This entry was posted in Individualne teme

Iluzije o dostojanstvu i negacija ranjivosti

„Čovek sam, i ništa  što je ljudsko nije mi strano“ – Terencijeiluzije o dostojanstvu i negacija ranjovosti

Bežanje u gordost, skrivanje nesavršenosti – negiraju našu autentičnost, koja je preduslov ljubavi prema sebi i drugima.

Neretko se dostojanstvo meša s gordošću, sa idejama da su dostojanstveni ljudi uvek jaki, uvek „iznad situacije“, da ih dešavanja u spoljašnjem svetu gotovo ne dotiču.  Ljudi s takvim predstavama o dostojanstvu veoma često osećaju usamljenost i patnju. Imaju poteškoća da prihvate svoju ranjivost jer je doživljavaju kao slabost, kao manu zbog koje će biti odbačeni, ismejani ili viđeni kao „manje vredni“. Ljudi koji neguju ideju o tome da dostojanstven znači  biti nedodirljiv, postavljaju čvrste i krute granice između sebe i drugih. Međutim, oni su veoma ranjivi. Da nisu ne bi im bili potrebni bedemi da se zaštite od potencijalnih povreda. Ranjivost, međutim, negiraju ili  kriju. I svoju i tuđu ranjivost vide kao dokaz slabosti jer emocije, generalno, dele na jake i slabe, dozvoljene i nedozvoljene.

Jake emocije su, iz njihove perspektive, one koje štite ideju nedodirljivosti. Među njima se nalaze zadovoljstvo (uglavnom svojom „savršenošću“), ali i ljutnja kada neko prekrši neko njihovo pravilo. Tu se nalaze i prezir i gađenje jer te emocije mogu oslikavati njihove jake standarde i životne principe i neprihvatanje života koji je ispod tih standarda.  Ponekada među jake emocije svrstaju i predviđanje krivice u vidu suda, sebi i drugima, o tome šta valja činiti, a koja dela treba izbegavati. Takva dela izbegavaju, govoreći o tome kao o dokazu svoje moralnosti.

Među slabe i nedopustive emocije spadaju sve ostale – od straha, preko stida, ljubomore, posesivnosti, zavisti, tuge, povređenosti, ali i obuzetosti srećom koja se na nesputan način pokazuje.

Osobe ovakvih shvatanja na pojedine ljude i ostavljaju utisak nepokolebljive osobe, samodovoljne, jakog samopoštovanja i samopouzdanja. Takva slika o sebi im veoma godi i vide je merilom dostojanjstva. Pojedini ljudi ih, pak, vide kao prilično krute, kao da je s njima teško ostvariti bliži odnos i najčešće ih se klone. Ovakve reakcije, međutim, ponovo prijaju osobama koje teže da uvek budu dostojanstvene jer ih doživljavaju kao potvrdu svoje jačine, snage. Ako ih se drugi klone, to mora da znači da ih vide kao kompetentnije od sebe, kao da s njima „nema šale“, što prihvataju kao čestitku na svom nepokolebljivom dostojanstvu. Takve osobe često kažu da im nije neophodno da ih drugi vole, ali da je jako bitno da ih poštuju. Ima i ljudi koji ih se plaše. Plaše se sukoba s njima, konflikata, pa im povlađuju ili se od njih sklanjaju. No, i strahopoštovanje je dobrodošlo – i ono je merilo snage dostojanstva.

Po pravilu su takvi ljudi, zapravo, nesigurni u sebe. Ranjivost vide kao slabost jer su se nekada osetili iskorišćeno, neprihvaćeno u situacijama u kojima su bili otvoreni i tražili podršku. Takva iskustva su mogla da se dese veoma rano, ali su mogla da budu gorka lekcija i tokom kasnjeg života, ako ih je povredio neko veoma blizak i u koga su imali poverenja.

Oni se stide svoje ranjivosti i nesavršenosti i zbog toga kriju od drugih svoje pravo lice. Na taj način čine sebe nedostupnima za povezivanje s drugima i večito ostaju usamljeni.  Pogrešne ideje o tome da su gordost i samopoštovanje, suštinski, jednake osobine, dovode ih do ideje o savršenosti koja je vid negiranja autentične ličnosti. Stid od prikazivanja sebe kao nesavršenog bića narušava mogućnost stvaranja bliskih i smislenih veza. Osoba koja se krije uvek sumnja u odnose koje je ostvarila jer se pita šta bi s njima bilo da se pokaže u pravom svetlu. Ona živi u strahu od razotkrivanja, negujući imidž za koji veruje da će je sačuvati od budućih povreda i omalovažavanja. Takva osoba ne razume da je pokazivanje pravog lica, koje je uvek nesavršeno i ranjivo, osnova za stvaranje bliskih odnosa, u kojima nalazimo poverenje, oslonac i snagu za život.

U bliskim odnosima, takođe, leži i baza zdravog samopoštovanja, jer  je ono sačinjeno od prihvatanja ljudskosti, nesavršenosti – ranjivosti. Prihvatanje ranjivosti i nesavršenosti je preduslov da same sebe vidimo kao snažne osobe. Više je snage potrebno za prikazivanje autentičnog sebe, nego za ulaganje velikog truda u negovanje idealne maske. Kada prihvatimo ranjivost i nesavršenost i mnogi drugi ljudi nas vide kao snažne, mudre, otvorene za sebe, ali i prihvatajuće prema njima. To sve pospešuje otvaranje ljudi ka nama, jer sa autentičnom osobom većina ljudi želi da se poveže. Od nje ne moraju da zaziru, da je se plaše, da je vide kao nedostižni ideal ili, s druge strane, kao robota s kojim se ne može meriti.

Negiranje ili skrivanje ranjivosti ljude čini ogorčenim, nepoverljivim „ostrvima“. Prevazilaženje straha i stida od lične nesavršenosti, otvara vrata davanju i primanju ljubavi.

Ne znači to da na sav glas treba uvek i svima pokazivati celog i ranjivog sebe, to bi bio drugi kraj ekstrema. Međutim, na ovom prvom kraju, gde smo skriveni maskom gordosti i savršenosti, ostajemo bez ljubavi, bez poverenja u druge i bez mogućnosti da sami sebe prihvatimo, na celovit i autentičan način.

Renata Senić, psiholog, psihoterapeut, za “Politikim magazin”

This entry was posted in Individualne teme and tagged , , . Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook