This entry was posted in Individualne teme

Zavisnost od psihoterapije

Zavisnost od psihoterapije

Pre neki dan me je jedna osoba pitala da napišem nešto o zavisnosti od psihoterapije. Nije prvi put da mi neko to zatraži. Čula sam i od Zavisnost od psihoterapijepojedinih klijenata da se plaše zavisnosti od terapije. Pogledala sam po internetu i – stvarno ima tekstova na temu kako da se rešite zavisnosti od terapije. Neki čak daju savete i kako da ne „upadnete u tu zamku zavisnosti od terapeuta“. Videla sam i da jedan psiholog daje savete kako da „sačuvate svoje granice od terapeuta“ i odgovore na temu „šta da radite kada terapeut zahteva da budete otvoreni i da pričate o svemu“.
Nisam sigurna da mi ti članci imaju smisla. Posebno ako dolaze iz pera psihologa koji su i sami psihoterapeuti, a još više ako su psihoterapeuti psihodinamske – dubinske orijentacije.
Psihoterapija je individualan put za svakoga ko reši da joj se podvrgne. Kada me ljudi na početku terapije pitaju koliko će trajati, često im dam odgovor da to zavisi od mnogo faktora, a da je među najvažnijim odnos poverenja i iskrenosti koji uspostavimo. Na samom početku svaki klijent ima nekakav gard u odnosu na tu ideju. Niko nije navikao da priča baš sve što mu padne na pamet i da pritom bude potpuno iskren i prepun poverenja u dobronamernost terapeuta. Ideja o tome da bi „terapeutu valjalo postaviti granice“ mi deluje vrlo kontraproduktivno na početku terapije.
Danas se, u eri treninga asertivnosti i veština komunikacija, mnogo polaže na sposobnost zauzimanja za sebe i postavljanja granica prema drugima. To su sve sjajne veštine i one se, implicitno ili eksplicitno, i provežbavaju tokom dubinskih terapija. Ipak, postavljanje granica terapeutu na početku terapije znači distancu i oprez, najverovatnije ukazuje na nedovoljno poverenja i ima mnogo više veze sa strahom od terapije nego sa zrelim zauzimanjem za sebe. Zašto bi neko došao po pomoć na mesto na kojem će pričati najintimnije stvari o sebi, ali paralelno s time želeći da zaštiti svoj intimni prostor postavljanjem granica terapeutu?
Druga neobična gorepomenuta ideja je da će terapeut zahtevati da pričate iskreno. Terapeut to neće zahtevati. Odnosno, ako to zahteva, onda se ne ponaša u skladu sa svojom ulogom psihoterapeuta.
S duge strane, jedno od terapijskih pravila koje postavljam na početku rada s klijentima je pravilo iskrenosti. Ono zvuči otprilike ovako – da bih Vam pomogla, neophodno je da iskreno pričate o svemu što Vam pada na pamet, ma koliko Vam to bilo teško, stidno, bolno, ili Vam se činilo irelevantnim. Ako, pak, ne želite o nečemu da pričate, onda ćemo pričati o razlozima iz kojih ne želite o tome.
Nijedan klijent se nije eksplicitno pobunio protiv ovog pravila. Svi su, međutim, pre ili kasnije, došli do tačke u kojoj im „nešto nije dalo“ da se bave pojedinim temama. U tim situacijama smo markirali da postoji ono što zovemo otporom prema psihoterapiji. Otpor se definiše kao sve što nam remeti proces rada, slobodnog protoka misli i iskrenog pričanja o njima. Ukoliko se otpor ne primeti, on može dovesti do tolikog zastoja u procesu psihoterapije da može uticati i na to da kljent prevremeno ode, nerazrešivši svoje probleme. Otpor se, dakle, mora primetiti da bi se onda proradio i da bi se terapija mogla nastaviti. Otpor je sastavni deo svake terapije i javlja se kod apsolutno svih klijenata. Nije terapijski insistirati da se on prevaziđe (to je nasilno), niti zahtevati da se o njemu priča (što je takođe nasilno), ali nije terapijski ni praviti se lud kada je primećen.
Još jedno od „pravila“ koje uspostavljam s klijentima na početku rada, a često ih podsećam na njega, odnosi se na to da će oni birati temu seansi. Terapeut nikad ne bi trebalo da nameće temu ili sam bira ono što mu se čini važnim ili se sam nadovezuje na nešto. Klijent je taj koji (u psihodinamskim terapijama) bira šta mu je važno i čime želi da se bavi. Ako ta tema deluje kao eskiviranje neke važnije, na terapeutu je da to primeti i podeli s klijentom. Toliko. Da primeti i da podeli, ne da forsira i zahteva bilo šta.
Da se vratim na temu zavisnosti od terapije. Uspešna terapija čoveka učini nezavisnijim i otpornijim na tuđe uticaje, a ne zavisnim od terapeuta i njegovog uticaja. Da bi se, međutim, do toga došlo često je potrebno da se jedno vreme bude pod jakim uticajem terapeuta. Analogno, dobro roditeljstvo dovede decu do toga da budu nezavisni ljudi, ali da bi se u tome uspelo, ta su deca prvo bila zavisna od roditeljskog uticaja i vaspitanja, potom internalizovala vaspitne poruke i roditeljske funkcije i, kad su one postale unutarpovezane s ličnošću osobe, ona više nije bila spolja zavisna od njih. Da dete nije bilo podložno uticaju roditelja, pa samim tim emocionalno i zavisno od njega, ta internalizacija ne bi bila potpuna ili tako snažna ili moguća. Internalizaciju možemo pojednostavljeno opisati kao psihološki mehanizam koji podrazumeva da kroz odnos s nekim učimo kako on radi neke stvari – pa ih potom sami sebi radimo, postajući sve nezavisniji od prisustva „učitelja“. Da bi došlo do internalizacije nečijih funkcija, potreban je blizak i dobar odnos. Dakle, nije moguće da se zazidam i podignem bedeme oko sebe, i pukim gledanjem internalizujem funkcije. Moguće je, međutim, da ih imitiram. Imitacija nije isto što i internalizacija, ne podrazumeva dubinsku povezanost i promenu ličnosti, niti podrazumeva dolazak do nezavisnosti. Štaviše, pojačava zavisnost od onoga koga imitiramo jer se nismo s njim povezali i dozvolili da dubinski utiče na nas, pa ni to učenje ne možemo zaista da doživimo svojim. Imitacijom ne dolazimo do autentičnosti.
Ne znam na kakvu vrstu zavisnosti od terapije je mislila osoba koja me je zamolila da napišem nešto o tome, ali moji klijenti – koji pominju da se plaše zavisnosti od terapije – misle upravo na podložnost uticaju terapeuta, na to da ih jako zanima šta on misli, na to da su željni njegovog odobravanja, pa se onda pitaju da li će sami moći da misle i donose važne odluke i bez njega.
Ukoliko dođe do internalizacije terapijskih funkcija – moći će. Ukoliko budu bili na distanci i nepoverljivo postavljali granice od samog starta, onda otpori neći biti prevaziđeni i neće se raditi na dubinski međupovezanoj ravni na kojoj će biti omogućena internalizacija.
Terapeut, uz navedeno, ne daje savete, pa je i sama ideja o zavisnosti od terapeutovog mišljenja neprecizna. Međutim, on postavlja pitanja. Zadatak mu je da postavi pravo pitanje koje će navesti klijenta da dublje istražuje svoju unutrašnjost. Za istraživanje unutrašnjosti je potrebno otkloniti otpore i nepoverenje i istraživati je s radoznalošću i autentično. Za takvo deljenje s drugom osobom su neophodni dobar odnos i poverenje. Tako psihološki ogoljeni se neminovno osećamo ranjivima i kada se na taj način otvorimo, osećamo da smo od drugog zavisni.
Međutim, dobar terapijski odnos je obojen i poverenjem – prevenstveno poverenjem u dobronamernost terapeuta, u ono što zovemo dobrim terapijskim savezom.
Opet se može napraviti paralela s roditeljstvom i zaključiti da dobar terapijski odnos, baš kao i dobro roditeljstvo, od odnosa poverenja, nejednakih uloga i zavisnosti dovodi do sve veće nezavisnosti i do ravni gde dolazi do sličnih uloga – deca postaju odrasli, baš kao i roditelji i terapeut.

Renata Senić

This entry was posted in Individualne teme and tagged , , . Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook