Vinikot, svetski poznati psihoanalitičar, davne 1949. godine napisao je članak pod nazivom „Mržnja u kontratransferu“ u kojem je obrađivao temu koja je ljudima generalno strana i odbojna, a zapravo je jako značjno da se njome bavimo. Kada su moji kljinti ljuti na roditelje, ja često umpotrebim reč „mržnja“ da ih podstaknem da otvoreno kažu da ponekada mrze svoje roditelje, ili roditelji decu, ili supružnici partnera. To je ljudski i to se dešava. Zataškavanjem i maskiranjem tih osećanja udaljavamo se od istine. Naravno, to ne radim s ciljem da bi bilo ko nastavio da mrzi bilo koga, već da bi osvestio šta zapravo oseća. Dakle, mržnja je sveprisutna. Posebno u veoma bliskom odnosima. Suprotnost ljubavi nije mržnja već indiferentnost. Mržnja je druga strana medalje ljbavi. Zapravo, ljubav i mržnja čine komponente ambivalencije – dvostruktih osećanja koje osećamo prema bližnjima. Što nam je neko draži, to smo potencijalno ambivalentniji prema njemu. Najbolje je doći do toga da se ta ambivalencija prepozna i prihvati ili, kako mi to stručno kažemo, da se toleriše. U suprotnom, odosmo u krajnosti, u kojima nekog ili idealizujemo ili satanizujemo, ili oba u zavisnosti od trenutka. Sposobnost da tolerišemo ambivalenciju omogućava nam celovitiji doživljaj stvarnosti.
Članak koji pominjem je stručan i verovatno ne bi bio sasvim razumljiv niti lak za čitanje ljudima koji se ne bave nekom od psihodinmskih terapija. Neću ga analizirati u potpunosti. Međutim, moje je iskustvo da je „dozvola“ da ponekada mrzimo one koje volimo do te mere oslobađajuća da brojni simptomi prestju da postoje kada klijenti to prihvate. Mnoge majke s tek rođnim bebaba se umire kada im kažem da nije ništa neobično da ponekada mrze svoju bebu. Mnogi partneri koji razmišljaju o prekidu veze dožive neverovatno olakšanje kada pričamo o tome da je u redu ponekada mrzeti partnera. Deca (i odrasla deca) skidaju strašan teret krivice sa svojih pleća kada se osmele da u sigurnom okruženju pričaju o mržnji koju osećaju prema roditeljima.
Tek kada se ta osećanja osveste i prihvate, ona mogu da se polako i prevazilaze, da idemo ka tome da ljubav prevlada. Da se ide ka zahvalnosti, ka uživanju…. Verujem da je većini jasno da potiskivanje, negiranje, cepanje osećanja nisu mehanizmi koji pomažu na duge staze, a mnogi od mehanizama odbrane iskrivljuju percepciju realnosti.
U okviru članka „Mržnja u kontratransferu“ Vinikot pominje 18 razloga iz kojih bi svaka majka mogla mrzeti svoju bebu. Neki od tih, kako on sugeriše – legitimnih razloga su:
Dete nije samo ona stvorila – nije njen magični produkt (i tata je u priči, tako da nije samo njeno).
Dete nije tu da se s njime samo poigra pa da ga vrati, kao što bi mogla da mu je, na primer, tetka. Dete je njeno i ta igra s njim ne izgleda tako idilično kako je to izgledalo kada je gledala druge roditelje da se igraju sa svojom decom.
Dete nije donela roda, štaviše, rođeno je na bolan način i koji često podrazumeva bolne kontrakcije i sve bolove koji slede nakon porođaja.
Dete pretstavlja opasnost ili atak na mjčino telo i tokom trudnoće i nakon nje.
Dete ometa majčin privatni život kakav je bio pre nego što se ono pojavilo. Pošto je stalno prisutno, ona ne može da izlazi, ide na žurke, popije po koju čašicu i uživa kako je to radila dok je bila devojka.
U većem ili manjem obimu, majke doživljavaju da su njihove majke zahtevale unuče i da su se one povinule željama svojih majki (bake, vodite računa o ovome!)
Beba povređuje mamine bradavice sve dok ne nauči da sisa pravilno. To je bolno i iritirajuće.
Bebe su nemilosrdne. Tretiraju majke kao neplaćene sluge i robove („daj mi to“, „odmah“…)
Mama mora da voli svoju bebu paralelno tolerišući sve ove sumnje u vezi s njom. Mora da je voli i dok povraća, piški, kaki, zahteva, vrišti….
Beba je povređuje, ponekada ujeda… sve to iz ljubavi jer je to narmalna ravojna faza… ali mamu to boli. Mama mora da preživi napade i da voli bebu uprkos njima. U suprotnom, javlja se strašn krivica.
Beba ukazuje mami na njene mane, koliko je ona zapravo nesavršena. Beba nije njome impresionirana, uzima je zdravo z gotovo.
Beba uzme šta hoće i onda odbaci mamu („ne trebaš mi više…. do sledećeg puta“).
Beba mora isprva da dominira i mama mora da se naštimuje sa svojom bebom, kako bi beba stekla sigurnost. Na primer, mama ne sme biti anksiozna kada drži bebu. Njen je zadatak da je umiri, ma koliko beba bila nesnosna u tom trenutku. Beba hoće da radi šta hoće i kada hoće, a majka ne sme da bude ankisiozna niti ljuta oko toga.
Ne samo da beba isprva ne zna šta sve majka radi za nju, nego čim dobije ono što hoće, ona već zaboravi na maminu posvećenost i dobrotu. Nema nikakve zahvalnosti.
Beba je sumnjičava. Nije retko da odbija maminu hranu, a da baš lepo jede kod ujne ili tetke. To mamu dovodi do toga da sumnja u sebe.
Nakon očajnog jutra s plačljivom bebom, mama izlazi napolje da je prošeta. Stranac gleda bebu s toplinom u očima i komentariše koliko je slatka. Jedino što mama može da uradi je da se osmehne s prikrivenim besom.
Ako mama izneveri bebu u ranim danima, zauvek će ispaštati za to. „Osveta“ je neizbežna.
Beba mamu uzbuđuje ali i frustrira… ne bih išla dalje u objašnjenje poslednje stavke jer verujem da svkome koje nije edukovan iz dubinske terapije može delovati, u najmanju ruku, zbunjujuće… ako ne i ludo.
No, poente su tu. Šta Vinikot hoće da nam kaže? Hoće da kaže da je u redu da budemo svesni ovih osećanja. Da je u redu ako ponekada ne podnosimo svoju bebu (isto važi i za partnera i roditelja i odraslo dete, naravno uz modifikaciju razloga). Da je u redu da ponekada osećamo mržnju prema bližnjima. Da je to ljudski. Da je dobro znati šta osećamo.
Šta se dešava s majkama koje sebi ne smeju da priznaju negtivna osećanja prema bebi? Često počinju preterano da strahuju za bebu, da dobijaju napade panike, ili pak da se osećaju depresivno. Isto se dešava u i ostalim bliskim odnosim u kojima ljudi sebi ne dozvoljavaju da osete bes, odbojnost, nepodnošenje, ili u Vinikotovij terminologiji, mržnju prema bližnjima. Ako se ta osećanja ne prepoznaju i ne ispolje na adekvatan način, onda će se sasvim sigurno ispoljiti na neadekvatan način. Srećom, kako odrastamo i sazrevamo, zreliji mehanizmi odbrane su nam dostupni, pa osećanja možemo da sublimiramo i pretočimo u nešto kreativno. No, da bismo do toga došli, moramo prvo da priznamo sebi da ponekada mrzimo i da je to ljudski.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Mržnja prema bližnjima
ljubav i mržnja
Mržnja prema bližnjima kao uobičajena pojava
Vinikot, svetski poznati psihoanalitičar, davne 1949. godine napisao je članak pod nazivom „Mržnja u kontratransferu“ u kojem je obrađivao temu koja je ljudima generalno strana i odbojna, a zapravo je jako značjno da se njome bavimo. Kada su moji kljinti ljuti na roditelje, ja često umpotrebim reč „mržnja“ da ih podstaknem da otvoreno kažu da ponekada mrze svoje roditelje, ili roditelji decu, ili supružnici partnera. To je ljudski i to se dešava. Zataškavanjem i maskiranjem tih osećanja udaljavamo se od istine. Naravno, to ne radim s ciljem da bi bilo ko nastavio da mrzi bilo koga, već da bi osvestio šta zapravo oseća. Dakle, mržnja je sveprisutna. Posebno u veoma bliskom odnosima. Suprotnost ljubavi nije mržnja već indiferentnost. Mržnja je druga strana medalje ljbavi. Zapravo, ljubav i mržnja čine komponente ambivalencije – dvostruktih osećanja koje osećamo prema bližnjima. Što nam je neko draži, to smo potencijalno ambivalentniji prema njemu. Najbolje je doći do toga da se ta ambivalencija prepozna i prihvati ili, kako mi to stručno kažemo, da se toleriše. U suprotnom, odosmo u krajnosti, u kojima nekog ili idealizujemo ili satanizujemo, ili oba u zavisnosti od trenutka. Sposobnost da tolerišemo ambivalenciju omogućava nam celovitiji doživljaj stvarnosti.
Članak koji pominjem je stručan i verovatno ne bi bio sasvim razumljiv niti lak za čitanje ljudima koji se ne bave nekom od psihodinmskih terapija. Neću ga analizirati u potpunosti. Međutim, moje je iskustvo da je „dozvola“ da ponekada mrzimo one koje volimo do te mere oslobađajuća da brojni simptomi prestju da postoje kada klijenti to prihvate. Mnoge majke s tek rođnim bebaba se umire kada im kažem da nije ništa neobično da ponekada mrze svoju bebu. Mnogi partneri koji razmišljaju o prekidu veze dožive neverovatno olakšanje kada pričamo o tome da je u redu ponekada mrzeti partnera. Deca (i odrasla deca) skidaju strašan teret krivice sa svojih pleća kada se osmele da u sigurnom okruženju pričaju o mržnji koju osećaju prema roditeljima.
Tek kada se ta osećanja osveste i prihvate, ona mogu da se polako i prevazilaze, da idemo ka tome da ljubav prevlada. Da se ide ka zahvalnosti, ka uživanju…. Verujem da je većini jasno da potiskivanje, negiranje, cepanje osećanja nisu mehanizmi koji pomažu na duge staze, a mnogi od mehanizama odbrane iskrivljuju percepciju realnosti.
U okviru članka „Mržnja u kontratransferu“ Vinikot pominje 18 razloga iz kojih bi svaka majka mogla mrzeti svoju bebu. Neki od tih, kako on sugeriše – legitimnih razloga su:
No, poente su tu. Šta Vinikot hoće da nam kaže? Hoće da kaže da je u redu da budemo svesni ovih osećanja. Da je u redu ako ponekada ne podnosimo svoju bebu (isto važi i za partnera i roditelja i odraslo dete, naravno uz modifikaciju razloga). Da je u redu da ponekada osećamo mržnju prema bližnjima. Da je to ljudski. Da je dobro znati šta osećamo.
Šta se dešava s majkama koje sebi ne smeju da priznaju negtivna osećanja prema bebi? Često počinju preterano da strahuju za bebu, da dobijaju napade panike, ili pak da se osećaju depresivno. Isto se dešava u i ostalim bliskim odnosim u kojima ljudi sebi ne dozvoljavaju da osete bes, odbojnost, nepodnošenje, ili u Vinikotovij terminologiji, mržnju prema bližnjima. Ako se ta osećanja ne prepoznaju i ne ispolje na adekvatan način, onda će se sasvim sigurno ispoljiti na neadekvatan način. Srećom, kako odrastamo i sazrevamo, zreliji mehanizmi odbrane su nam dostupni, pa osećanja možemo da sublimiramo i pretočimo u nešto kreativno. No, da bismo do toga došli, moramo prvo da priznamo sebi da ponekada mrzimo i da je to ljudski.
Renata Senić
Povezane teme: