U prvoj polovini prošlog veka, Sigmund Frojd je pisao o razlici između tugovanja i žalovanja, odnosno između tuge i melanholije. Danas većina terapijskih pravaca i psiholoških škola pravi razliku između normalne tuge i depresivnosti – koju smatramo patološkom reakcijom na gubitak. Međutim, oni ljudi koji nemaju nikakve veze sa psihologijom, i njoj sličnim granama vrlo verovatno nisu u stanju da samostalno naprave razliku između dve emocije. Jasno je da je ova zdrava poželjnija od one patološke, ali kako da znamo da ih prepoznamo i, naposletku, zašto se kod nekih ljudi javlja tuga, a kod drugih melanholija?
Nakon gubitka voljenog objekta dolazi do žalosti kod svakoga, dakle gubitak nekog važnog (bilo da je taj neko preminuo ili, ako je u pitanju partner, raskinuo, razveo se) okida neraspoloženje koje nazivamo tugom ili bolom. I normalna i patološka reakcija psihičkog bola nastaju kao posledica gubitka voljenog objekta – osobe.
Međutim neki ljudi prolaze kroz period normalnog žaljenja, dok drugi ulaze u stanje melanholije. U prvom slučaju, kod osoba koje reaguju normalnom tugom na gubitak – javlja se osećaj kao da je svet postao isprazan. Dakle, u našem okruženju, iz nekog razloga nema više tog voljenog i željenog bića i osećamo kao da je svet prazan i nezanimljiv.
U drugom slučaju, kod ljudi sklonih doživljaju preterane i nezdrave tuge, odnosno melanholije (depresivnosti) javlja se ideja da je Ja (Ego – ličnost) opustošeno. U stanju melanholije, najupečatljivija karakteristika je nezadovoljstvo svojom ličnošću na temelju moralnih načela. Dakle, mogli bismo reći da melanholične osobe, nakon gubitka veoma važne osobe, osećaju kao da u njima više nema vrednih sadržaja, osećaju kao da su same loše, one podležu samosažaljenju i u tom samosažaljenju su centrirane na jadikovanje, na sebe i sopstvena bolna osećanja, umesto na bol povodom toga što u njihovom okruženju više nema te važne osobe.
Šta se, zapravo, događa?
Nakon gubitka voljenog objekta, melanholična osoba se na narcistički način poistoveti sa izgubljenim objektom. Ona nije u stanju da prihvati gubitak i da pounutri izgubljeni objekat – što se dešava kod ljudi koji prolaze kroz proces normalnog tugovanja. Normalno tugovanje podrazumeva da smo prvenstveno u šoku i neverici što je do gubitka došlo, ponekada smo ljuti i u određenom vremenskom periodu kao da poričemo da te drage osobe više nema. Međutim, nakon nekog vremena – osoba koja normalno tuguje se miri s činjenicom da je do gubitka došlo i pounutri, unese u sebe sve one lepe događaje i aspekte ličnosti voljene osobe koje više nema. Ona unese tu osobu u sebe, integriše je s vlastitom ličnošću i spremna je da nastavi život. Na taj način voljena, a izgubljena osoba, živi u sećanju pojedinca koji ju je voleo, a izgubio.
Melanholične osobe, nasuprot tome, ne prihvataju gubitak. Kažemo da se na narcistički način poistovete sa izgubljenom osobom. Tamo gde je narcističko poistovećenje u igri, nema mesta za pravu ljubav, nema mogućnosti za zdravo pounutrenje gubitka. Štaviše, osoba lako može oponašati osobu koje više nema i time pokazivati koliko je nespremna da prihvati gubitak. Još bitnija odlika melanholije koja se odnosi na nemogućnost prihvatanja gubitka, jeste uporna težnja melanholika da ne odustane od ljubavnog odnosa. Dakle, osoba se ne poistoveti s izgubljenim objektom, već ga umesto toga imitira, ne priznaje gubitak, nastavlja ljubavni odnos sa izgubljenom osobom i veoma dugo i intenzivno se samosažaljeva. Energiju, koju je nekada ulagala u svet, melanholična osoba povlači u svoju unutrašnjost, postaje veoma centrirana na sebe i svoju patnju i sva negativna osećanja povodom gubitka voljene osobe upravlja ka sopstvenoj ličnosti. Oseća se kao moralno defektna, kao loša, oseća se krivom što željene osobe više nema. Smatra da je ona sama glavni krivac što te osobe više nema. Na izvestan način, u ovom slučaju ljubav biva zamenjena mržnjom. A kako se melanholik oseća kao glavni i odgovorni krivac za gubitak voljene osobe, ta mržnja biva upravljena ka njemu samom i tu počinje prava mazohistička patnja. Savest melanholika, koja mu šalje poruke da je kriv, ga tera na samomučenje, samosažaljevanje i dugotrajno jadikovanje. Melanholik je ljut jer je napušten, međutim umesto da tu ljutnju zameni mirenjem s činjenicom da voljenog bića (iz nekog razloga) više nema u okolini, on neobrađenu i sirovu ljutnju okreće ka sebi. Samomučenje je, kada ga posmatramo iz ove perspektive, zapravo sadizam koji je okrenut ka samom sebi. Pošto melanholik ima potrebu da se osveti objektu ljubavi (jer ga je taj objekat ljubavi napustio), a to nikako ne može da učini budući da te osobe više nema u njegovoj okolini, on počinje da se sveti samom sebi.
Melanholik radi sebi sve ono što bi izuzetno ljuta osoba radila pojedincu koji ju je opasno osujetio. Iz tog razloga kažemo da nema melanholije / depresije bez ozbiljne količine mazohizma. Osoba ne odustaje od odnosa (iako je ostavljena) ona ne odustaje od ljutnje (iako nema na kome da je ispolji). Zatim ljutnju okreće ka sebi – samu sebe doživljava kao objekat, i kroz beskrajno samomučenje održava iluziju odnosa, iluziju da se odnos nije ni prekinuo i da je voljena osoba i dalje tu. Samomučenje u melanholika ima dve funkcije:
1. On na taj način izbacuje nagomilanu agresiju
2. I zadovoljava potrebu za kaznom – koja nastaje kao posledica krivice, budući da melanholik veruje da je on sam glavni krivac što je voljeno biće otišlo.
Da zaključimo – za javljanje melanholije, odnosno depresiju su potrebne tri predispozicije: gubitak voljene osobe, zatim suprotna i nepomirljiva osećanja prema toj osobi (privrženost i jaka želja da ona nikada nije ni otišla, kao i jaka, sirova ljutnja povodom činjenice da ipak jeste otišla) i, naposletku, povlačenje životne energije u unutrašnjost melanholika – nakon čega on postaje centriran na sebe, „kriv za sve“, a posebno za odlazak voljene osobe i veoma agresivan prema sebi. Rečju, neprihvatanje realnog gubitka dovodi do produženog samosažaljenja i prilične količine mazohizma.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Tuga i melanholija
Piše: Renata Senić
U prvoj polovini prošlog veka, Sigmund Frojd je pisao o razlici između tugovanja i žalovanja, odnosno između tuge i melanholije. Danas većina terapijskih pravaca i psiholoških škola pravi razliku između normalne tuge i depresivnosti – koju smatramo patološkom reakcijom na gubitak. Međutim, oni ljudi koji nemaju nikakve veze sa psihologijom, i njoj sličnim granama vrlo verovatno nisu u stanju da samostalno naprave razliku između dve emocije. Jasno je da je ova zdrava poželjnija od one patološke, ali kako da znamo da ih prepoznamo i, naposletku, zašto se kod nekih ljudi javlja tuga, a kod drugih melanholija?
Nakon gubitka voljenog objekta dolazi do žalosti kod svakoga, dakle gubitak nekog važnog (bilo da je taj neko preminuo ili, ako je u pitanju partner, raskinuo, razveo se) okida neraspoloženje koje nazivamo tugom ili bolom. I normalna i patološka reakcija psihičkog bola nastaju kao posledica gubitka voljenog objekta – osobe.
Međutim neki ljudi prolaze kroz period normalnog žaljenja, dok drugi ulaze u stanje melanholije. U prvom slučaju, kod osoba koje reaguju normalnom tugom na gubitak – javlja se osećaj kao da je svet postao isprazan. Dakle, u našem okruženju, iz nekog razloga nema više tog voljenog i željenog bića i osećamo kao da je svet prazan i nezanimljiv.
U drugom slučaju, kod ljudi sklonih doživljaju preterane i nezdrave tuge, odnosno melanholije (depresivnosti) javlja se ideja da je Ja (Ego – ličnost) opustošeno. U stanju melanholije, najupečatljivija karakteristika je nezadovoljstvo svojom ličnošću na temelju moralnih načela. Dakle, mogli bismo reći da melanholične osobe, nakon gubitka veoma važne osobe, osećaju kao da u njima više nema vrednih sadržaja, osećaju kao da su same loše, one podležu samosažaljenju i u tom samosažaljenju su centrirane na jadikovanje, na sebe i sopstvena bolna osećanja, umesto na bol povodom toga što u njihovom okruženju više nema te važne osobe.
Šta se, zapravo, događa?
Nakon gubitka voljenog objekta, melanholična osoba se na narcistički način poistoveti sa izgubljenim objektom. Ona nije u stanju da prihvati gubitak i da pounutri izgubljeni objekat – što se dešava kod ljudi koji prolaze kroz proces normalnog tugovanja. Normalno tugovanje podrazumeva da smo prvenstveno u šoku i neverici što je do gubitka došlo, ponekada smo ljuti i u određenom vremenskom periodu kao da poričemo da te drage osobe više nema. Međutim, nakon nekog vremena – osoba koja normalno tuguje se miri s činjenicom da je do gubitka došlo i pounutri, unese u sebe sve one lepe događaje i aspekte ličnosti voljene osobe koje više nema. Ona unese tu osobu u sebe, integriše je s vlastitom ličnošću i spremna je da nastavi život. Na taj način voljena, a izgubljena osoba, živi u sećanju pojedinca koji ju je voleo, a izgubio.
Melanholične osobe, nasuprot tome, ne prihvataju gubitak. Kažemo da se na narcistički način poistovete sa izgubljenom osobom. Tamo gde je narcističko poistovećenje u igri, nema mesta za pravu ljubav, nema mogućnosti za zdravo pounutrenje gubitka. Štaviše, osoba lako može oponašati osobu koje više nema i time pokazivati koliko je nespremna da prihvati gubitak. Još bitnija odlika melanholije koja se odnosi na nemogućnost prihvatanja gubitka, jeste uporna težnja melanholika da ne odustane od ljubavnog odnosa. Dakle, osoba se ne poistoveti s izgubljenim objektom, već ga umesto toga imitira, ne priznaje gubitak, nastavlja ljubavni odnos sa izgubljenom osobom i veoma dugo i intenzivno se samosažaljeva. Energiju, koju je nekada ulagala u svet, melanholična osoba povlači u svoju unutrašnjost, postaje veoma centrirana na sebe i svoju patnju i sva negativna osećanja povodom gubitka voljene osobe upravlja ka sopstvenoj ličnosti. Oseća se kao moralno defektna, kao loša, oseća se krivom što željene osobe više nema. Smatra da je ona sama glavni krivac što te osobe više nema. Na izvestan način, u ovom slučaju ljubav biva zamenjena mržnjom. A kako se melanholik oseća kao glavni i odgovorni krivac za gubitak voljene osobe, ta mržnja biva upravljena ka njemu samom i tu počinje prava mazohistička patnja. Savest melanholika, koja mu šalje poruke da je kriv, ga tera na samomučenje, samosažaljevanje i dugotrajno jadikovanje. Melanholik je ljut jer je napušten, međutim umesto da tu ljutnju zameni mirenjem s činjenicom da voljenog bića (iz nekog razloga) više nema u okolini, on neobrađenu i sirovu ljutnju okreće ka sebi. Samomučenje je, kada ga posmatramo iz ove perspektive, zapravo sadizam koji je okrenut ka samom sebi. Pošto melanholik ima potrebu da se osveti objektu ljubavi (jer ga je taj objekat ljubavi napustio), a to nikako ne može da učini budući da te osobe više nema u njegovoj okolini, on počinje da se sveti samom sebi.
Melanholik radi sebi sve ono što bi izuzetno ljuta osoba radila pojedincu koji ju je opasno osujetio. Iz tog razloga kažemo da nema melanholije / depresije bez ozbiljne količine mazohizma. Osoba ne odustaje od odnosa (iako je ostavljena) ona ne odustaje od ljutnje (iako nema na kome da je ispolji). Zatim ljutnju okreće ka sebi – samu sebe doživljava kao objekat, i kroz beskrajno samomučenje održava iluziju odnosa, iluziju da se odnos nije ni prekinuo i da je voljena osoba i dalje tu. Samomučenje u melanholika ima dve funkcije:
1. On na taj način izbacuje nagomilanu agresiju
2. I zadovoljava potrebu za kaznom – koja nastaje kao posledica krivice, budući da melanholik veruje da je on sam glavni krivac što je voljeno biće otišlo.
Da zaključimo – za javljanje melanholije, odnosno depresiju su potrebne tri predispozicije: gubitak voljene osobe, zatim suprotna i nepomirljiva osećanja prema toj osobi (privrženost i jaka želja da ona nikada nije ni otišla, kao i jaka, sirova ljutnja povodom činjenice da ipak jeste otišla) i, naposletku, povlačenje životne energije u unutrašnjost melanholika – nakon čega on postaje centriran na sebe, „kriv za sve“, a posebno za odlazak voljene osobe i veoma agresivan prema sebi. Rečju, neprihvatanje realnog gubitka dovodi do produženog samosažaljenja i prilične količine mazohizma.
Povezane teme: