This entry was posted in Poremećaji ličnosti

Granični poremećaj ličnosti – borderlajn fenomeni

Granični poremećaj ličnosti (GPL) i njegovi aspekti su, dobrim delom, opisani na stranicama ovog sajta.Borderlajn
U ovom tekstu ćemo obratiti pažnju na fenomene koji su povezani s borderlajn stanjima.

Granična patologija se javlja u periodu od 16-18 do 36. meseca. Dakle, veoma rano. U periodu u kojem je dete i dalje prilično zavisno od majke i majka mu je preko potrebna prilikom samoregulacije, osmišljavanja sveta, potrebna je kao podrška, kao “učiteljica” koja će svojem detetu pomoći da razume šta mu se dešava, kakave emocije doživljava i u kojim situacijama. “Celovita i konstantna” majka će moći da razume dete, umesto da ga koristi kao svoj produžetak (majka će biti u funkciji deteta, a ne obratno). Pomagaće mu da ono samo sebe razume, obrađivaće njegove strepnje i, postepeno, mu omogućavati da i ono postane celovito, da pomiri oprečne aspekte svojih doživljaja, da svet ne opaža na crno-beli način, da mu svet, u granicama mogućnosti, postane sigurno i predvidivo mesto (da mu je majka sigurna i predvidiva). “Dovoljno dobra majka” omogućava detetu da stekne bazično poverenje i da u njegovom životu preovladavaju dobra iskustva. Majka to radi uz pomoć ljubavi prema detetu, razumevanja deteta, svoje celovitosti i konstantnosti, doslednosti i prisutnosti u životu svojeg deteta i uz pomoć sopstvene spremnosti da pusti dete da se polagano (na trenutke) od nje odvaja i vežba svoju samostalnost, svoju buduću nezavisnost.
Majka koja je pod tenzijom, “gubi glavu” pod jakim stresom, impulsivna je, kod koje preovladava iracionalno mišljenje i nedostatak saoseaćnja, nije u stanju da razume svoje reakcije, pa neće moći da pomogne detetu da se zaokruži… da postane celovito, da samo sebe razume, prihvati, da sme da bude to što jeste i da sme da vežba svoje narastajuće potencijale i sve ono što normalni razvojni zadaci tog perioda podrazumevaju.

Od bazičnih spsobnosti za upravljanje emocijama (O. L. I. metod), kod osoba s graničnom patologijom, uviđamo primarno dificit u sposobnosti koju smo nazvali “celovitost objekta“. Od mehanizama odbrane koje koriste osobe s borderlajn patologijom, dominantno je cepanje (splitting).

Iako je razvojno normalno da dete u ranim danima nema usposotavljen celovit objekat (tako prirodno teče naš razvitak), ako tu bazičnu sposobnost za upravljanje emocijama ne razvije u kritičnom periodu razvoja (između 18. i 36. meseca života), onda će deficit u toj sposobnosti da mu pravi prilične probleme u adolescentom dobu i kasnijem životu.

Mnogi autori su opisivali fenomene koje osobe s graničnom patologijom ispoljavaju i nazivali ih različitim imenima. Opisaćemo neke tih od fenomena.

Ganderson je opisao sindrom povezan s neupostavljenim celovitim objektom kod GPL i nazvao ga klackalicom.
“Klackalica” je strategija u kojoj se dešavaju stalne ekstremne oscilacije u emocijama, prelaženja iz jedne krajnosti u drugu, bez jasnog uvida u suprotnosti. Osoba pravi haotične i dramatične veze. U jednom periodu je potpuno stopljena u idiličnom odnosu, u drugom trenutku mrzi partnera, ne može da ga podnese, besna je, agresivna, hoće da pobegne, da ga prevari… dešavaju se raskidi, pa opet dramatična “pomirenja”… ”Ne mogu sa tobom, ne mogu bez tebe” strategija.

Navešćemo primer ekstremnog gubitka celovitosti doživljaja i mehanizam cepanja:

Milena i Marko su se jako zaljubili, bili su zajedno po ceo dan i idealizovali jedno drugo. Smatrali su da su srodne duše, prestali su da se viđaju s drugim ljudima, jer su želeli što više da budu zajedno. Nakon nekog vremena, Milena je osetila da je počela da se „guši“ u vezi, nije htela (mogla?) ništa da promeni, ali najednom joj je Marko postao sve manje privlačan. Ono što joj se na početku jako dopadalo, počelo je da je nervira. Njegovu duhovitost je naprasno počela da doživljava kao „glupe fore“, njegovu seaksualnost kao nametljivost, čudila se kako joj je nekada bio lep, kada zapravo izgleda sasvim prosečno, ima i bore i poneku sedu. Nije mu govorila o svojim promenama, o tome da je počela da ga obezvređuje. Umesto toga, postajala je sve zahtevnije, nije želela seks, nije želela da razgovara, kritikovala ga je, kinjila i zvocala mu. Šta god da je uradio, bivalo je pogrešno, nedovoljno dobro, on je bio „jadnik“, a ona je postajala sve bešnja. Marko, je usled njenog obezvređujućeg ponašanja, počeo da se polvači. Njen bes ga je plašio. Nije hteo da je izgubi, ali se u njemu javljala pasivna agresivnost, čak i mržnja, koju nije smeo da ispolji jer se plašio odbacivanja. Što je ona bivala agresivnija, to se on više povlačio i ćutao. Njegovo ćutanje je jačalo njenu želju da ga kinji i našli su se u začaranom sado-mazohističkom krugu. Milena je Marka mrzela otvoreno agresivno, a on nju pasivno agresivno. Postajala je sve nasilnija, vređala je njegovu porodicu, prijatelje, posao, ponajviše njega. Veza je postala mučenje u kojem je Milena bila sadista, a Marko žrtva. Sve dok se jednog dana situacija nije preokrenula. Izmučeni Marko, sa sve jačom tihom mržnjom prema Mileni, rešio je da je ostavi, pa “kud puklo da puklo”. Nije više mogao da izdrži. Mrzeo ju je iz dna duše i sebi je, naposletku, to dozvolio i da pokaže. Doduše, to je sebi dozvolio onda kada mu je stvarno bilo dosta i kada je rešio da je napusti. Tada je on postao otvoreno agresivan, sve što se u njemu taložilo joj je „nabio na nos“. Doživeo je ekstreman, eksplozivan bes i vređao je satima, napao fizički, lupao vratima i odlazio. Milena je tada „uvidela koliko ona njega zapravo voli“, plakala je i molila da ostane, obećavala da će se promeniti, da nikada više neće biti zla prema njemu, da će uraditi sve što treba samo da bi on ostao. Govorila je da ne može da živi bez njega i molila za još jednu šansu. Dok je to radila, jednim delom ga je i dalje mrzela, ali nije mogla da ostane bez njega, mislila je da će se raspasti bez njega. Ubedila ga je da ostane. Imali su „seks pomirenja“ i narednih nekoliko dana je sve bilo „kao i ranije“. Ubrzo potom je Milena ponovo počela da ruši granice i da se pretvara u sadistu. Mrzela ga je i nije to mogla da kontroliše. Marko je mrzeo nju, ali nije ponovo smeo da se usudi da ode. Njena agresivnost ga je plašila i pomišljao je da će ovog puta zaista pući veza, a s njom i on. Mrzeo je što je voli. Mislio je da odvratna, ali nije mogao bez nje. Nastavljao je da je tiho mrzi, a ona je postajala sve nasilnija, fizički agresivna….


U ovom primeru vidimo kako se bazičnije emocionalne kompetenciju upliću u celovitost objekta. Mentalizacija i neutralizacija  kod Milenine, očito, nisu “dovoljno dobro radile” u prethodnom primeru. Njena otvorena mržnja je posledica njene nesposobnosti da neutrališe agresivnu energiju i da mentalizuje, da bude svesna šta se u njoj dešava. Usled tih nemogućnosti dolazi do ekstremnog cepanja (splittinga), obezvređivanja i eksplozivnog besa. U takvim odnosima se uloge, gotovo po pravilu, smenjuju. Kada se pasivnijem partneru smuči „maltretman“, tada dolazi do inverzije uloga i inverzije u doživlaju rascepljenosti. Takođe vidimo kako se na neposobnost da se održi celovit doživljaj objekta nadovezuje nesposobnost održavanja konstantnosti objekta. Iako su se njih dvoje mrzeli, kada je trebalo da dođe do razilaženja „uviđali su“ da ne mogu jedno bez drugog.

Niže organizovana ličnost je termin skovan da ukaže na osobe koje u ranom detnjstvu nisu uspele da uspostave celovit objekat i doživljaj stvarnosti. Usled nemilih događaja iz njihove nuklearne porodice, poput neresponzivnosti majke, odsutnosti oca, prestrogih očekivanja roditelja, neadekvatnih emocionalnih odgovora roditelja na dečje potrebe, nekoj deci ne pođe za rukom da se usklade, da sebe i druge posmatraju celovito, da prave granicu između sebe i drugih. To, u ovom slučaju, znači niža organizacija ličnosti.

Postoje i drugačije manifestacije cepanja (splittinga) koje ukazuju na nedovoljno dobro uspostavljenu celovitost objekta. Na primer, cepanje ne mora da bude vezano za jednu osobu i fenomen koji smo opisali kao klackalicu. Moguće je da osoba napravi rascep koji jednoj osobi pripisuje samo pozitivne osobine, dok neku drugu osobu iz svoje okoline satanizuje. Iako se ovakva odbrana od nepomirenih osećanja češće sreće kod dece, u odraslom dobu ona ukazuje na nepostojan celovit objekat. U zavisnosti od intenziteta i upornosti ovakvog rascepa, i ovaj tip cepanja možemo podvesti pod borderlajn fenomene. Do krajnosti izražena ambivalencija odgovara graničnoj patologiji.

Na primer: osoba može biti uverenja da je njena majka “crni đavo”, dok je njen otac divna osoba, kojoj se nema šta zameriti. Iako je moguće da s majkom ima više konflikata, apslutno nije moguće da je majka “skroz loša”, a otac “skroz dobar”. Ono što, s druge strane jeste moguće i verovatno, da je iz nekih neosvešćenih razloga ova hipotetička osoba napravila rascep – dobro – loše – između dve osobe. Ne radi se o idealizacii i obezvređivanju jedne osobe u vremenu (kraćem ili dužem), već je rascep podeljen na dve osobe, tako da je jedna doživljena kao idealna, a druga kao odvratna.

Cepanje realnosti i borderlajn fenomeni – u današnje vreme se sve više priča o perverznim ličnostima. Ne toliko perverznim u seksualnom smislu, koliko pervertiranim psiholološki (mada nije izvesno da se dva pojma mogu jasno razgraničiti). Iako se radi o strukturalnim problemima (deficitima – graničnima patologijama), “perverzne ličnosti” mogu na površini izgledati neurotično, mnogo bolje organizovano, no što jesu. Tek kada se zađe u suštinu shvati se da je reč o mnogo primitivnije organizovanim ličnostima. Oni nemaju jasne simptome. Difuzni su. Perverzna ličnost ima dvostruke aršine, dvostruki moral, obilje predrasuda i kontradikornosti. Ljudi na svesnom planu imaju vrednosti koje predstavljaju njihove ideale, a tome se suprotstavljaju vrednosti na nesvesnom planu koje su sasvim drugačije. Ljudi se prilagođavaju modernom životu. Da bi očuvali vrednost «Ja» koriste mehanizme odbrane – tu se ogleda ljudski takmičarski duh. Ljudi usvoje moderne vrednosti na manifestnom nivou, a potisnuto koriste tradicionalne vrednosti. Na primer, pričaće o tome kako stvari “treba” da izgledaju, a onda će se ponašati sasvim suprotno prethodno iznetim stavovima. S druge strane, osoba  će često razumeti određena ponašanja drugih ljudi, čak izgledati kao da s njima saoseća, ali ta ista ponašanja neće dolaziti u obzir kod nje (barem ne, na jednom koloseku njenog funkcionisanja). Takve osobe povremeno imaju psihotične epizode i često se koriste mehanizmom cepanja, ali ne cepanja (splittinga) objekata (drugih osoba – kao vezama koje liče na “klackalicu” ili kao i odnosima u kojima je jedna osoba idealizovana, a druga satanizovana), koliko splittinga same realnosti. U cepanju realnosti kod borderlajn stanja, postoje dva koloseka mišljenja, dve odvojene stvarnosti, dok sama osoba nema nikakav problem oko kontradiktornosti (iako je svesna oba koloseka stvarnosti). Te stvarnosti, jednostavno, nisu povezane. Klijenti s rascepom realnosti će se prebacivati iz jedne u drugu realnost, ali među njima neće postojati povezanost, celovitost, integracija.

Piše: Renata Senić

This entry was posted in Poremećaji ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook