This entry was posted in Aspekti ličnosti

Projektivna identifikacija

Projektivna identifikacija predstavlja jedan složen mehanizam odbrane koji je istovremeno i priprojektivna-identifikacijamarna forma preverbalne komunikacije između majke i deteta. Ovaj pojam je u psihoanalizu uvela psihoanalitičarka Melani Klajn, dok je Bion, poznati britanski psihoanalitičar, ovaj proces na najbolji način objasnio kao vid primitivne komunikacije između majke i bebe.

U psihodinamskim terapijama, ovaj fenomen nam je veoma važan iz nekoliko razloga. Prema tome koliko ga klijent često koristi, možemo pretpostaviti u kom segmentu razvoja je nastala većina njegovih problema. Preterana upotreba ovog mehanizma ukazuje na to da klijent kao beba nije uspeo s majkom da se uskladi u najranijem razvoju, onda kada još nije umeo da govori i da obrađuje svoja stanja. Takođe, ukoliko terapeut ne prepoznaje ovaj mehanizam, terapija može biti ugrožena, klijent veoma uznemiren i, s pravom može imati doživljaj da ga terapeut ne razume.
Projektivna identifikacija je ponekada teška za podnošenje i potrebno je da terapeut ima jasne granice i svest o psihodnimaskim procesima u terapiji kako bi njome ovladao i klijentu pomogao da se umiri i oseti shvaćeno.
Odrasli ljudi koji se služe projektivnom identifikacijom, koriste je kao mehanizam odbrane. Međutim Bion ovaj koncept proširuje tako da ga razumemo na nepatološki način, već kao pomenuti vid primarne komunikacije između majke i bebe.

Bion objašnjava da se preko tog mehanizma odvija neverbalna komunikacija. To se dešava na taj način što beba još od početka svog života ima nejasan i primitivni osećaj za realnost, po kome osećanja koja su joj teška i koje ne želi da ima, „evakuiše“ – projektuje u svoju majku. Dakle, ono što beba ne može da obradi – tenziju, telesne neprijatnosti, anksioznosti, bol, a ne zna da kaže i ne može da podnese jer je sasvim mala i zavisna od majke – ona „ubacuje“ u majku. Beba to radi putem svojih fantazija – koje su u ranim danima u doživljaju bebe svemoćne. Na taj način projektivna identifikacija kao omnipotentna fantazija postaje realističan fenomen. Kao realističan fenomen, ona se ispoljava kroz ponašanje deteta kojim dete kod majke izaziva ona osećanja kojih želi da se oslobodi.
Pojednostavljeno to izgleda ovako – beba je, na primer, uplašena; ne ume sama da se umiri; ona plače; majka koja je dovoljno senzitivna i empatična prepoznaje vrste dečjeg plača; majka, dakle, prepoznaje da je beba uplašena. S tim u vezi, majka može reagovati na više ili manje povoljan ili nepovoljan način po razvoj bebe.

Neke majke, koje su i same anksiozne, mogu postati preplavljene bebinim plakanjem. Beba je svoj strah projektovala u majku i majka se i sama preplašila – beba je uspela da je preplavi. U ovoj nepovoljnoj situaciji, beba može postati samo još uplašenija. Ona je nesvesno i neverbalno tražila pomoć od negovatelja, majke, od koje očekuje stabilnost i umirenje, a zauzvrat je dobila i maminu paniku. U takvom slučaju onda imamo dve uplašene jedinke od kojih nijedna nije sposobna da misli i obradi osećanja i imamo blokiran ili delimično blokiran kanal komunikacije između majke i bebe. U takvim situacijama često pomaže otac ili neko treći, ko može da umiri majku, kako bi ona umirila bebu.
Druga, povoljna situacija istog tipa odnosila bi se na to da je majka prepoznala bebinu uplašenost, uplašila se i ona, ali se sama ponela kao misleće, saosećajno i umirujuće biće. Ona bi onda poslužila bebi kao privremeni „spoljni saradnik“ za obradu osećanja i umirenje strahova i kao „učitelj“ – koji bi svojim primerom pokazao bebi da nema čega da se plaši – da je mama tu, da je razume, da može da podnese bebine strahove, da strahovi neće da je rasture ili preplave. Ona bi bila misleće biće koje bi inicijalnu bebinu tenziju polako počela da prevodi u nešto verbalno – rečima „mama je tu“, „samo si se uplašila“ i zagrljajima koji bi pružali bazu za sigurnost, poverenje i neutralizaciju straha.

Možemo da zamislimo i najnepovoljniju situaciju – majku koja nije responzivna, koja ne reaguje, koja je mentalno ili fizički odsutna. Beba bi, kao i u prethodnim primerima, plakala jer je uplašena. Ukoliko majka nije u stanju da razume i prihvati projekcije deteta (njegov strah), ono ostaje u jednoj teškoj emotivnoj situaciji u kojoj njegova osećanja nisu modifikovana i onda pribegava projektivnoj identifikaciji s pojačanim intenzitetom i učestalošću, tako da više ne koristi ovaj mehanizam u cilju komunikacije.

Na ovom mestu dolazimo do razgraničavanja između projektivne identifikacije kao primarne komunikacije i kao mehanizma odbrane.

Dete će se služiti ovim vidom komunikacije ako nailazi na odgovor. Međutim, ako je majka neresponizvna, blokirana i ne razume ovaj vid komunikacije – dete počinje da koristi projektivnu identifikaciju tako da mu ona služi za evakuaciju nepodnošljivih osećanja i ukidanje svesnosti o sebi i objektu (mami).

Pošto dete ne može samo da podnese svoje tenzije, a mama ne razume, onda ono cepa svoje potrebe i svoju slabašnu ličnost i te potrebe izbacije van – u nešto drugo. Ako majka nije tu da umiri, a dete ne može da podnese, negde nepodnošljive emocije moraju da se izbace, u bilo šta dostpuno detetovim čulima. Taj proces se dešava bez ikakve svesti deteta i ono ostaje bez kontakta s tim što je u njemu nepodnošljivo. Ako mama nije prisutna kao misleće biće koje će obraditi dečje tenzije, ono će naći neki spoljašnji objekat da ih u njega ubaci. Na taj način ono neće dobiti adekvatnu podlogu da se oseća umireno, da polako prevodi tenzije u reči, da polako počinje da doživljava mamu i sebe kao celovite osobe – već će se osećati podeljeno.

Rane anksioznosti se često sreću pod imenima „dezintegracione“ ili „anihilacione“ ili „bezmeni užas“. To su upravo opisi koji odgovaraju onome što se dešava detetu kada majka u najranijim danima nije dovoljno saosećajna i sposobna da odgovori na njegove potrebe. Ono se cepa i kada odraste može doći do toga da se doživljava kao slabašno, kao da može da se raspadne, da će da poludi, da će nešto da ga uništi, da potpuno samo i nezaštićeno i da to ne može da podnese… klijenti često na terapijama ta osećanja upravo tako opisuju.

Projektivna identifikacija je prvi primitivni oblik komunikacije između majke i deteta, koji deluje tokom prve godine života, ali on u nama ostaje zauvek, pri čemu je verbalna komunikacija karakteristična za stabilnije osobe koje su u detinjstu imale majke koje su umele da odgovore adekvatno na rane tenzije, a komunikacija putem projektivne identifikacije se u intenzivnijem obliku sreće kod osoba koje su ostale zaglavljene u tim ranim danima zbog nedostatka umirujućeg i mislećeg bića.

Kada ti ljudi dođu na terapiju, oni će se služiti mehanizmom projektivne identifikacije i nesvesno od terapeuta tražiti da vrši funkciju dovoljno dobre majke – da kompenzuje njihove rane propuste. Oni će se služiti mehanizmom projektivne identifikacije, potpuno nesvesno, kako bi svoja nepodnošljiva stanja evakuisali – kako bi se od njih odbranili. U odraslom dobu je, stoga, projektivna identifikacija mehanizam odbrane.
Na primer, klijent koji nije bio dekvatno umiren kao beba, otcepio je svoj doživljaj straha. On strah ne oseća svesno, ali zato može da se ponaša izuzetno agresivno prema terapeutu ne bi li njega uplašio. Ako mu pođe za rukom da uplaši terapeuta, da ga preplavi strahom, terapija, naravno, neće moći da se nastavi dobrim tokom. Terapeut preplavljen strahom ne može da pomogne klijentu. Klijent će evakuisati osećanja straha u terapeuta i nakratko se njih osloboditi. Da ponovim, ceo proces se odvija potpuno nesvesno.

Međutim, ako terapeut razume da je klijentova agresivnost zapravo zastraživanje, pokušaj da se oslobodi strašnih anksioznosti koje ne može da podnese, terapeut onda može pružiti „korektivno emocionalno iskustvo“ tako što će podneti strah, umiriti sebe, razumeti klijenta, i verbalizovati njegovu odbačenu i nesvesnu i projektovanu anksioznost. To bi ujedno bio i početak mentalizacije i prevođenja tenzije u reči, u nešto komunikabilno, u verbalnu komunikaciju kojom se odrasli ljudi služe.

Na primerima sam se zadržala na anksioznosti, no projektivna identfikacija može da se koristi i za druga osećanja. Ne projektuju se u objekat (mamu ili terapeuta, druge ljude) samo loši, već i dobri delovi selfa koji omogućuju detetu/osobi da ostvari odnos s ljudima oko sebe. Naravno, nije korisno imati doživljaj sveta suvišnim projektovanjem onoga što je dobro, jer se takav svet doživljava kao idealan, usled čega se ta osoba oseća kao inferiorna u odnosu na njega i strašno zavisna od spoljašnjih objekata u koje je projektovala delove svog selfa.

Na suptilnijem nivou, nesvesna krivica takođe može biti evakuisana u terapeuta. Klijent bi, na primer, mogao da dolazi na terapiju i stalno da omalovažava terapeuta, da mu govori da mu ovaj ništa ne pruža, da terapija nema efekta, da mu je od nje zapravo sve gore. Terapeut bi lako mogao da se oseti krivim povodom toga i, umesto da razume poruke projektivne identifikacije, mogao bi da počne prekomerno da se trudi, da udovoljava klijentu na razne destruktivne načine – produžavanjem seansi, spuštanjem cene terapije bez neophodnog povoda, tešenjem i slično. To ne samo da ne bi bilo korisno za klijenta, već bi bilo i prilično štetno. Terapijom bi upravljale njegove nesvesne fantazije, a ne mišljenje, osmišljavanje i razumevanje – po šta je klijent, na kraju krajeva, i došao.

Ne bi bilo neobično da u takvoj situaciji klijent terapeuta doživi kao nemoćnog (pošto bi se terapeut tako i osećao – krivo i nemoćno), da ga obezvredi kao nekog ko ga ne razume i ne može da mu pomogne (što bi, zapravo, s pravom i uradio) i da ode s terapije.

U još gorem slučaju, mogao bi da ostane u takvoj terapiji u kojoj ne vlada razumevanje i osvešćivanje, jačanje i izgradnja klijentove ličnosti – već nesvesne igre u koje je terapeut uhvaćen i haos u kojem ni klijent ni terapeut ne razumeju šta se zapravo događa.

Reanata Senić

This entry was posted in Aspekti ličnosti and tagged , , , , , , , . Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook