Uloga razvojne traume u nastanku paničnog poremećaja

Jedna ne tako nova ideja kaže da su ljudi koji razvijaju panični poremećaj kao deca pretrpeli traumatsko iskustvo, vezano za izvesnu vrstu katastrofe u porodici ili, blažim rečima, nepovoljnog odgoja koji je na dete – još neopremljeno psihološkim kapacitetima za snalaženje i savladavanje stresa –  delovao kao trauma.

Naime, najčešće se radi o tome da roditelji nisu uspeli, iz svojih ličnih problema i nedostataka detetu da pruže dosledno emocionalno „naštimavanje“ s njegovim potrebama. Nisu uspeli da mu omoguće da se snađe u realnosti i orijentiše u svetu (porodici) koji ima probleme. Zapravo, nisu uspevali da umire dečje emocije, koje su same po sebi divlje i intenzivne i neophodna im je obrada i pomoć odraslih da se u njima snađu. Danas je popularna teorija mentalizacije Pitera Fonađija. Mentalizacija je sposobnost da mentalno obrađujemo svoje emocije, afektivna stanja, tenzije… umesto da ih praznimo kroz ponašanje bez razmišljanja. Takvo obrađivanje omogućuje čoveku da razume sopstvena emotivna stanja, kao i stanja drugih ljudi, da stvori „teoriju uma“ (sposobnost deteta koje se razvija na uobičajeni način, da pripisuje mentalna stanja kao što su želje, uverenja, namere sebi i drugima, kao način da osmisli i predvidi ponašanje drugih). Roditelji dece koja u kasnijem životu razvijaju intenzivne panične napade, često nisu zapravo znali kako da za njih mentalizuju – kako da im pomognu da prepoznaju, obrade, stišaju svoje burne emocije i nauče da njima vladaju.

Kada ove dečje razvojno normalne potrebe za drugim mislećim bićem koje će im pomoći da se snađu – ostanu neprepoznate, dete kroz razvoj ide bez kapaciteta da se snađe i suoči s novim razvojnim zadacima i odgovornostima. Prateće osećanje bespomoćnosti najčešće je vezano za rani doživljaj da niko neće biti tu da im pruži ruku i da neće razumeti njihova stanja i osećanja.

Umesto da roditelj bude sposoban da umiri dete, često se stvara inverzija uloga i dete počinje da oseća odgovornost da bude tu za roditelja, da ono njega umiri, pomogne mu – na načine koji uveliko nadilaze kapacitete i sposobnosti deteta. Deca koja postaju roditelji svojim roditeljima pate, trpe i nose veliki teret na sebi. Takav teret neretko rezultira napadima panike.

Budući da se deca osećaju odgovornima da postanu odrasli i nezavisni ljudi, i nevezano za podršku roditeljima, osećaju da treba da odrastu i savladaju razvojne životne zadatke,  javlja se osećaj poniženja kada u tome ne uspevaju. I ne samo osećaj poniženja već ujedno i strah od nezavisnosti – zbog doživljavaja da ne mogu sami da se snađu u haotičnom svetu, koji je često praćen normalnom razvojnom željom za samostalnošću. Javlja se i dodatni faktor koji komplikuje emotivni život deteta, a koji je vezan za krivicu povodom odvajanja od roditelja. Odvajanje od roditelja koje je logična razvojna faza često biva doživljeno kao napuštanje roditelja za koje takvo dete veruje da im je preko potrebno. Takav konflikt ponekada postaje centralna tema ljudi s paničnim poremećajem koji oni doživljavaju kao izuzetno mučno i beznadežno stanje.

U prijateljstvima, ljubavnim vezama i terapiji, često pokušavaju da izgrade bazu sigurnosti – emocionalnu vezu s drugom osobom koja bi im ulivala sigurnost, na koju bi mogli da se oslone – bez straha i bez preteranog doživljaja zavisnosti. Međutim, zbog iskustva koja su imali u detinjstvu sve naredne odnose vide kao potencijalno opasne i preplavljujuće. Javljaju se ideje da će morati u odnosu da trpe, da će biti ugušeni i zarobljeni, da će izgubiti sebe i mnogo više morati da brinu o drugom. Jasno je da takvo predviđanje zavisnosti predstavlja repliku odnosa s roditeljima koji ne samo da nisu uspevali da umire dete, nego su često i svoje probleme i anksioznosti prelivali u njega.

Pošto s roditeljima u detinjstvu nije napravljena baza sigurnosti za dete, ono se i kao odrasli često oseća nesamostalno – te ujedno, ruku pod ruku sa strahom od gušenja u vezi i gubljenja sebe u odnosu, ide i strah od napuštanja. Kao što su mu bili potrebni roditelji, bez obzira na to što nisu uspeli da pruže adekvano umirivanje, tako imaju jak doživljaj da neće moći bez partnera, prijatelja, ponekada i terapeuta.

Na takvoj klackalici između gušenja u odnosu i potrebe za odnosom,  javlja se prilična averzija prema odnosima. Javlja se nemogućnost pravog vezivanja – jer svako vezivanje je višestruko opasno i –  javlja se panika.

Ponekada roditelji ne spevaju da obrade dečja osećanja jer sami njima bivaju preplavljeni – oni sami nemaju dovoljno kapaciteta za mentalizaciju i samoregulaciju. Ponekada su, pak, nedostupni iz sasvim drugačijih razloga – nesrećnih životnih okolnosti – neki se muče sa svojim bolesnim roditeljima ili bližnjima, velikim životnim stresorima. Ipak, zajednička tačka je nedostatak sposobnosti roditelja da mentalno obradi detetova emocionalna stanja.

Vrste traumatizacije koje dovode do paničnog poremećaja u kasnijem dobu su različite. Istraživanja ukazuju na nekolicinu glavnih:

• Roditelj koji je dugo bio bolestan i nije bio sposoban da adekvatno brine o detetu ili je prerano umro
• Roditelj koji nije mogao da se posveti detetu i bio je emocionalno ili fizički nedostupan jer je brinuo o drugom detetu – koje je bilo veoma bolesno ili smrtno ugroženo
• Roditelj ili roditelji koji su zavisnici od alkohola ili droga
• Roditelji koji su zlostavljali ili maltretirali decu, bilo emocionalno, fizički ili seksualno
• Traumatična kućna atmosfera koja podrazumeva dugotrajne i učestale svađe među roditeljima

Naravno, mnoga deca koja su bila izložena ovakvim uslovima života ne razviju kasnije probleme s panikom. Naša dosadašnja saznanja ukazuju na to da je sklonost za paniku, kao i druge psihološke probleme, multideterminisana i zavisna i od temperamenta, genetike i kasnijeg odnosa između traumatizovanog deteta i roditelja, drugih bitnih odraslih, grupe vršnjaka – ljudi koji mogu ublažiti efekte ranog negativnog iskustva.

Veoma veliki broj autora i stručnjaka koji su se u praksi i teoretski bavili ljudima koji pate od napada panike, izveštavaju da je u ranom detinjstvu u primarnim porodicama tih osoba bilo zanemarivanja i/ili napuštanja. Mada su ovo snažne reči, ne mora da se radi o bukvalnom fizičkom napuštanju ili brutalnom zanemarivanju, već kao što je prethodno napomenuto – ponekada je dovoljna psihološka odsutnost roditelja ili njihova nemogućnost da se posvete detetu na način na koji mu je to potrebno – bilo da su roditelji preokupirani svojim problemima, psihičkim, praktičnim ili fizičkim, bilo da su iz bilo kog drugog razloga nedostupni detetu u razvoju.

Iako se roditeljske prolongirane svađe nešto ređe pominju, i one su veoma bitne za nastanak paničnog poremećaja u kasnijem dobu. Prolongirane svađe, pored toga što stvaraju jaku tenziju u detetu – tle su za nastanak snažne ambivalencije – ne samo prema roditeljima, nego i prema svim budućim vezivanjima. Ti ljudi u odraslom dobu, kao uostalom i svi drugi, čeznu za bliskim odnosima, ali ujedno ih se plaše, doživljavaju ih kao teret i očekuju tenziju i ropstvo u odnosima.

Novije psihoanalitičke teorije koje se bave uzrocima nastanka paničnih napada glavni akcenat stavljaju na odnos između deteta i roditelja. Storolov i Atvud govore o dve bitne faze razdora u odnosu. Njihova kombinacija zapravo predstavlja traumu za dete.  U prvoj fazi dolazi do nekog događaja u odnosu koji se doživljava kao veoma bolan. Međutim, autori naglašavaju da bolni događaju nisu sami po sebi traumatični. Ono što je zaista problematično dešava se u drugoj fazi, u kojoj i nastaje rana razvojna trauma. Naime, nakon bolnog događaja nastaje slom u naštimovanosti između deteta i roditelja, dolazi do prekida njihove uzajamnosti u regulaciji emocija – do prekida saosećajnog i usklađenog kontakta. Kada roditelj ne uspeva da bude naštimovan s detetovim emocionalnim stanjima, dete gubi kapacitet za regulisanje sopstvenih emocija. Ono, kao malo, taj kapacitet još nije razvilo u sebi i zavisno je od roditelja koji će tu funkciju da vrši za njega. Kada dete izgubi povezanost s roditeljem, a time i kapacitet za regulisanje emocija – njemu te emocije postaju preintenzivne, nepodnošljive, ono njima biva preplavljeno i dolazi do jakog straha da ono to sve neće moći da podnese – da će se raspasti. Otuda upravo takve izjave mnogih odraslih osoba koje doživljavaju napade panike – „raspašću se“, „odlepiću“, „umreću“, „nestaću“ – ukratko – „neću moći da podnesem užas koji me je snašao“.

Kada, nakon traume, nakon nesrećnog događaja u ranom detinstu, roditelj uspe prvo sebe da umiri, a onda pruži detetu saosećajno okruženje i emocionalno rezonuje s njegovom logičnom strašljivišću i nesposobnošću da se snađe, on modulira emocionalna stanja deteta i pruža mu neophodnu osnovu za buduću samoregulaciju.

Odnos je, dakle, najbitniji. Tako i u terapiji radimo kroz odnos, koji mora biti zasnovan na autentičnoj empatiji i zaista dubokom razumevanju lične istorije i priče svakog pojedinca. Bavićemo se traumatičnim događajima, isto kao što bi se i „dovoljno dobar roditelj“ njima bavio, ali najpre i iznad svega, bavićemo se moduliranjem emocionalnih stanja osobe koja nije dobila adekvatno razumevanje, prepoznavanje i utehu onda kada joj je to bilo potrebno.

Džozef Sandler ističe da je pružanje osećanja sigurnosti i zaštite centralna tačka u procesu psihoterapije ovog tipa. Sigurnost je jedna od glavnih i neophodnih karakteristika koju detetu treba pružiti. Ukoliko toga nije bilo u ranim danima, onda će u procesu psihoterapije to postati centralna tačka.

Jedino u odnosu koji pruža dovoljno sigurnosti, možemo da izgradimo poverenja s klijentom – poverenje da ovaj novi odnos neće biti još jedna dodatna traumatizacija i razočaranje. Tek kroz takav siguran odnos možemo početi da prorađujemo intenzivne i bolne afekte i generalnu strašljivost od toga da će naredni odnosi biti kobni.

Piše: Renata Senić

Literatura:

Sandler, J., & Joffe, W. (1987). Psychoanalytic psychology and learning theory. In J. Sandler (Ed.), From safety to superego (pp. 255-264). New York: Guilford Press.

Stolorow, R., & Atwood, G. (1992). Contexts of being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Gassner, S.M. (2004). The Role of Traumatic Experience in Panic Disorder and Agoraphobia. Psychoanal. Psychol., 21:222-243

Jovanović, N., Kontić, A., Senić, R., Joavnović, S. (2013) Sposobnost za ljubav i rad-O.L.I. Integrativna Psihodinamska Psihoterapija, Beoknjiga, Beograd