Mnogi potuljeni, neuspešni i ogorčeni ljudi potiču iz porodica u kojima je „lepo vaspitanje“ bilo mera dobre adaptacije. Psihološki bismo ih nazvali inhibiranima, nespontanim odraslim ljudima. Oni već od svoje rane ili srednje mladosti počinju da pokazuju tendenciju ka krutom pridržavanju pravila i jake moralne norme. Međutim, manifestuju i jaku samokritičnost i samoprezir, te ujedno s tim i oštro osuđivanje drugih ljudi. Prepoznajemo ih po opštem odsustvu spontanosti, životne radosti i sreće. Umesto zadovoljstava, oni su razvili pesimističan i ozlojeđen stav prema svetu. Budno prate i svoje i tuđe greške i mahom su fokusirani na sve što može poći naopako. Veoma zaziru od autoriteta, što ukazuje zapravo na njihov strah od nadređenih. Istovremeno, često omalovažaju ljude koje procenjuju kao manje uspešne od sebe. Takvi ljudi su teški i sebi i drugima. Predstavljaju se kao racionalne osobe, ne uviđajući sospstveni pesimizam. Kako sude sebi, tako logično sude i drugima – pa oštro kritikuju spontane ljude, hedoniste, avanturiste i, generalno, pojedince koji na aktivan način sebi pričinjavaju zadovoljstva. Uglavnom ih vide kao šarlatane, kao nemoralne, a često misle i da lažu da su srećni – da se samo pretvaraju da uživaju da bi se time hvalili. To ukazuje do koje su im mere spontanost i životna radost nerazumljive pojave.
Najčešće ne uspevaju da se ostvare u poslovnom smislu. Prevelik strah od autoriteta, ograničena sloboda i kreativnost, dovode do znatno umanjene inicijative. S jedne strane, ne preduzimaju potrebne korake koji bi ih doveli do uspeha jer se plaše neuspeha – ne veruju da je moguće da budu uspešni jer im pesimističan stav i potisnute emocije ne dozvoljavaju da se pokrenu. S druge strane, veruju da su gotovo svi uspešni ljudi „laktaši“, da su na nemoralan način došli do novca, da su materijalisti, što treba oštro osuditi. Na nesvesnom nivou, povezuju osećaj krivice sa isticanjem, bogatstvom i uspehom, te možemo reći da se jednako plaše i uspeha. Imaju doživljaj da se čovek mora mučiti kako bi dostigao ideale i na taj način izbegao kritiku. Ovakav doživljaj sveta rezultuje stalnom užurbanošću i tenzijom oko postignuća i preteranom samokritičnošću i kritičnošću prema drugima. Međutim, njihova postignuća su često ispodprosečna u odnosu na njihove intelektualne mogućnosti, jer ih stalna tenzija, strahovi, i potisnuta krivica sputavaju u realizovanju ideja i projekata.
Budno prate tuđe greške i veruju da ljudi treba da budu oštro kažnjeni za svoje prekršaje, čak i one slučajne i sporedne. Ovakve osobe su pasivno-agresivne i netolerantne. Nemaju strpljenja za ljude koji se ne ponašaju po pravilima, a ni sebi ne praštaju greške. Ovo su ljudi koji ne opraštaju.
A bili su lepo vaspitana deca.
U njihovim porodicama se od ranog detinjstva poklanjala velika pažnja vaspitavanju koje dovodi do poslušnosti. Tipična porodica porekla ovakvih klijenata je tmurna, roditelji su prezahtevni, namrgođeni i skloni čestom kažnjavanju. Tvrdo se drže pravila koja „moraju“ svi da slede. Obično su roditelji prilično pesimistični, ne pokazuju topla osećanja, fokusirani su na izbegavanje grešaka umesto na uživanje, zabrinuti su oko svega i svačega što može poći naopako i stoga se drže ideje da stalno valja biti na oprezu.
Ove osobe su kao deca najčešće bila starmala. Pozdravljali su komšije, nisu upadali u reč starijima, imali su lepe manire, nisu dovodili u pitanje roditeljski autoritet. Sigurno su, kao i svako dete, probali da budu nestašni, ali su takvi nestašluci bili doživljeni kao nevaspitanost i bezobrazluk, pa su za njih dobili oštre sankcije. Najčešće su potom potisnuli, zaboravili svoje rane inicijative da bi u odraslom dobu sebe uglavnom opisivali kao da su oduvek bili mirni i „takvi“. Roditelji često podržavaju takve ideje, jer su njima nestašluci bili neprihvatljivi, pa su i sami na njih zaboravili. Bilo im je jako bitno da deca budu mirna i poslušna, pa su svojim strogim autoritetom to i postigli.
Ovakvi su ljudi, s obzirom na to da nisu smeli da pokazuju bunt i ljutnju, agresivnost potisnuli, okrenuli ka sebi. Za roditelje su, s druge strane, ostali snažno vezani. Umesto da budu ljuti na njih, bili bi ljuti na sebe za nekakvu počinjenu grešku. Roditeljski autoritet doživljavaju kao pravičnost i veruju da gvozdeno vaspitanje predstavlja čin roditeljske brige za njih. Budući da su roditelji strogim vaspitanjem zaustavljali dečje inicijative, oni zapravo nisu podržali prirodnu tendenciju osamostaljivanja dece. U odraslom dobu takvi ljudi često, sve dok su im roditelji živi, nastavljaju da traže njihovo odobravanje, da ih konsultuju za važne životne odluke. Kada zasnuju svoju porodicu, ubrzo partneru postaje jasno da je ovakva osoba više vezana za svoje roditelje, a posebno majku, nego za njega i decu. Tada nastaju brojni, najčešće jalovi sukobi. Mnogi brakovi funkcionišu kao produžeci porodica porekla osoba sa ovako formiranim karakterom. Imaju izbor da se pridruže gazdama – strogim roditeljima partnera, da žive u stalnim sukobima ili da se raziđu. Ukoliko se partner povinuje ovakvim uslovima braka, najčešće se ovaj model vaspitanja prenese na decu.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Kad „lepo vaspitano dete“ postane odrasli bez inicijative
Mnogi potuljeni, neuspešni i ogorčeni ljudi potiču iz porodica u kojima je „lepo vaspitanje“ bilo mera dobre adaptacije.
Psihološki bismo ih nazvali inhibiranima, nespontanim odraslim ljudima. Oni već od svoje rane ili srednje mladosti počinju da pokazuju tendenciju ka krutom pridržavanju pravila i jake moralne norme. Međutim, manifestuju i jaku samokritičnost i samoprezir, te ujedno s tim i oštro osuđivanje drugih ljudi. Prepoznajemo ih po opštem odsustvu spontanosti, životne radosti i sreće. Umesto zadovoljstava, oni su razvili pesimističan i ozlojeđen stav prema svetu. Budno prate i svoje i tuđe greške i mahom su fokusirani na sve što može poći naopako. Veoma zaziru od autoriteta, što ukazuje zapravo na njihov strah od nadređenih. Istovremeno, često omalovažaju ljude koje procenjuju kao manje uspešne od sebe. Takvi ljudi su teški i sebi i drugima. Predstavljaju se kao racionalne osobe, ne uviđajući sospstveni pesimizam. Kako sude sebi, tako logično sude i drugima – pa oštro kritikuju spontane ljude, hedoniste, avanturiste i, generalno, pojedince koji na aktivan način sebi pričinjavaju zadovoljstva. Uglavnom ih vide kao šarlatane, kao nemoralne, a često misle i da lažu da su srećni – da se samo pretvaraju da uživaju da bi se time hvalili. To ukazuje do koje su im mere spontanost i životna radost nerazumljive pojave.
Najčešće ne uspevaju da se ostvare u poslovnom smislu. Prevelik strah od autoriteta, ograničena sloboda i kreativnost, dovode do znatno umanjene inicijative. S jedne strane, ne preduzimaju potrebne korake koji bi ih doveli do uspeha jer se plaše neuspeha – ne veruju da je moguće da budu uspešni jer im pesimističan stav i potisnute emocije ne dozvoljavaju da se pokrenu. S druge strane, veruju da su gotovo svi uspešni ljudi „laktaši“, da su na nemoralan način došli do novca, da su materijalisti, što treba oštro osuditi. Na nesvesnom nivou, povezuju osećaj krivice sa isticanjem, bogatstvom i uspehom, te možemo reći da se jednako plaše i uspeha. Imaju doživljaj da se čovek mora mučiti kako bi dostigao ideale i na taj način izbegao kritiku. Ovakav doživljaj sveta rezultuje stalnom užurbanošću i tenzijom oko postignuća i preteranom samokritičnošću i kritičnošću prema drugima. Međutim, njihova postignuća su često ispodprosečna u odnosu na njihove intelektualne mogućnosti, jer ih stalna tenzija, strahovi, i potisnuta krivica sputavaju u realizovanju ideja i projekata.
Budno prate tuđe greške i veruju da ljudi treba da budu oštro kažnjeni za svoje prekršaje, čak i one slučajne i sporedne. Ovakve osobe su pasivno-agresivne i netolerantne. Nemaju strpljenja za ljude koji se ne ponašaju po pravilima, a ni sebi ne praštaju greške. Ovo su ljudi koji ne opraštaju.
A bili su lepo vaspitana deca.
U njihovim porodicama se od ranog detinjstva poklanjala velika pažnja vaspitavanju koje dovodi do poslušnosti. Tipična porodica porekla ovakvih klijenata je tmurna, roditelji su prezahtevni, namrgođeni i skloni čestom kažnjavanju. Tvrdo se drže pravila koja „moraju“ svi da slede. Obično su roditelji prilično pesimistični, ne pokazuju topla osećanja, fokusirani su na izbegavanje grešaka umesto na uživanje, zabrinuti su oko svega i svačega što može poći naopako i stoga se drže ideje da stalno valja biti na oprezu.
Ove osobe su kao deca najčešće bila starmala. Pozdravljali su komšije, nisu upadali u reč starijima, imali su lepe manire, nisu dovodili u pitanje roditeljski autoritet. Sigurno su, kao i svako dete, probali da budu nestašni, ali su takvi nestašluci bili doživljeni kao nevaspitanost i bezobrazluk, pa su za njih dobili oštre sankcije. Najčešće su potom potisnuli, zaboravili svoje rane inicijative da bi u odraslom dobu sebe uglavnom opisivali kao da su oduvek bili mirni i „takvi“. Roditelji često podržavaju takve ideje, jer su njima nestašluci bili neprihvatljivi, pa su i sami na njih zaboravili. Bilo im je jako bitno da deca budu mirna i poslušna, pa su svojim strogim autoritetom to i postigli.
Ovakvi su ljudi, s obzirom na to da nisu smeli da pokazuju bunt i ljutnju, agresivnost potisnuli, okrenuli ka sebi. Za roditelje su, s druge strane, ostali snažno vezani. Umesto da budu ljuti na njih, bili bi ljuti na sebe za nekakvu počinjenu grešku. Roditeljski autoritet doživljavaju kao pravičnost i veruju da gvozdeno vaspitanje predstavlja čin roditeljske brige za njih. Budući da su roditelji strogim vaspitanjem zaustavljali dečje inicijative, oni zapravo nisu podržali prirodnu tendenciju osamostaljivanja dece. U odraslom dobu takvi ljudi često, sve dok su im roditelji živi, nastavljaju da traže njihovo odobravanje, da ih konsultuju za važne životne odluke. Kada zasnuju svoju porodicu, ubrzo partneru postaje jasno da je ovakva osoba više vezana za svoje roditelje, a posebno majku, nego za njega i decu. Tada nastaju brojni, najčešće jalovi sukobi. Mnogi brakovi funkcionišu kao produžeci porodica porekla osoba sa ovako formiranim karakterom. Imaju izbor da se pridruže gazdama – strogim roditeljima partnera, da žive u stalnim sukobima ili da se raziđu. Ukoliko se partner povinuje ovakvim uslovima braka, najčešće se ovaj model vaspitanja prenese na decu.
Renata Senić