Emotivno stabilna osoba

Stabilnost psihe -„konstantnost objekta“ ili „stabilizator psihe“ – emotivno stabilna osoba

Konstantnost objekta je sposobnost koja našu psihu čini stabilnom, a nas emotivno stabilnim osobama. Ona se zasniva na doživljaju stabilne unutrašnje povezanosti s voljenim osobama, osobama koje su nas volele i koje mi volimo, uneli smo u sebe. U našem umu stvorili smo čvrstu predstavu tih osoba i stvorili osećaj snažne unutrašnje povezanosti. Te „dobre uspomene“, čvrste unutrašnje veze, čini nas stabilnima, stabilno povezanima s ljudima. Kada izgradimo stabilnu unutrašnju povezanost mi, zapravo, nikada nismo sami jer smo povezani iznutra. Onda možemo podneti i kada naša voljena osoba nije s nama, kada nije fizički prisutna i ne zadovoljava naše potrebe. Možemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe i možemo ga „imati u sebi“. Tada nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti.

Kada je voljeni objekt neki naš cilj: posao, zadatak koji smo sebi postavili, imamo jasnu svest o tome šta hoćemo, nezavisno od toga da li smo nagrađeni u određenom trenutku za svoje aktivnosti, da li je ostvarenje cilja daleko. Strpljivi smo, možemo da sačekamo, odložimo zadovoljenje potrebe.

Konstantnost objekta je sposobnost koja nam omogućava da budemo stabilni, da imamo stabilne unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti… da nas ne uzdižu i spuštaju previše spoljašnji događaji, zadovoljenje ili nezadovoljenje naših potreba. Ova sposobnost je osnova naše psihičke-emotivne stabilnosti.

Konstantnost objekta osobu čini stabilnom i nezavisnom. Takva nezavisnost uključuje bliskost i distancu. Osobe s dobro razvijenom konstantnošću objekta su sposobne za veliku bliskost i naklonost, ali se, takođe, osećaju samostalno, sigurno i slobodno, tako da nemaju očajničku potrebu za drugima. Konstantnost objekta nam daje jasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe. Znamo gde se “jedna koža završava, a počinje druga”. I kada su ljudi razdvojeni, mogu da se nose s tim jako dobro. Umeju da se sasvim lepo provode i sami. Imaju sposobnost da budu sami. Njihov život nije pokvaren strahom od gubitka voljenog objekta, strahom od samoće, brigom o tome kako će se snaći ako izgube svog partnera. Takve osobe, stoga, nisu prinuđene da kontrolišu partnera, svoju decu, roditelje… (što su nam potrebniji drugi ljud, to više imamo potrebu da ih kontrolišemo). Osobe sa izgrađenom konstantnošću objekta daju prostora i drugima i sebi.

Jedan od čestih problema koji nastaje kada konstantnost objekta nije izgrađena ili je, pod velikim pritiskom, “pukla” je zavisnost:
osobe s problemima u konstantnosti objekta će očajničku potrebu za nekim smatrati merilom prave ljubavi (“ne mogu da živim bez tebe”, “umro bih bez tebe”… ). Zdravi parovi, osobe koje mogu jedna bez druge, međusobno su posvećeniji, jer je zajedništvo njihov izbor, a ne moranje. Oni nemaju ljubavnike jer to ne žele, a jedan od razloga iz kojih to ne žele je i taj što bi mogli, ako bi hteli. Osećanje zavisnosti je, često, razlog da se učini neverstvo, da se dokaže sebi neka nezavisnost. Zavisnost motiviše osobu da kontroliše partnera (a time i sebe), što povećava motivaciju da se pobegne iz odnosa ili sloboda potraži na drugoj strani. Kada se partner ne povinuje kontrolisanju, kod kontrolora nastaje erupcija besa.

Primer:
Iz straha da će biti ostavljena, Milena je Marku počela da proverava pisma, fejsbuk, poruke. Radila je to krišom, znajući da će se naljutiti i plašeći se da će je ostaviti ukoliko bude za to saznao. Kada je, međutim, Marko saznao, ništa od tog straha Milena nije pokazala. Naprotiv, kao odbramnenu reakciju iskoristila je kontranapad, bes, plač i optužbe. Vikala je da je on neveran, da ne bi tako nešto ni radila kada bi imala poverenja u njega, da ju je naterao da se tako ponaša… što ona, svakao, nikada ne bi uradila da on nije čovek kome se ne može verovati…

U zdravom odnosu između ljudi je potrebna distanca. Ukoliko je nema, dolazi do prekomernog oslanjanja na druge. Osećaj zavisnosti od drugih nas čini nestabilnim. Ako sopstvenu stabilnost tražimo u odnosu s drugim, logično je da će nam taj drugi biti potreban za očuvanje doživljaja integriteta. Umesto zdravog odnosa, u takvim slučajevima, težimo kontroli, manipulaciji i silovitim pokušajima da, preko drugoga, zadržimo osećaj vlastitog kontinuiteta i integriteta ličnosti.