Sve se više ljudi zatrpava poslom ili fantazijama o boljem žvotu, sve je više njih koji dane završavaju alkoholom ili opsesivnim proveravanjem fejzbuka; sve je veći beg od relnosti, od sadašnjeg trenutka. Neko bi rekao da ljudi beže od sebe samih. Ipak, to nije sasvim tačno. Ljudi beže od „loših drugih“ koje su smestili u sebe.
Mi tokom razvoja usvajamo vrednosti, norme i modele mišljenja, ponašanja i emocionalne reakcije od bližnjih i kulture. U najranijem razvoju za nas su naši roditelji ili negovatelji bukvalno ceo svet. Ono što su oni prema nama, to je za nas model sveta koji ćemo sutra očekivati. To je nešto što internalizujemo i s čim se tokom odrastanja identifikujemo.
Ako negovatelji nisu bili dovoljno saosećajni, ako su sami bili uplašeni, karijerno orijentisani, fokusirani na materijalno, nesposobni da se opuste i uživaju, da nam pomognu da naučimo da su povezivanje, saosećajnost, ljubaznost, briga za drugog i zahvalnost osnovne životne vrline – onda odrastamo sa strogim sudijama u sebi. Strogi sudija nas nikad ne ostavlja na miru.
Da problem bude veći, vremenom strogog sudiju počinjemo da doživljavamo kao deo sebe.
U zavisnosti od poruka koje smo kao mali slušali, neko će misliti da treba da bude bogat da bi bio prihvaćen, neko da treba da se otarasi prepreka i „loših ljudi kojih ima svuda okolo“, neko će verovati da je sam loš i trudiće se kroz samoporažavajuće ponašanje da zasluži pažnju i ljubav, neko će se povlačiti od sveta i graditi svet u mašti koji će mu biti privlačniji, neko će čas težiti ljudima, čas od njih bežati – jer neće uspeti da se iščupa iz konfuznih poruka o tome da li je svet dobar ili loš.
Ljudi rade sve što mogu da izbegnu bol i dostignu zadovoljstvo. Život sa strogim sudijom u sebi je život pun bola, kritike i strahova – što sve posledično dovodi do zavisti prema onima za koje verujemo da žive mirno, staloženo i srećno.
Ne beži čovek od sebe – već od drugog u sebi koji neće da ga ostavi na miru. Način na koji se štitimo od takvih opasnosti odnosi se na formiranje psihičkih simptoma. Dete će roditelja koji ne pruža dovoljno podrške i saosećanja, doživeti kao strašnog. Kada se plašimo, mi težimo da se ili borimo ili od strašnih stvari pobegnemo. Borba i bežanje od strašnih stvari u detinjstvu postiže se upotrebom psiholoških mehanizama odbrane. Dete nema kud, kada su mu roditeji ceo svet. Nema kud, osim da potiskuje negativna osećanja ili da ih negira – da se pravi da ih ne vidi, da ona ne postoje, da ih okreće u suprotno – tako da bi sačuvalo sliku roditelja kao dobrog, da ih projektuje u druge – pa tako ostatak sveta vidi kao loš, da ih introjektuje u sebe – tako da sebe vidi kao loše, kako bi našlo načine da sliku roditelja očuva dobrom. Nekada roditelje vidi kao loše, a sebe kao dobrog – ali onda je jadno i nezaštićeno i takođe nije uspelo da pobegne od roditeljskog glasa koji ostaje usađen u dečjem umu.
Niko nije samo dobar ili loš, ali odbrane od loših iskustava nas ponekada teraju da stvari tako opažamo u svrhu zaštite. Svi mehanizmi odbrane se koriste da bismo se zaštitili od većeg zla.
Međutim, to sve ima svoju cenu. Kada energiju trošimo na odbrane, ostajemo osiromašeni energijom koju bismo mogli da koristimo za lične potencijale. Psihički simptomi predstavljaju tvorevine koje nas takođe štite od većeg zla. Nesvesne kalkulacije i slabašna ličnost deteta dovode do formiranja simptoma koji – iako teški i bolni – zapravo služe očuvanju onoga za šta verujemo da je dobro. Nesvesna računica je sledeća – bolje da imam fobiju od psa, nego da se plašim oca; bolje da imam napade panike, nego da osećam intenzivnu ljutnju prema roditeljima; bolje da imam paranoidne misli nego da mislim da sam ja agresivan, bolje da imam mazohistične tendencije, nego da izgubim ljubav bitnih, bez kojih ne mogu.
Simptomi su razni i različiti su razlozi za njihovo stvaranje. Ovi primeri ilustruju samo pojedine manevre izlaženja na kraj s nedovoljno saosećajnom sredinom u ranim danima.
Međutim, i uz mehanizme odbrane i simptome, unutrašnji sudija nastavlja da sudi. Neke ljude tera da se više druže, neke da više rade, neke da budu lepši, neke da budu nežniji, nekima brani svaku agresivnost, neke optužuje za nežna osećanja… sudija ne dozvoljava razvoj autentičnosti – jer se treba živeti prema njegovom modelu.
Stabilni odrasli ljudi se spoljašnjih kritizera lako otarase, ne razmišljajući mnogo o njima. Međutim, kada je dete raslo s roditeljima koji su više pažnje obraćali na to šta dete treba da postane, nego na to šta ono želi, može, šta ga zanima, koji su mu potencijali – onda takvi roditelji postaju sudije kojih se i odrastao čovek teško oslobađa.
Jedan način da ih ućutka je bežanje – bežanje u posao, u uspehe, stalno takmičenje, bežanje u alkohol i droge, bežanje u promiskuitet – svako bežanje od svojih misli – misli koje čujemo kao svoje, iako možda i znamo da se s njima ne slažemo, da su nas tako vaspitavali, iako bismo želeli da ih nemamo.
Psihoterapija čoveku pomaže da svoje kritičare preobrazi u savetnike i saveznike, da razdvoji tuđe od svojeg – da se fokusira na lične potencijale, a od unutrašnjeg drugog zadrži ono što je dobro tako što će umanjiti intenzitet njegove kritičnosti.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Zašto fantaziramo o boljem životu
Sve se više ljudi zatrpava poslom ili fantazijama o boljem žvotu, sve je više njih koji dane završavaju alkoholom ili
opsesivnim proveravanjem fejzbuka; sve je veći beg od relnosti, od sadašnjeg trenutka. Neko bi rekao da ljudi beže od sebe samih. Ipak, to nije sasvim tačno. Ljudi beže od „loših drugih“ koje su smestili u sebe.
Mi tokom razvoja usvajamo vrednosti, norme i modele mišljenja, ponašanja i emocionalne reakcije od bližnjih i kulture. U najranijem razvoju za nas su naši roditelji ili negovatelji bukvalno ceo svet. Ono što su oni prema nama, to je za nas model sveta koji ćemo sutra očekivati. To je nešto što internalizujemo i s čim se tokom odrastanja identifikujemo.
Ako negovatelji nisu bili dovoljno saosećajni, ako su sami bili uplašeni, karijerno orijentisani, fokusirani na materijalno, nesposobni da se opuste i uživaju, da nam pomognu da naučimo da su povezivanje, saosećajnost, ljubaznost, briga za drugog i zahvalnost osnovne životne vrline – onda odrastamo sa strogim sudijama u sebi. Strogi sudija nas nikad ne ostavlja na miru.
Da problem bude veći, vremenom strogog sudiju počinjemo da doživljavamo kao deo sebe.
U zavisnosti od poruka koje smo kao mali slušali, neko će misliti da treba da bude bogat da bi bio prihvaćen, neko da treba da se otarasi prepreka i „loših ljudi kojih ima svuda okolo“, neko će verovati da je sam loš i trudiće se kroz samoporažavajuće ponašanje da zasluži pažnju i ljubav, neko će se povlačiti od sveta i graditi svet u mašti koji će mu biti privlačniji, neko će čas težiti ljudima, čas od njih bežati – jer neće uspeti da se iščupa iz konfuznih poruka o tome da li je svet dobar ili loš.
Ljudi rade sve što mogu da izbegnu bol i dostignu zadovoljstvo. Život sa strogim sudijom u sebi je život pun bola, kritike i strahova – što sve posledično dovodi do zavisti prema onima za koje verujemo da žive mirno, staloženo i srećno.
Ne beži čovek od sebe – već od drugog u sebi koji neće da ga ostavi na miru. Način na koji se štitimo od takvih opasnosti odnosi se na formiranje psihičkih simptoma. Dete će roditelja koji ne pruža dovoljno podrške i saosećanja, doživeti kao strašnog. Kada se plašimo, mi težimo da se ili borimo ili od strašnih stvari pobegnemo. Borba i bežanje od strašnih stvari u detinjstvu postiže se upotrebom psiholoških mehanizama odbrane. Dete nema kud, kada su mu roditeji ceo svet. Nema kud, osim da potiskuje negativna osećanja ili da ih negira – da se pravi da ih ne vidi, da ona ne postoje, da ih okreće u suprotno – tako da bi sačuvalo sliku roditelja kao dobrog, da ih projektuje u druge – pa tako ostatak sveta vidi kao loš, da ih introjektuje u sebe – tako da sebe vidi kao loše, kako bi našlo načine da sliku roditelja očuva dobrom. Nekada roditelje vidi kao loše, a sebe kao dobrog – ali onda je jadno i nezaštićeno i takođe nije uspelo da pobegne od roditeljskog glasa koji ostaje usađen u dečjem umu.
Niko nije samo dobar ili loš, ali odbrane od loših iskustava nas ponekada teraju da stvari tako opažamo u svrhu zaštite. Svi mehanizmi odbrane se koriste da bismo se zaštitili od većeg zla.
Međutim, to sve ima svoju cenu. Kada energiju trošimo na odbrane, ostajemo osiromašeni energijom koju bismo mogli da koristimo za lične potencijale. Psihički simptomi predstavljaju tvorevine koje nas takođe štite od većeg zla. Nesvesne kalkulacije i slabašna ličnost deteta dovode do formiranja simptoma koji – iako teški i bolni – zapravo služe očuvanju onoga za šta verujemo da je dobro. Nesvesna računica je sledeća – bolje da imam fobiju od psa, nego da se plašim oca; bolje da imam napade panike, nego da osećam intenzivnu ljutnju prema roditeljima; bolje da imam paranoidne misli nego da mislim da sam ja agresivan, bolje da imam mazohistične tendencije, nego da izgubim ljubav bitnih, bez kojih ne mogu.
Simptomi su razni i različiti su razlozi za njihovo stvaranje. Ovi primeri ilustruju samo pojedine manevre izlaženja na kraj s nedovoljno saosećajnom sredinom u ranim danima.
Međutim, i uz mehanizme odbrane i simptome, unutrašnji sudija nastavlja da sudi. Neke ljude tera da se više druže, neke da više rade, neke da budu lepši, neke da budu nežniji, nekima brani svaku agresivnost, neke optužuje za nežna osećanja… sudija ne dozvoljava razvoj autentičnosti – jer se treba živeti prema njegovom modelu.
Stabilni odrasli ljudi se spoljašnjih kritizera lako otarase, ne razmišljajući mnogo o njima. Međutim, kada je dete raslo s roditeljima koji su više pažnje obraćali na to šta dete treba da postane, nego na to šta ono želi, može, šta ga zanima, koji su mu potencijali – onda takvi roditelji postaju sudije kojih se i odrastao čovek teško oslobađa.
Jedan način da ih ućutka je bežanje – bežanje u posao, u uspehe, stalno takmičenje, bežanje u alkohol i droge, bežanje u promiskuitet – svako bežanje od svojih misli – misli koje čujemo kao svoje, iako možda i znamo da se s njima ne slažemo, da su nas tako vaspitavali, iako bismo želeli da ih nemamo.
Psihoterapija čoveku pomaže da svoje kritičare preobrazi u savetnike i saveznike, da razdvoji tuđe od svojeg – da se fokusira na lične potencijale, a od unutrašnjeg drugog zadrži ono što je dobro tako što će umanjiti intenzitet njegove kritičnosti.
Renata Senić, psiholog i psihoterapeut
Za Politikin Magazin