This entry was posted in Individualne teme

Kad druženje postane najteži “zadatak”

„Zašto si to rekao – šta će sada misliti o tebi?“

kad druzenje postane najtezi zadatak
Na terapiji je dosta ljudi koji se žale na odsustvo spontanosti u međuljudskim odnosima. Često kažu da im je lakše da rade i snalaze se u formalnim situacijama, nego da izađu, druže se i opuste s prijateljima. U međuljudskim odnosima koji bi trebalo da budu bliski, osećaju tenziju. Naučili su kako se funkcioniše u odnosima koji ne podrazumevaju mnogo bliskosti, operativni su i uloge su jasne, ali je, s druge strane, spontanost veoma težak zadatak za njih.

Često na psihoterapiji kažu da ne znaju šta se to tačno od njih očekuje u druženju ili partnerskim odnosima. Osećaju nelagodu i stalno se pitaju šta treba da kažu, da li će ispasti glupi, da li će ih drugi odbaciti ako budu iskreni, da li će biti ismejani ili će okolina pomisliti da su čudni, neprilagođeni, ludi.

Takva plašljiva okupiranost utiskom koji će ostaviti na druge vezana je za jaku želju da ostave jako dobar utisak. Svi imamo takvu želju. Legitimna je i ljudska. Svi želimo da se dopadnemo drugima. Međutim, kada je takva želja prejaka, dovodi do kontraefekta. Prejaka je u smislu da se ne odnosi samo na potrebu za prihvatanjem, već i na perfekcionističke težnje – koje su po pravilu i takmičarske. Takva osoba ne prilazi drugom samo da bi se združila s njim, otpočela prijateljstvo ili romantičnu vezu, već i da bi fascinirala, dominirala, izazavala divljenje ili čak zavist. S takvim očekivanjima, logično, bliskost se ne ostvaruje, osoba ulazi u pseudoodnos i vreme s drugima provodi uz veliku količinu tenzije.

Pored snažne želje za izazivanjem divljenja kod drugih, javlja se i intenzivan strah od toga da će u odnosu da ispliva nekakva nekompetentnost, grozota, nešto zbog čega ta osoba neće drugima biti dovojno interesantna ili vredna poštovanja i ljubavi.

Zapravo, jaka težnja za impresioniranjem drugih po pravilu ide iz ubeđenja o ličnoj neadekvatnosti. Nekada anksioznost povodom utiska koji valja ostaviti na druge poraste do te mere da se pojedinci zatvaraju u kuću, preorijentišu se na posao i praktične zadatke, odnose u virtuelnom svetu i ne usuđuju se da izađu među ljude.

Psiholozi takva ponašanja opisuju kao socijalnu anksioznost, mada je nama mnogo bitnije da razumemo kako do toga dolazi i zašto je nekima zakrčen put ka intimnosti. Bez dobrih međuljudskih odnosa nema prave ispunjenosti i životnog zadovoljstva. Ljudi koji nisu sposobni da ostvare pravu bliskost pate, postaju ozlojeđeni, a često i jako zavidni prema onima kojima druženje ide lako. Tokom psihoterapije neretko razgovaramo o pesimizmu, o mržnji prema drugima – koja, logično nastaje kao odbrambena reakcija zbog vlastite nesposobnosti osobe da se upusti u odnose koji su blagotvorni, lekoviti i nužni za psihosocijalnu dobrobit.

Kada takve osobe opisuju odnose u porodici, počinje da se nazire uzrok sputanosti u odnosima s drugima.
Većina ljudi bi kazala da roditelj želi najbolje za svoje dete. I tako to zaista u većini slučajeva i jeste. Barem na svesnom nivou. Međutim, neki roditelji nesvesno onemogućavaju osamostaljivanje dece. Narcistični roditelj često biva do te mere ušuškan u lep odnos s detetom da zaboravi da mu je zadatak da njegovo dete postane samostalna osoba – da se, naposletku, odvoji i ode svojim putim. Iz roditeljskih namera koje su na svesnom nivou doživljene kao dobročinstvo, roditelj postaje preterao umešan u život deteta i sabotira njegovo osamostaljivanje, razvoj njegove volje, slobode mišljenja i delanja. Na nesvesnom nivou, takav roditelj se plaši da ostane sam – on sputava osamostaljivanje dete iz sopstvenih strahova od odvajanja i na, izvestan način, dete zaista čini trajno vezanim za sebe.
Kada to dete postane odrasla osoba koja nije uspela da se otrgne od posesivnog rodtelja, ono ne ume da se snalazi u socijalnim situacijama bez konsultacija s mamom ili tatom, bez njihovog odobrenja.
Kada pokuša da bude spontan u društvu, da kaže ono što misli i oseća, često ipak oseća poriv da roditeljima ispriča svoje dogodovštine, a kao reakciju dobija njihovu procenu. Ako je ta procena dobra, osoba se nakratko opusti – no i dalje ostaje zavisna od roditeljskog suda. Kada je procena negativna, često biva iskazana rečinicama „Nije ti to trebalo“, „Zašto si to kazao/la?“, „Ispao/la si budala – šta će sad drugi da pomisle o tebi/nama“ – osoba dobija potvrdu za duboki osećaj vlastite nekompetentnosti i teži da se još više povuče od drugih.
Potom slede anksiozna razmišljanja o tome kako nije trebalo nešto da kaže i uradi, koja se ubrzo pretvaraju u mržnju prema drugima za koje veruje da ga sada ogovaraju ili ismevaju, a neretko se javlja i snažna ljutnja prema roditeljima koji se vazda mešaju u privatnost i guše slobodu.

Ipak, kako je u pitanju već ustaljeni porodični obrazac, takva osoba nastavlja da traži roditeljske savete i odobravanja. Vremenom je poverovala u to da roditelji najbolje znaju i da su oni glavni gurui koji samo žele najbolje za svoje dete. Ispod toga se krije i mržnja prema njima – jer ne možemo voleti nekog od koga smo zavisni. No, strah ne dozvoljava eksperimentisanje, odvajanje i petlju da se ipak pokaže autentičnost.

Previše je sumnje u to da je takva osoba suštinski neadekvatna da bi bila prihvaćena i previše ubeđenosti da su drugi ljudi nepouzdani, sebični i samo čekaju priliku da okrenu leđa.

Renata Senić,
za “Politikin magazin”

This entry was posted in Individualne teme and tagged , , , . Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook