Histrionični poremećaj ličnosti nije isto što i histerični, koji je opisan u psihoanalitičkoj literaturi. Radi se, naime, o mnogo primitivnijem stanju i rad sa osobama koje pate od histrioničnog poremećaja je znatno izazovniji od rada sa osobama koje imaju histerični poremećaj ličnosti. Ipak, osobe koje pate od histrioničnog poremećaja ličnosti mogu dobiti efektivan tretman i doći do značajnog poboljšanja kroz psihoterapijski rad.
Poremećaj se javlja u ranom odraslom dobu i češći je kod žena, nego kod muškaraca. Prevalencija histrioničnog poremećaja ličnosti u opštoj populaciji iznosi 2 do 3 %.
Klinički opis osoba s histrioničnim poremećajem ličnosti uključuje sledeće bitne stavke:
Njihovo ponašanje izgleda šarmantno i zavodljivo, traže pažnju, ali to rade na labilan način, pokazujući kapricioznost i, neretko, površno i sujeverno ponašanje.
Njihov interpersonalni stil je manipulativan sa osnovnom težnjom da budu u centru pažnje. Kako bi dobile željenu pažnju, često su sklone flertu i egzibicionističkim ponašanjima.
Njihov misaoni stil je usmeren na određene oblasti i na izbegavanje skrivene zavisnosti od drugih ljudi. Zavisnost poriču i negiraju, a dobrim delom je maskiraju obiljem apstraktnih tipiziranih tema.
Temperament ovih osoba je veoma responzivan na dečji način i orijentisan ka dobijanju nagrada. Mnogi stručnjaci tvrde da bitnu ulogu u razvoju ovog poremećaja imaju i genetski faktori.
Osnovna poruka koju su dobijale od roditelja, mogla bi se sažeti u sledećoj rečenici „ Dobićeš pažnju kada budeš radio/la ono što ja (roditelj) hoću“. S tim u vezi, osobe s ovim problemom su često rasle u porodicama u kojima nije bilo jasne strukture, nisu im postavljane jasne granice, a roditelji su pružali nedoslednu pažnju, tako da dete nije moglo da predvidi koja ponašanja su roditeljima poželjna. Takođe, roditelji dece koja su kasnije razvila ovaj poremećaj, često nisu bili skloni kritici i kažnjavanju, ali nisu bili sposobni ni za pokazivanje dubokih emocija i dosledno iskazivanje ljubavi.
Ono što ovakve osobe same sebi govore, svesno ili predsvesno, je da moraju biti u centru pažnje. Dakle, okrenute su ka ljudima, ali s ciljem da ih šarmiraju i od njih dobiju željenu pažnju.
Svet vide kao mesto koje ih čini nervoznim, anksioznim, stoga smatraju da „treba“ ili „mora“ da im se pruži posebna pažnja, uvažavanje i briga.
Optimalni kriterijum za prepoznavanje histrioničnog premećaja ličnosti iz DSM-IV-TR je onaj koji ukazuje da se ovakve osobe osećaju nelagodno u situacijama u kojima nisu u centru pažnje.
Pored poremećaja u temperamentu i mogućih genetskih faktora, na stvaranje ovog poremećaja, kao i svakog drugog poremećaja ličnosti, utiču rano detinjstvo i loši porodični obrasci. Osobe s ovim poremećajem su bile u lošem odnosu s roditeljem istog pola, a dobijale su (često neadekvatnu) pažnju od roditelja suprotnog pola. Takve osobe će se, još od adolescencije, jako truditi da zavedu pojedince suprotnog pola, i ulaziti u „igre moći“ sa osobama istog pola. Taj obrazac će se kod njih ponavljati tokom čitavog života, i u toku terapijskih seansi, sve dok ne dođe do poboljšanja. Budući da nisu uspele da se identifikuju s roditeljem svog pola, nikada nisu uspele da razviju stabilan identitet. Zavodljivost im, stoga, dobrim delom služi za kompenzovanje osećaja lične neadekvatnosti, konfuznog identiteta i seksualne uloge.
Osobe s ovim problemom najčešće na terapiju dolaze povodom problema u ljubavnim odnosima. Ukoliko je terapeut suprotnog pola, težiće da budu šarmantne i zavodljive. Ukoliko je, s druge strane, terapeut istog pola kao i osoba s ovim problemom, težiće da se takmiče, nameću svoje mišljenje i omalovaže terapeuta.
Ovakve osobe su sklone pokazivanju preteranih emocionalnih reakcija. Često su nefokusirane u seansama (takođe i u privatnom životu) i nedosledne. Pokazuju priličan deficit u ispoljavanju saosećanja, što je u skladu s njihovom idejom da treba da budu tretirane na posebno pažljiv način jer ih svet čini nervoznim. Njihovo mišljenje je puno vizualizacija, na svet gledaju globalno i ekspresionistički, nisu u stanju, niti su voljne da se fokusiraju na detalje. Oni su im nevažni i imaju priličan problem da na njih obrate pažnju. S druge strane, imaju izuzetno razvijenu sposobnost imaginacije. Od socijalnih veština, koje se inače, u skladu s normalnim razvojnim zadacima, uče u detinjstvu, najveće manjkavosti pokazuju kada treba da rešavaju probleme, da se usredsrede na sebe i svoje ciljeve. Često imaju probleme i s vođenjem računa o novcu i, generalno, pravljenjem i pridržavanjem planova i rasporeda.
Cilj tretmana osoba s ovim problemom se može iskazati sledećom rečenicom: „osećaj manje, misli više!“
S tim u vezi, jedan od osnovnih ciljeva je da sa samocentriranosti pređu na nivo u kojem bi s drugim značajnim osobama bile sposobne da dele osećanja i odgovornosti. Odnosno, zajednički cilj terapeuta i klijenta je pomoć klijentu da uspostavlja i održava intimne veze s manje drame i više zajedništva. Budući da ove osobe flertuju na površan način, one u vezama, zapravo, ostaju distancirane. Na sigurnoj distanci, nikada ni ne mogu da uđu u pravi, odnosno dubinski odnos. Dakle, specifični ciljevi su prihvatanje rizika koje svaka veza sa sobom nosi, obraćanje pažnje na partnera, saosećanje s njim i preobražaj distanciranog stava u voljnost da se s partnerom poveže na intimniji način koji će pokazivati međusobnu jednakost prava i poštovanje druge osobe. Da bi tretman bio uspešan, mora biti fokusiran na to da osobi pomogne da odustane od ideje o posebnosti i zasluženom specijalnom tretmanu, kao i od ideje da, po svaku cenu, mora biti u centru pažnje. Učenje o tome kako da samostalno reguliše svoja osećanja i o njima razmišlja je, često, osnova promene kod ovih klijenata.
Ovakav klijent će očekivati da ga terapeut razume intuitivno, bez mnogo reči i objašnjavanja. Terapeutov zadatak je, stoga, da ukaže na važnost razgovora, detalja, mišljenja i umanji ekspresionističko i globalno viđenje sveta.
Klijent će, nadalje, očekivati da terapeut bude spasilac, da radi umesto nje/njega i za nju/njega. Ukoliko radi s terapeutom suprotnog pola, često će se zaljubiti u njega, odnosno pojaviće se „erotski transfer“ u terapijskom procesu. Terapeutov zadatak je, u tom slučaju, da preusmeri i analizira značenje zaljubljivanja, kao i da preusmeri klijenta ka angažovanju u radu na sebi.
Ovakvi klijenti se često veoma oslone na terapeuta i plaše se kraja terapije. Imaju fantazije o tome da će zauvek nastaviti odnos s terapeutom. Ukoliko terapeut to ne prepozna, može doći do značajnih otpora u klijentovoj promeni. Na primer, klijent se može odupirati promeni samo da bi ostao u odnosu s terapeutom. Terapeutov zadatak je da to prepozna, čak i pre nego što to klijent sam ispolji, i da mu na to ukaže. Ukoliko terapeut ne odreaguje na vreme, postoji šansa da će se klijent osetiti odbačeno. Ukoliko odreaguje na vreme, klijentu valja ponuditi postepeno odvajanje od terapeuta i podržavanje zdravih interpersonalnih veza. Dakle, najbitnije je da kod terapeuta postoje izbalansirana saosećajnost i jasne granice, kao i sposobnost da se ne „upecaju“ na zavodljivost osoba s ovim poremećajem.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Histrionični poremećaj ličnosti
Histrionični poremećaj ličnosti nije isto što i histerični, koji je opisan u psihoanalitičkoj literaturi. Radi se,
naime, o mnogo primitivnijem stanju i rad sa osobama koje pate od histrioničnog poremećaja je znatno izazovniji od rada sa osobama koje imaju histerični poremećaj ličnosti. Ipak, osobe koje pate od histrioničnog poremećaja ličnosti mogu dobiti efektivan tretman i doći do značajnog poboljšanja kroz psihoterapijski rad.
Poremećaj se javlja u ranom odraslom dobu i češći je kod žena, nego kod muškaraca. Prevalencija histrioničnog poremećaja ličnosti u opštoj populaciji iznosi 2 do 3 %.
Klinički opis osoba s histrioničnim poremećajem ličnosti uključuje sledeće bitne stavke:
Njihovo ponašanje izgleda šarmantno i zavodljivo, traže pažnju, ali to rade na labilan način, pokazujući kapricioznost i, neretko, površno i sujeverno ponašanje.
Njihov interpersonalni stil je manipulativan sa osnovnom težnjom da budu u centru pažnje. Kako bi dobile željenu pažnju, često su sklone flertu i egzibicionističkim ponašanjima.
Njihov misaoni stil je usmeren na određene oblasti i na izbegavanje skrivene zavisnosti od drugih ljudi. Zavisnost poriču i negiraju, a dobrim delom je maskiraju obiljem apstraktnih tipiziranih tema.
Temperament ovih osoba je veoma responzivan na dečji način i orijentisan ka dobijanju nagrada. Mnogi stručnjaci tvrde da bitnu ulogu u razvoju ovog poremećaja imaju i genetski faktori.
Osnovna poruka koju su dobijale od roditelja, mogla bi se sažeti u sledećoj rečenici „ Dobićeš pažnju kada budeš radio/la ono što ja (roditelj) hoću“. S tim u vezi, osobe s ovim problemom su često rasle u porodicama u kojima nije bilo jasne strukture, nisu im postavljane jasne granice, a roditelji su pružali nedoslednu pažnju, tako da dete nije moglo da predvidi koja ponašanja su roditeljima poželjna. Takođe, roditelji dece koja su kasnije razvila ovaj poremećaj, često nisu bili skloni kritici i kažnjavanju, ali nisu bili sposobni ni za pokazivanje dubokih emocija i dosledno iskazivanje ljubavi.
Ono što ovakve osobe same sebi govore, svesno ili predsvesno, je da moraju biti u centru pažnje. Dakle, okrenute su ka ljudima, ali s ciljem da ih šarmiraju i od njih dobiju željenu pažnju.
Svet vide kao mesto koje ih čini nervoznim, anksioznim, stoga smatraju da „treba“ ili „mora“ da im se pruži posebna pažnja, uvažavanje i briga.
Optimalni kriterijum za prepoznavanje histrioničnog premećaja ličnosti iz DSM-IV-TR je onaj koji ukazuje da se ovakve osobe osećaju nelagodno u situacijama u kojima nisu u centru pažnje.
Pored poremećaja u temperamentu i mogućih genetskih faktora, na stvaranje ovog poremećaja, kao i svakog drugog poremećaja ličnosti, utiču rano detinjstvo i loši porodični obrasci. Osobe s ovim poremećajem su bile u lošem odnosu s roditeljem istog pola, a dobijale su (često neadekvatnu) pažnju od roditelja suprotnog pola. Takve osobe će se, još od adolescencije, jako truditi da zavedu pojedince suprotnog pola, i ulaziti u „igre moći“ sa osobama istog pola. Taj obrazac će se kod njih ponavljati tokom čitavog života, i u toku terapijskih seansi, sve dok ne dođe do poboljšanja. Budući da nisu uspele da se identifikuju s roditeljem svog pola, nikada nisu uspele da razviju stabilan identitet. Zavodljivost im, stoga, dobrim delom služi za kompenzovanje osećaja lične neadekvatnosti, konfuznog identiteta i seksualne uloge.
Osobe s ovim problemom najčešće na terapiju dolaze povodom problema u ljubavnim odnosima. Ukoliko je terapeut suprotnog pola, težiće da budu šarmantne i zavodljive. Ukoliko je, s druge strane, terapeut istog pola kao i osoba s ovim problemom, težiće da se takmiče, nameću svoje mišljenje i omalovaže terapeuta.
Ovakve osobe su sklone pokazivanju preteranih emocionalnih reakcija. Često su nefokusirane u seansama (takođe i u privatnom životu) i nedosledne. Pokazuju priličan deficit u ispoljavanju saosećanja, što je u skladu s njihovom idejom da treba da budu tretirane na posebno pažljiv način jer ih svet čini nervoznim. Njihovo mišljenje je puno vizualizacija, na svet gledaju globalno i ekspresionistički, nisu u stanju, niti su voljne da se fokusiraju na detalje. Oni su im nevažni i imaju priličan problem da na njih obrate pažnju. S druge strane, imaju izuzetno razvijenu sposobnost imaginacije. Od socijalnih veština, koje se inače, u skladu s normalnim razvojnim zadacima, uče u detinjstvu, najveće manjkavosti pokazuju kada treba da rešavaju probleme, da se usredsrede na sebe i svoje ciljeve. Često imaju probleme i s vođenjem računa o novcu i, generalno, pravljenjem i pridržavanjem planova i rasporeda.
Cilj tretmana osoba s ovim problemom se može iskazati sledećom rečenicom: „osećaj manje, misli više!“
S tim u vezi, jedan od osnovnih ciljeva je da sa samocentriranosti pređu na nivo u kojem bi s drugim značajnim osobama bile sposobne da dele osećanja i odgovornosti. Odnosno, zajednički cilj terapeuta i klijenta je pomoć klijentu da uspostavlja i održava intimne veze s manje drame i više zajedništva. Budući da ove osobe flertuju na površan način, one u vezama, zapravo, ostaju distancirane. Na sigurnoj distanci, nikada ni ne mogu da uđu u pravi, odnosno dubinski odnos. Dakle, specifični ciljevi su prihvatanje rizika koje svaka veza sa sobom nosi, obraćanje pažnje na partnera, saosećanje s njim i preobražaj distanciranog stava u voljnost da se s partnerom poveže na intimniji način koji će pokazivati međusobnu jednakost prava i poštovanje druge osobe. Da bi tretman bio uspešan, mora biti fokusiran na to da osobi pomogne da odustane od ideje o posebnosti i zasluženom specijalnom tretmanu, kao i od ideje da, po svaku cenu, mora biti u centru pažnje. Učenje o tome kako da samostalno reguliše svoja osećanja i o njima razmišlja je, često, osnova promene kod ovih klijenata.
Ovakav klijent će očekivati da ga terapeut razume intuitivno, bez mnogo reči i objašnjavanja. Terapeutov zadatak je, stoga, da ukaže na važnost razgovora, detalja, mišljenja i umanji ekspresionističko i globalno viđenje sveta.
Klijent će, nadalje, očekivati da terapeut bude spasilac, da radi umesto nje/njega i za nju/njega. Ukoliko radi s terapeutom suprotnog pola, često će se zaljubiti u njega, odnosno pojaviće se „erotski transfer“ u terapijskom procesu. Terapeutov zadatak je, u tom slučaju, da preusmeri i analizira značenje zaljubljivanja, kao i da preusmeri klijenta ka angažovanju u radu na sebi.
Ovakvi klijenti se često veoma oslone na terapeuta i plaše se kraja terapije. Imaju fantazije o tome da će zauvek nastaviti odnos s terapeutom. Ukoliko terapeut to ne prepozna, može doći do značajnih otpora u klijentovoj promeni. Na primer, klijent se može odupirati promeni samo da bi ostao u odnosu s terapeutom. Terapeutov zadatak je da to prepozna, čak i pre nego što to klijent sam ispolji, i da mu na to ukaže. Ukoliko terapeut ne odreaguje na vreme, postoji šansa da će se klijent osetiti odbačeno. Ukoliko odreaguje na vreme, klijentu valja ponuditi postepeno odvajanje od terapeuta i podržavanje zdravih interpersonalnih veza. Dakle, najbitnije je da kod terapeuta postoje izbalansirana saosećajnost i jasne granice, kao i sposobnost da se ne „upecaju“ na zavodljivost osoba s ovim poremećajem.
Piše: Renata Senić
Povezane teme: