istinom. Ovaj pristup takođe objašnjava zašto se alteri (subličnosti) najčešće pojavljuju isključivo na seansama. To se izgleda dešava jer terapeut to od klijenta očekuje, a histerični subjekt vapi za time da važnom Drugom ispuni želju. Takođe, jasnije je i zašto se klinička slika značajno menja – ona može lako varirati u odnosu na ono što klijent misli da su očekivanja terapeuta, te se takođe DID može manje ili više učestalo pojavljivati u zavisnosti od zainteresovanosti struke za ovaj poremećaj.
Najzad, što se tiče terapijskih preporuka za rad sa osobama sa DID-om koje se fokusiraju gotovo isključivo na rad sa alterima (subličnostima) iz ove perspektive više je nego štetan, jer na taj način disociranost različitih delova ličnosti biva potkrepljena i ide se u pravcu suprotnom od integracije.
Šta hoće histerični subjekt? Hoće da najzad bude viđen. Hoće da najzad dobije adekvatno ogledanje kako bi mogao da se mrdne od uzaludne petlje pokušaja da zadovolji želju Drugog. A to može da dobije jedino ako se gleda celovita slika. Jedino ako terapeut bez predrasuda sluša svaki disocirani aspekt ličnosti i pomaže klijentu da nađe vezu između rascepkanosti, da vidi da je on i jedno i drugo i deseto, da su neke stvari potisnute kako bi se udovoljilo drugima, da su neke stvari rascepljene zbog prevelikih konflikata i zbog nedovoljne utaženosti nagona i sposobnosti roditelja da vide svoje dete bez svoje preterane nametljivosti. Terapeut to može da postigne svojom neutralnošću i jako izoštrenim sluhom. Samo uzimanjem u obzir da postoji jaka veza između disociranih stanja osoba sa DID-om, terapeut može pomoći da se ta stanja integrišu.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Disocijativni poremećaj identiteta – višestruka ličnost i histerični subjekt
Članak koji se bavi DID-om i povezuje ga s histerijom, zove se „Beyond the impass – reflections on dissociative identity disorder – Lacanian perspective“ a napisala ga je Reitske Meganck. Ja ću ga sumirati, a ko želi da čita original, imaće priliku jer ću na kraju teksta ostaviti link ka punom članku.
Autorka počinje razmatranjem dve dominantne struje u razumevanju ovog poremećaja. Prva ga smatra reakcijom na traumu i zove se posttraumatski model (PTM). Ovaj pristup smatra da terapijski fokus treba da bude usmeren na rad s podličnostima (alterima). Drugi, socio-kognitivni model (SCM), dovodi u pitanje validnost dijagnoze DID-a i smatra da je uzrok poremećaja jatrogenog porekla (da je poremećaj nastao usled grešaka ili propusta psihoterapeuta) – govori da stav terapeuta i socio-kulturni diskurs, koji se naravno vremenom menja, stvaraju ove probleme. Dakle, poziva se na sigestibilnost pacijenata koji pate od ovog poremećaja.
Autorka objašnjava kako su dve struje na tragu uvida u nešto važno, ali da su toliko okupirane potvrđivanjem svojih hipoteza da ne mogu da vide širu sliku. Iako prvi pristup ne isključuje postojanje jatrogenih faktora, kao što ni drugi pristup ne isključuje postojanje traume, autori ovih pristupa misle, svaki iz svog okvira, da ova druga hipoteza nije glavni uzročnik. Pristup koji se bavi traumom ne razume kako je to zaista trauma uticala da se napravi baš ovaj vid problema. Drugi pristup, ne objašnjava zašto su ovi pacijenti toliko sugestibilni da bi razvili baš ovaj vid problema. Oba pristupa su delom tačna, ali prema autorki ne shvataju pozadinsku dinamiku koja povezuje ove dve hipoteze u smislenu celinu.
Glavni argument PTM modela je da su ljudi sa DID-om govorili o ranim traumatskim iskustvima. Na šta SCM model odgovara da se kod ovog poremećaja najpre radi o sugestijama terapeuta i socio kulturnom kontekstu koji je pogodan za produkovanje ovakvih simptoma. Da ne bude zabune, drugi pristup ne spori postojanje dijagnoze, već smatra da se ona spontano i nesvesno javlja kada je podstaknuta terapeutskom greškom, tj. sugestijom. Ipak, ovaj drugi model smatra da su pacijenti s ovom dijagnozom željni pažnje, što problematizuje situaciju jer se kritičari modela fokusiraju na to da proponenti SCM modela žele krivicu da svale na osobu koja pati od ovog poremećaja. Dalji razlozi za verovanje u jatrogeni model tiču se statistika. Poremećaj nema jednaku distrubuciju. U određenim vremenima je vrlo prevalentan, dok je u narednim gotovo nepostojeći. Broj altera (subličnosti) se drastično menja, zapravo uvećava, prolaskom vremena, i klinička slika poremećaja se menja do te mere da je teško razumeti kako je to jedan te isti poremećaj s tolikim varijacijama. Najzad, neobično je kako neki terapeuti nikada nisu došli u kontakt sa ovakvim pacijentima, dok su drugi radili s velikim brojem ljudi kojima su postavili ovu dijagnozu. Trenutno, dijagnozu najčešće srećemo u Severnoj Americi, što takođe može dovesti do pitanja kako se baš tamo rascvetala. Često se dešava da ljudi tek na terapiji pokažu svoj DID i jedino terapeutu pokažu svoje altere (subličnosti), na šta ovaj drugi model odgovara da se tu radi o tome da je terapija bezbedno mesto gde alteri mogu da se ispolje.
Autorka ovog teksta se poziva na frojdijansko-lakanijansku perspektivu kako bi povezala dva modela i dala im neophodno, dubinsko, psihoanalitičko značenje, nakon čega slika postaje mnogo jasnija.
Poziva se na 1. ulogu traume u razvoju identiteta i 2. histeričnog subjekta (Lakanov termin) koji će uskoro biti objašnjen.
PTM model, iako se poziva na traumu, ne ume da objasni kako traumatski doživljaj dovodi do disocijacije. Autorka ovog teksta se poziva na strukturalnu i spoljašnju traumu koje igraju ulogu u formiranju identiteta.
U drugom delu, povezuje jatrogeni model sa dijagnozom upravo jer priča o histeričnom subjektu, budući da je jedna od važnih karakteristika histerije sugestibilnost i verovanje autoritetima.
Najzad, ukazuje na to kako tretman ovog poremećaja koji se fokusira dominantno na altere (subličnosti) može samo da učvrsti poremećaj, umesto da pomogne integraciju ličnosti.
Dakle, kakva je to trauma u pozatini DID-a?
Ovo je važan deo jer se tiče (često nerazumljivog) Lakanovog pristupa.
Disocijacija je odavno (mada je danas skrenut fokus s ovog gledišta) predstavljala glavni mehanizam histerije. Potrebno je povezati histeriju sa DID-om.
Kod DID-a disocijacija je do te mere masivna da su ponašanja i osećanja altera doživljena do te mere drugačijima da moraju biti pripisana „drugom ja“ ili, u brojnim slučajevima, posredstvom disocijacije, bivaju potpuno otcepljena i osoba ih nije ni svesna. Ne seća se ih se i ni ne zna za druge ličnosti.
Iz psihoanalitičke perspektive, identit se konstruiše kroz interakciju s važnim Drugima i snažno je povezan s regulacijom nagona. Frojd je govorio o ovom fenomenu kao o strukturalnoj traumi, jezgru potiskivanja, jer nagoni nikada ne mogu u potpunosti biti mentalno reprezentovani. Za Frojda, nagon je na izvestan način inherentno traumatičan.
Dalje, Frojd priča da se ego (centralna instanca ličnosti) gradi kroz procese identifikacije (poistovećenja) s važnim Drugima. Primarno poistovećenje s primarnim negovateljima (roditeljima) vodi dalje sekundarnim poistovećenjima s drugim važnim osobama u našim životima. Ovo pretpostavlja da je naš ego vrlo slojevit zbog brojnih poistovećenja uprkos tome što je doživljen kao jedinstven.
Kod neuroza, ovakvo raslojavanje u egu predstavlja izvor konflikta i potiskivanja u nesvesno (što predstavlja još jednu podelu u čoveku – podelu na svesno i nesvesno). I sam Frojd piše da ukoliko ego ima previše identifikacija, previše se rasloji i ako te, često međusobno suprotne, identifikacije s različitim i drugačijim ljudima postanu jako moćne, sigorno će doći do patologije. Jake i suprotstavljene identifikacije s drugima mogu uzdrmati ego do te mere da te identifikacije moraju postati odvojene, otcepljene jedne od drugih – kao što je opisanu u slučaju višestruke ličnosti. Te indentifikacije zbog svoje snage potom isključe svest jedne o drugima, kako bi se smanjio konflikt – znači u svrhe zaštite osobe.
Lakan je, kao što znamo, tvrdio da se on u svojim teorijama vraća Frojdu i bavi zapravo razumevanjem njegove teorije, a ne da nudi neku svoju originalnu. Za njega je odnos s Drugim centar formiranja ličnosti. On opisuje tri važna stadijuma razvoja kroz koje mi postajemo subjektima (ljudima u punom smislu te reči). Prvi je stadijum ogledanja kroz koji se mi poistovećujemo s roditeljima kroz to kako nas oni vide. Dete se poistovećuje s time kako ga roditelj vidi i na taj način počinje da ovladava, najpre, telesnim doživljajem sebe i ovladava nagonima (koliko je to moguće). Drugi stadijum je simbolički i treći predstavlja realnost. Životinje mogu da se zadrže na stadijumu ogledanja, dok ljudi – da bi postali ljudima, moraju da prođu kroz simbolički stadijum. Realnost, kao takva, je za nas ljude prestrašna i nesaznatljiva te mora biti oposredovana simboličkim i odbranama od nje.
Dakle, ljudi moraju da se integrišu u simbolički poredak, koji je oposredovan rečima koje dobijamo od drugih, ponašanjima, gestovima drugih koje bebi daju osećaj telesnog jedinstva. Ovaj proces u koji se dete snažno unelo uvodi ga u taj simbolički poredak u kojem mora da živi, što za Lakana znači da je jezik baza našeg psihičkog života. Budući da se identit bazira na primarnim i sekundarnim poistovećenjima, uz doživljaje i reči – što sve dolazi spolja, naš doživljaj selfa – naš doživljaj nas samih – mora biti fundamentalno otuđujuće iskustvo koje dolazi od Drugog kojeg mi pounutrimo.
Ono što je nama bitno za razumevanje DID-a u ovoj Lakanovoj postavci je da je naš identitet fundamentalno nestabilan. Rascep i konflikt između različitih identifikacija i slojeva ličnosti govori o tome da smo mi u svojoj srži podeljeni. Za Lakana ne postoji ultimativan pravi self, već samo ta podeljenost u srži naših bića!
Kada dete počne da koristi jezik, ono nešto dobije, a nešto izgubi. Dobije nekakav manje ili više celovit doživljaj sebe oposredovan simboličkim, oposredovan rečina, ali gubi onaj ostatak, ono s čime je došao na svet, a što ne može biti oposredovano jezikom. Neko bi rekao onaj životinjski deo. Što Frojd kaže, nagoni nikada ne mogu biti u potpunosti mentalno reprezentovani. Dakle, da bismo njima ovladali uz pomoć Drugog, taj deo naše prirode koji ne može biti predstavljen jezikom biva izgubljen. To je prvo otuđenje.
Rečeno je da je stadijum realnog (realnost po sebi) prema Lakanu nesaznatljiva i da bi za osobu susret s njom, sirov neoposredovan susret s njom bio duboko traumatičan. Ovde se on poziva na Frojdovu strukturalnu teoriju traume i govori o tome da je taj višak tenzije, koji ne može da se prevede u jezik, nešto što preplavi naš ego te ego ne može da procesuira doživljaj. To znači da je ta strukturalna trauma svojstvena za svako živo biće. Mi smo svi prošli kroz traumu da bismo postali subjektima (ljudima).
Dakle, identitet u sebi ima nepremostivu rupu u samoj srži naših bića. I mi provodimo naše živote u pokušaju da popunimo i prevaziđemo tu rupu, taj nedostatak, što je naravno nemoguća mislija – jer jezik nikada ne može da sasvim oposreduje nagon.
Dalje, na ovu svima svojstvenu strukturalnu traumu, može da se nadoveže trauma iz detinjstva nastala kroz propuste roditelja u ogledanju deteta. Dete hoće savršeno ogledanje. Roditelj to ne može da pruži i nemonovno frustrira dete. Ukoliko su frustracije manje od empatije roditelja, to dete pokreće na razvoj. Međutim, kada su zahtevi roditelja preveliki i kada su roditelji prestrogi, fizički i verbalno agresivni, na ovu strukturalnu traumu se nadovezuje i razvojna.
Ako frustracije nisu prevelike, dete može da ih potisne i kasnije formira neki neurotični simptom, eventualno. Ukoliko su prevelike, mora doći do većih disocijacije. Ovde sada vidimo direktu vezu između disocijacije i traume.
Kod pacijenata sa DID-om, trauma se desila u najranijim danima u odnosu sa roditeljima, bila je prejaka i nije mogao biti formiran snažan identitet. Suštinska podeljenost subjekta je ostala zjapeća jer nije mogao da sasvim dobaci do simboličkog poretka. Drugim rečima, nisu mu dali dovoljno empatije i adekvatnog ogledanja da se ušuška u poretku reči i da ovlada svojim nagonima, te su nagoni, zajedno sa zjapećom rupom nastavili da prodiru i tu rupu, tu podeljenost, prave sve većom i većom, posebno u stanjima stresa.
Sledeća bitna stavka je razumevanje histeričnog subjekta iz Lakanove perspektive
Histerija ukazuje na određenu pozicioniranost osobe, pre nego na njene simptome. Lakan kaže da mi možemo postaviti dijagnozu histerije kod gotovo potpuno asimptomatične osobe. Upravo je nekonzistentnost simptoma ono što je karakteristično za kliničku sliku histerije. A to je u značajnoj vezi sa odnosom s tim važnim Drugim.
Dakle, formiramo identit kroz odnos s Drugim i positovećenja s njime. Dete hoće prepoznavanje i ljubav. Roditelj hoće da nauči dete nekakvom redu, postavi granice. Dete pokušava da pročita šta to roditelj hoće i da ispuni želju kako bi bilo voljeno. U tom smislu, želja Drugog (želja roditelja) postaje izvor naših sopstvenih želja. Naša sposbnost čitanja šta taj Drigi hoće postaje modla za sva naša buduća saodnošenja s drugim važnim ljudima u našim životima.
Kod histeričnog subjekta, kako ga je Lakan opisao, problem nastaje usled preterane fuzije (stopljenosti) sa željama Drugog. Histerik vazda iznova i iznova pokušava da zadovolji želju Drugog. Ali, i tu je problem, iznova i iznova doživljava da nije dovoljno dobro zadovoljio tu želju. Da tom drugom ništa što mu dete da nije dovoljno dobro. Histerični subjekt se identifikuje sa tom nezadovoljivom željom Drugog. Ta želja koja ne može biti zadovoljena u doživljaju histerika nadovezuje se na već postojeću strukturalnu traumu, onu podeljenost u subjektu koju svako od nas ima i histerik se nalazi u bezizlaznoj petlji.
Upravo ova bezizlazna petlja i beskonačan niz propalih pokušaja histerika da zadovolji želju Drugog objašnjava hiperprodukciju najrazličitijih simptoma kod histerične osobe, jer su oni izraz pokušaja da se Drugom da ono što histerik misli da Drugi hoće. Ovo se, naravno, sve dešava nesveno.
Dakle, ono što se ne uklapa u odnos s Drugim, histerik teži da potisne.
Osoba je podeljena između različitih želja važnih Drugih, između svog svesnog i nesvesnog i tako dalje.
Kod tipične histerije, potiskivanje je dovoljno dobro radilo, tako da je taj konflikt mogao da se privremeno potisne i onda vrati u vidu histeričnog simptoma.
Kod DID-a koji funkcioniše na bazi slabijeg ega i veće frustracije, mora doći do masivnijih disocijacija. Konflikti su toliko jaki da se pocepaju i izgleda kao da postoje različite ličnosti unutar jedne osobe. Ovaj rascep se ne oseća, upravo zbog toga što su konflikti morali da pokidaju sve veze jer su razlike do te mere bile nepomirljive, a želja, usled nedovoljnog zauzadavanja nagona – prevelika.
Šta onda radi histerični subjekat, koji je u osnovi DID poremećaja?
Usled silne želje da zadovolji želju Drugog, okreće se autoritetima, verujući da oni mogu da mu daju identit, da popune rupu, da daju odgovore na to šta mu fali. Nekada su autoriteti bili sveštenici, pa lekari, a danas su to terapeuti. Histerični subjekat u svojoj konfuziji ne veruje sebi, već hoće da mu autorite kaže ko je on u stvari. Autoritet, makar to i želeo i znao, ne može da uradi za histerika, jer reči ne mogu da popune zjapeću rupu. Setimo se, nagoni nikada ne mogu potpuno biti prevedeni na jezik.. Znanje nije lična istina. Znanje je zapravo dodatno otuđujuće kada se plasira kao istina. Bilo bi dobro da ovo imamo u vidu kada se vodimo self help literaturom. Mi znanjem samo možemo da pomognemo čoveku da dođe do svoje istine. Ako pokušamo da ga uguramo u znanje, u teoriju, teramo ga dalje od te istine.
Šta se onda dešava sa DID-om i kako možemo da ga tumačimo i kao posledicu traume i kao jatrogenu dijagnozu?
Terapeut ne može da da identit, ali može (nespretno) da ponudi znanje umesto da pomogne pacijentu da otkrije svoju ličnu istinu, da dođe do izvora svoje traume. Terapeuti koji veruju u dijagnozu DID-a vrlo moguće sugerišu svojim histeričnim pacijentima da je to ono što oni u njima vide. Ima naznaka da kada pacijent dođe na sensu drugačijeg raspoloženja nego inače, terapeut sugestivno postavi pitanje tipa „Da li to neko drugi govori?“ ili „S kime sada razgovaram?“ Histerični subjekt u silnoj želji da zadovolji želju Drugog, buduću da je visoko sugestibilan, može početi da produkuje ono što misli da se od njega očekuje kako bi bio dobar pacijent. Terapeut koji se bavi istraživanjem DID-a zaista bude zadovoljan jer je dobio potvrdu za svoju hipotezu da je ovo još jedan slučaj višestruke ličnosti, a histerični subjekat bude nakratko zadovoljan, jer se oseća da je ispunio želju važnog Drugog. Terapeut zapravo ne da ne rešava problem, već ga produbljuje budući da klijentu nudi svoje „znanje“ – zapravo svoje želje, i vodi ga sve dalje od mogućnosti istraživanja njegovog primarnog problema podeljenosti i kontakta sa svojom ličnom istinom. Ovaj pristup takođe objašnjava zašto se alteri (subličnosti) najčešće pojavljuju isključivo na seansama. To se izgleda dešava jer terapeut to od klijenta očekuje, a histerični subjekt vapi za time da važnom Drugom ispuni želju. Takođe, jasnije je i zašto se klinička slika značajno menja – ona može lako varirati u odnosu na ono što klijent misli da su očekivanja terapeuta, te se takođe DID može manje ili više učestalo pojavljivati u zavisnosti od zainteresovanosti struke za ovaj poremećaj.
Najzad, što se tiče terapijskih preporuka za rad sa osobama sa DID-om koje se fokusiraju gotovo isključivo na rad sa alterima (subličnostima) iz ove perspektive više je nego štetan, jer na taj način disociranost različitih delova ličnosti biva potkrepljena i ide se u pravcu suprotnom od integracije.
Šta hoće histerični subjekt? Hoće da najzad bude viđen. Hoće da najzad dobije adekvatno ogledanje kako bi mogao da se mrdne od uzaludne petlje pokušaja da zadovolji želju Drugog. A to može da dobije jedino ako se gleda celovita slika. Jedino ako terapeut bez predrasuda sluša svaki disocirani aspekt ličnosti i pomaže klijentu da nađe vezu između rascepkanosti, da vidi da je on i jedno i drugo i deseto, da su neke stvari potisnute kako bi se udovoljilo drugima, da su neke stvari rascepljene zbog prevelikih konflikata i zbog nedovoljne utaženosti nagona i sposobnosti roditelja da vide svoje dete bez svoje preterane nametljivosti. Terapeut to može da postigne svojom neutralnošću i jako izoštrenim sluhom. Samo uzimanjem u obzir da postoji jaka veza između disociranih stanja osoba sa DID-om, terapeut može pomoći da se ta stanja integrišu.
Renata Senić
Ceo članak možete pronaći ovde:
https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC5432572/