This entry was posted in Individualne teme

Govor tela

Govor telaGovor tela

I pored bogate literature, koja se uvećava svakoga dana, i nagoveštaja u svim dostupnim medijima, govor tela i neverbalna komunikacija još uvek se nisu izborili za mesto koje im prema rezultatima istraživanja i eksperimentima pripada. To mesto najlakše se može okarakterisati kao: najrasprostranjeniji univerzalni jezik. Veliki broj ljudi prepoznao je značaj govora tela, posvetio se razvitku ovoga vida komunikacije i nesumnjivo poboljšao razumljivost poruka koje prenosi okolini.

Emocije koje će ljudi prema vama imati bazirane su prevashodno na onome što vide da radite, a ne na onome što mislite ili im govorite.

Vi možete nešto izreći, i bićete shvaćeni ako se budete pravilno i rečito izrazili. S druge strane, vi istu poruku možete preneti uz odgovarajući govor tela, i ona će biti pravilno shvaćena, a da niste ništa izgovorili. Uprkos ovome, ljudi ne polažu mnogo na govor tela, najviše zato što smatraju da je mnogo lakše jednostavno reći šta želite nego telom podržati svoje reči. Ono što se gubi iz vida jeste da, pošto potičemo iz različitih sredina i posedujemo različite nivoe obrazovanja, mi verbalne poruke ne percipiramo na identičan način. Tako osoba koja izuzetno polaže na lepo izražavanje nečiji siromašan vokabular može protumačiti kao grubost, nezainteresovanost ili nevaspitanje. Takođe i obrnuto: neko sa oskudnim rečnikom elokvenciju sagovornika može videti kao aroganciju ili stvoriti uverenje da se „pravi pametan“. Potom, tu su psihološki profili ljudi među kojima se krećemo: ako imate čvršće granice, direktnije obraćanje može vam delovati ugrožavajuće i biti primljeno kao manjak poštovanja. Različitim rečima i izrazima različiti ljudi daju različite konotacije.

Važnost neverbalne komunikacije

Komunikacija je osnova svega što se dešava između ljudi, ništa se ne dešava van nje. Interakcija između ljudi stvara ideje, projekte i usluge. Kroz nju se prave i planovi kako će te ideje biti sprovedene u delo. Kada je komunikacija loša, postavljaju se nepotrebna pitanja, gubi se dragoceno vreme, razgovori postaju dugi, što može, pogotovo u poslovnim okvirima, stvoriti ozbiljne teškoće.

Ovo najbolje ilustruju situacije u kojima poruka treba da bude preneta usmeno. Da je u pitanju samo odgovarajući izbor reči, ne bismo osećali anksioznost pri javnom govoru. Naime, da bi nam sagovornik poverovao, trudimo se da izabrane reči potkrepimo i odgovarajućim izrazom lica, govorom tela. A kako ćemo znati da nam je poverovao? Pa opet čitajući njegovu reakciju na naš nastup, i to, ponovo, ne toliko reči koliko facijalne ekspresije i govor tela. Zapravo, u toj situaciji, ono na šta će svi učesnici u komunikaciji obratiti veću pažnju nije toliko verbalni sadržaj, već neverbalni: komunikacija se obavlja bez reči. Reči jesu prenele koja je naša generalna namera u komunikaciji, ali je na govoru tela bilo da rečima dâ kredibilitet. Ovladati neverbalnom komunikacijom zapravo znači, između ostalog, ostvariti sklad između rečenog i pokazanog. Nesklad između ova dva kod osobe s kojom komuniciramo, u nama stvara neobjašnjiv utisak sumnje i nepoverenja, a nazivamo ga „predosećajem“.

Ovladati neverbalnom komunikacijom zapravo znači, između ostalog, ostvariti sklad između rečenog i pokazanog. Nesklad između ova dva kod osobe s kojom komuniciramo, u nama stvara neobjašnjiv utisak sumnje i nepoverenja, a nazivamo ga „predosećajem“.

Kada je reč o društvenim okolnostima, naš stav, kretanje i gestikulacija mogu vrlo jasno iznijansirati odnose koje imamo sa ljudima oko nas. Od prostog rukovanja pa sve do grljenja i ljubljenja, postoji čitav niz mogućih odnosa. Sve to sadržano je i u samome jeziku. Na primer, izraz „nismo bliski“ označava emotivnu distancu, ali podrazumeva i nepostojanje bliskog fizičkog kontakta pri susretu – ko pušta blizu, u lični prostor, nekoga s kim nije u dobrim odnosima, kome ne veruje? Rukovanje, kao ritual pri susretu, ostalo je od starih vremena – njime se pokazivalo da u rukama nema oružja. Šta onda govori izraz „nisam mu ni ruku pružio“? Da na tom najbazičnijem nivou ne želite da toj osobi pokažete da joj od vas ne preti opasnost. Reči su suvišne u ovome slučaju, onako kao kada, nakon višegodišnjeg srdačnog pozdravljanja (i, očigledno, takvog i odnosa), prijatelj prijatelju samo pruži ruku. I, za razliku od verbalnog izražavanja, retko kada bude dileme šta je rečeno.

Držanje kao neverbalna komunikacija

Drugi vid neverbalne komunikacije u društvenom kontekstu dosta je škakljiviji, a to je držanje, koje se s razlogom zove stav, pošto na izvestannačin jeste sinonim stavu koji iznosimo rečima. Naravno, način stajanja ne govori nepobitno o nečijem karakteru, ali svakako šalje neku poruku okolini, svesno ili nesvesno. Kada su noge nešto razmaknutije pri stajanju nego što je to uobičajeno, to predstavlja pozu u kojoj bi onome ko bi pokušao da nas pomeri sa mesta to bilo teško, jer smo se poduprli s obe strane. Ovo bi moglo da govori da je reč o osobi koja je nepokolebljiva, ili bar želi da je drugi tako vide. Povijena ramena ostavljaju utisak da je onaj ko tako stoji osoba na koju se može uticati – i držanje to pokazuje. S druge strane, osoba sa pravim leđima i ramenima pomerenim unazad kao da zna šta hoće i sigurna je u sebe.

Veliki broj ljudi koji se interesuju za govor tela razmišlja o njemu kao načinu saznavanja šta se zapravo dešava u glavama ljudi koji ih okružuju, šta smeraju, da li im se nešto dopada ili ne. To jeste poželjno, i jasno je s koje strane bi moglo da bude i korisno. A opet, komunikacija je nešto što se dešava u sadašnjem trenutku, nešto u čemu ste učesnik, a ne nemi posmatrač (osim ako se ne bavite profesionalno analizom govora tela). Želite da razumete sagovornika i proniknete u njegove misli – u redu, ali šta onda raditi s tom informacijom? Na primer, neko je zatvoren i u odbrambenom stavu, što neverbalno jasno i pokazuje. Cilj je postići otvoren odnos. Ali, kako se to radi? Stvorio se utisak da je jedini problem shvatiti poruku, a zapravo je podjednako velik, ako ne i veći problem: Na koji način poslati svoju?

Veštine neverbalne komunikacije

Ljudi koje nazivamo ubedljivim, veštim pregovaračima, elokventnim, nikada nisu pasivni primaoci poruke koji, igrom slučaja, imaju dar da dobro tumače znake koje vide. Upravo suprotno, oni su proaktivni učesnici u komunikaciji, oni svojim nastupom, svojim rečima, najzad svojom harizmom, utiču, ili pokušavaju da utiču, na to šta će ljudi oko njih da misle i rade – i to je upravo ono što ih odvaja od drugih. Oni ne čekaju okolnosti da bi na njih reagovali, već sami pokušavaju da ih kreiraju. Imaju inicijativu i stavljanjem karata na sto sužavaju broj mogućih interpretacija sopstvenoga nastupa. U zavisnosti od veštine i, možemo reći, prezentacije, mogu da se nadaju uspehu. Razlog iz kojeg je uvek dobra odluka imati inicijativu jeste taj da, uspeli ili ne, pokazaćete šta vam je namera, i izazvaćete reakciju, ili, kako se još kaže, dobićete fidbek. Ono čega su ubedljivi govornici takođe svesni jeste važnost slanja jasne i efektne poruke onima koji ih slušaju, kao i važnost planskog korišćenja govora tela. Svesni su da sadržaj poruke koju prenose gubi na snazi kada nije usklađen s onim kako ih drugi vide i čuju.

Načinimo sada mali osvrt na pravilo psihologa Alberta Mehrabijana. Ovo pravilo kaže da 55% komunikacije čini govor tela, 38% intonacija i 7% sadržaj onoga što govorimo. Računica je jasna: na sadržaj, na verbalno otpada manje od desetine onoga što pokušavamo da prenesemo. Ovi procenti postavljeni su iz ugla primaoca poruke i govore da ćemo u komunikaciji 10 puta više obraćati pažnju na to kako neko gestikulira, stoji, koje izraze lica pravi i kakav mu je glas, nego na konkretne stvari koje izgovara. Tek ako neverbalnim ponašanjem neko postane prijemčiv našem oku i uhu, počećemo da ga slušamo, i da se emotivno uključujemo u razgovor. Ovo dobro ilustruje poređenje čitanja knjige i slušanja nekoga kako priča. Potreban je određen književni dar pisca da bi ono što čitamo u nama izazvalo emociju, odnosno neophodno je da nam se verno prenese događaj ili emocija da bismo i sami imali reakciju na nju. Razgovor bi trebalo da je lakši: ne moramo rečima u toj meri da nijansiramo i da prenosimo svoju emociju, neverbalni govor to čini u naše ime.

Usklađenost sadržaja govora i neverbalnih poruka

Možda još važniji zaključak koji možemo izvući iz Mehrabijanovog pravila jeste da je neophodno da telo, intonacija i izrečeni sadržaj budu usklađeni. Ovo je zapravo ključno: u slučaju nesklada, ono što će prevagnuti pri interpretaciji naše poruke upravo su neverbalni znaci, ne verbalni. Uz ovo savršeno ide toliko korišćena izreka: Ne verujem dok ne vidim.

Na koji još način dobra usklađenost navedenih vidova komunikacije pojačava ubedljivost? Najlakše se to može ilustrovati posmatranjem osoba koje ovu usklađenost ne poseduju, ili uopšte nisu zainteresovane da je postignu. Osoba koja ima preterano opušteno držanje i spore pokrete šalje okolini signal da je neaktivna. Iz toga može proizaći uverenje da joj se ne treba obraćati kada je potrebna preduzimljivost ili brzo delanje. Neretko se, međutim, dešava da osobe koje ovako deluju, a toga nisu svesne, budu uvređene što bivaju isključene iz nekih akcija ili dogovora. Kada pokušaju da saznaju odakle takav tretman, niko ne ume da pruži bolji odgovor od: Deluješ nezainteresovano. I zaista, dešava se da osoba koja se nikada otvoreno (verbalno) nije protivila bilo kakvom angažmanu, biva zaobilažena jer je zapravo svojim neverbalnim slala poruku koju su svi primili.

Upravo je u ovome glavna „caka“: ljudi mahom ne biraju, uvežbavaju svoje gestove, već se oni automatski javljaju paralelno s onim što misle i govore. I sigurni su da to rade na pravi način, pošto imaju višegodišnju praksu. Naravno, određeni broj ljudi to čini dovoljno dobro da njihova poruka bude shvaćena; tajna je, međutim, a u skladu s Mehrabijanovim pravilom: emociju koju želimo da prenesemo saopštiti i telom. Sam sadržaj jeste tu da dâ činjenice, bliže objasni ono što izlažemo, i možda lepše to uobliči, ali recimo posvećenost, predanost, strast u vezi s nečim trebalo bi da se vidi iz govora tela i glasa, a ne da se objašnjava rečima.

Može li se svesno menjati govor tela?

Odluku da promeni neverbalni način komunikacije ne donosi veliki broj ljudi. Štaviše, većinom to čine oni koji misle da će to u kraćem vremenskom roku uticati na njihovu uspešnost na poslu ili kod suprotnog pola, odnosno, onda kada vide direktnu korist od promene.

Menjanje govora tela konkretno znači pojačavanje ili smanjivanje gestikulacije, promenu držanja, drugačije izraze lica. Deluje ovo kao ozbiljno menjanje sebe. Psihološke promene obično su ono što želimo da sakrijemo od okoline. U ovom slučaju nama je, međutim, cilj da okolina promenu primeti, i da, nadamo se, odreaguje pozitivno nju.

Odakle onda treba krenuti u menjanje govora tela?

Naprasno menjanje gestikulacije će, s razlogom, ljudima koji nas poznaju delovati usiljeno i veštački. I, s obzirom da je to nešto što nije uvežbavano ranije, verovatno će se činiti neuverljivim. Zbog svega ovoga, nagla promena gestikulacije rukama bila bi prevelik zalogaj za početak. Nema, uostalom, razloga kretati u promene radikalno, pogotovo kada sami nismo svesni kako to izgleda.

Dobar početak promena zato može biti modifikovanje načina pozdravljanja s ljudima, pri susretu.

Prema Marku Boudenu, ljudi nas pri susretu prepoznaju kao prijatelje, neprijatelje ili su indiferentni prema nama. Uzmimo da, recimo, pri pozdravljanju želite da ostavite utisak srdačne osobe kojoj se može verovati – prijatelja. Signali koji to govore jednostavni su i ne deluju ni napadno ni nametljivo.

Prvo što treba učiniti je je krenuti u susret osobi s kojom se susrećete i to čim je ugledate. To ostavlja utisak da želite da komunikacija što pre otpočne. S tim ide i generalni znak raspoznavanja – podizanje obrva. Potom, pri rukovanju, šaku možete blago iskositi nagore, kao da nešto dajete, a zapravo pokazujete da od vas ne preti opasnost. Dalje, ako pritom sagovornikovu ruku malo privučete ka sebi, ka stomaku, pokazujete, tim otvaranjem, da verujete da ni od njega ne preti opasnost, da ga bez bojazni puštate bliže, u lični prostor. Uz ovaj gest najčešće ide i osmeh i stavljanje ruke na rame, ili na drugu ruku – i dobar prvi utisak je ostavljen.

Ovaj kratak tekst je imao za cilj da vas pozove na razmišljanje o značaju neverbalne komunikacije u svakodnevnom životu i poslovnom svetu, o njenoj važnosti za samoprezentovanje i ostavljanje utiska. Ljudi koji ostavljaju dobar utisak i osećaj prijatnosti prilikom samoprezentovanja su upravo oni koji su vešti u svojoj neverbalnoj komunikaciji. Mnogi od nas, s druge strane, to nazivaju harizmom.

Autor: Aleksandar Pejčić

O. L. I. life coach

This entry was posted in Individualne teme and tagged , , , , , . Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook