Ispostavlja se da je mnogim ljudima teško da postave ciljeve koji će voditi osećanju sreće jer im je sam pojam sreće nedovoljno jasan. Mladi ljudi najčešće sreću brkaju s euforijom. Ova nejasnoća je mnogo veća od, na primer, razlikovanja između tuge i depresivnosti, jer se niko ne žali kada oseća euforiju. Međutim, kao što je tuga zdravi pandan depresivnosti, koja je nezdrava emocija, tako je i sreća zdravi pandan euforiji – koja predstavlja nezdravo i, stoga, štetno osećanje.
Euforija je reč grčkog porekla koja, u bukvalnom prevodu, znači dobar (eu) teret (phoria). Kada doživljavamo euforiju, naš organizam luči znatno više supstanci koje ublažavaju osećaj za bol, te stoga ne osećamo pritisak tereta koji sa sobom nosi ovo nezdravo osećanje. Usled lučenja hormona sreće, koje je veoma povišeno tokom momenata euforije, dobar aspekt ovog osećanja je predimenzioniran na račun onog lošeg. Budući da je euforija intenzivna emocija, ona nas lako preplavi i, samim tim, sposobnost racionalnog mišljenja biva značajno umanjena, često propuštamo da osmislimo situaciju u kojoj se nalazimo i prepuštamo se varljivom i kratkotrajnom uzbuđenju.
Euforija je, najčešće, upoređivana s efektima koje na organizam imaju jake sintetičke droge, poput kokaina i heroina, kao i s efektima strastvene zaljubljenosti. Euforična osoba uvek ima značajno povišeno raspoloženje u odnosu na njen standard, veoma visok nivo energije, uglavnom ne može da spava i gubi apetit, sebe vidi kao svemoćnu i teži perfekcionizmu. Još je Frojd opisivao euforiju, nastalu nakon korišćenja kokaina, kao stanje povišene samokontrole, vitalnosti i sposobnosti za rad. Danas se, međutim, često osporava ideja da euforija zaista uvećava bilo kakvu sposobnost i postoji većinsko slaganje da usled pojačanog lučenja određenih hormona dolazi do iluzije o snazi, ličnoj veličini, savršenstvu i lakoći izvođenja bilo kakvog zadatka. Poslednje napisana rečenica je apsolutno dovoljna za razumevanje razloga iz kojih je euforija nezdravo osećanje. Ona stvara iluziju koja je u suprotnosti s realnošću. Bežanje od realnosti nikada ne može biti put ka sreći.
Pored toga što euforija iscrpljuje zalihe hormona, energiju i dovodi do pražnjenja koje, gotovo nikad, nije opisano pozitivnim terminima, ona je i veoma adiktivna. Oni pojedinci koji smatraju da je euforija sreća, te za njom „jure“, često osećaju depresivnost i beznađe kada ne mogu da je dostignu. Depresivnost, kao pratilac euforije, se može razumeti i sa psihološkog i fiziološkog stanovišta. S jedne strane, nakon ideje o svemoći, koja je uvek prisutna tokom osećanja euforije, osoba uviđa da je idealno nedostižno. Budući da je težnja ka idealnom svakom privlačna, osoba će ili težiti da ponovo dostigne stanje euforije i održi iluziju, ili će nakon slamanja iluzije, realistične ciljeve gledati kao osrednje, čak ispod standarda, nedovoljno privlačne i motivacija za njihovo ostvarenje će biti na minimumu.
Gubljenje smisla i realističnih ciljeva vodi depresivnom raspoloženju. S druge strane, osiromašenje zaliha dopamina, serotonina, adrenalina, na fiziološkom nivou, dovodi do umanjenja energije, teškoća u donošenju odluka, potištenosti i iscrpljenosti. Kada kritički sagledamo euforiju, zaključujemo da ima mračnu stranu, da je autodestruktivna i da vodi psihofizičkim problemima. Iako je pozitivna strana euforije možda lepša od pozitivne strane sreće, njena negativna strana je opasna, unazađujuća i potire put ka sreći.
This entry was posted in Individualne teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Razlika između sreće i euforije
Piše: Renata Senić
Ispostavlja se da je mnogim ljudima teško da postave ciljeve koji će voditi osećanju sreće jer im je sam pojam sreće nedovoljno jasan. Mladi ljudi najčešće sreću brkaju s euforijom. Ova nejasnoća je mnogo veća od, na primer, razlikovanja između tuge i depresivnosti, jer se niko ne žali kada oseća euforiju. Međutim, kao što je tuga zdravi pandan depresivnosti, koja je nezdrava emocija, tako je i sreća zdravi pandan euforiji – koja predstavlja nezdravo i, stoga, štetno osećanje.
Euforija je reč grčkog porekla koja, u bukvalnom prevodu, znači dobar (eu) teret (phoria). Kada doživljavamo euforiju, naš organizam luči znatno više supstanci koje ublažavaju osećaj za bol, te stoga ne osećamo pritisak tereta koji sa sobom nosi ovo nezdravo osećanje. Usled lučenja hormona sreće, koje je veoma povišeno tokom momenata euforije, dobar aspekt ovog osećanja je predimenzioniran na račun onog lošeg. Budući da je euforija intenzivna emocija, ona nas lako preplavi i, samim tim, sposobnost racionalnog mišljenja biva značajno umanjena, često propuštamo da osmislimo situaciju u kojoj se nalazimo i prepuštamo se varljivom i kratkotrajnom uzbuđenju.
Euforija je, najčešće, upoređivana s efektima koje na organizam imaju jake sintetičke droge, poput kokaina i heroina, kao i s efektima strastvene zaljubljenosti. Euforična osoba uvek ima značajno povišeno raspoloženje u odnosu na njen standard, veoma visok nivo energije, uglavnom ne može da spava i gubi apetit, sebe vidi kao svemoćnu i teži perfekcionizmu. Još je Frojd opisivao euforiju, nastalu nakon korišćenja kokaina, kao stanje povišene samokontrole, vitalnosti i sposobnosti za rad. Danas se, međutim, često osporava ideja da euforija zaista uvećava bilo kakvu sposobnost i postoji većinsko slaganje da usled pojačanog lučenja određenih hormona dolazi do iluzije o snazi, ličnoj veličini, savršenstvu i lakoći izvođenja bilo kakvog zadatka. Poslednje napisana rečenica je apsolutno dovoljna za razumevanje razloga iz kojih je euforija nezdravo osećanje. Ona stvara iluziju koja je u suprotnosti s realnošću. Bežanje od realnosti nikada ne može biti put ka sreći.
Pored toga što euforija iscrpljuje zalihe hormona, energiju i dovodi do pražnjenja koje, gotovo nikad, nije opisano pozitivnim terminima, ona je i veoma adiktivna. Oni pojedinci koji smatraju da je euforija sreća, te za njom „jure“, često osećaju depresivnost i beznađe kada ne mogu da je dostignu. Depresivnost, kao pratilac euforije, se može razumeti i sa psihološkog i fiziološkog stanovišta. S jedne strane, nakon ideje o svemoći, koja je uvek prisutna tokom osećanja euforije, osoba uviđa da je idealno nedostižno. Budući da je težnja ka idealnom svakom privlačna, osoba će ili težiti da ponovo dostigne stanje euforije i održi iluziju, ili će nakon slamanja iluzije, realistične ciljeve gledati kao osrednje, čak ispod standarda, nedovoljno privlačne i motivacija za njihovo ostvarenje će biti na minimumu.
Gubljenje smisla i realističnih ciljeva vodi depresivnom raspoloženju. S druge strane, osiromašenje zaliha dopamina, serotonina, adrenalina, na fiziološkom nivou, dovodi do umanjenja energije, teškoća u donošenju odluka, potištenosti i iscrpljenosti. Kada kritički sagledamo euforiju, zaključujemo da ima mračnu stranu, da je autodestruktivna i da vodi psihofizičkim problemima. Iako je pozitivna strana euforije možda lepša od pozitivne strane sreće, njena negativna strana je opasna, unazađujuća i potire put ka sreći.