This entry was posted in Partnerske teme

Psihologija zaljubljenosti i ljubavi

Piše: Renata Senić

“ Ljubav je jedina stvar koja ima smisla u apsurdnim uslovima spoljašnjeg sveta” kazao je Frojd pre skoro čitavog veka. Danas je taj spoljašnji svet na drugačiji način apsurdan, ali i dalje do te mere apsurdan da se u potpunosti slažemo s prethodnim citatom. Još vise se slažemo s njegovim načinom povezivanja ljubavi i seksualnosti. On kaže “u strastvenoj zaljubljenosti ne možemo napraviti razliku između našeg i libida partnera, granica između nas i drugog se topi. Protiv svih pravila realnosti i logike, zaljubljena osoba će reći da su ona i partner jedno, i biće spremna da se ponaša kao da je to i činjenica”.

Mnogo godina kasnije jedan drugi psihoanalitičar, Viderman, je pokušao da objasni šta se to dešava u zaljubljenosti. Njegova ideja je da je najmoćniji aspekt strastvene veze formiranje novog smisla o nama samima, o našoj ličnosti. Zaljubljenost nam pomaže da razumemo šta možemo očekivati od naših tela, kao i šta možemo očekivati da su naša tela sposobna da urade. Viderman veruje da svi mi imamo nesvesnu fantaziju koja se probudi onda kada postanemo strastveno zaljubljeni. Ta fantazija se odnosi na aktivaciju najranijih želja iz detinjstva, kao i na načine na koje smo bili voljeni i nagrađivani kao deca. Ova fantazija omogućava pojedincu da u sadašnjem vremenu probudi svoje rane ideale, kao i da pokuša da „popravi“ ono što je nekada te ideale osujetilo. Sve što smo kao deca očekivali od ljubavi, a nije bilo ispunjeno, ili nas je na neki način povredilo, testiramo i pokušavamo da osnažimo u novim vezama. Iz toga razloga se na početku gotovo svake strastvene i romantične veze javlja osećaj euforije. (Nesvesno) se nadamo da će nam uskraćene želje iz detinjstva biti ispunjene u novoj romantičnoj vezi, stapamo se s partnerom i (nesvesno) očekujemo potpuni sklad kakav je nekada (iluzorno) postojao izmđu majke i deteta.

Reč „strast“ potiče od latinskog glagola „patior“ – koji znači: patiti, biti tolerantan ili podnositi. Suprotno nekadašnjem Frojdovom shvatanju, danas se veruje da zaljubljenost pojačava, a ne da iscrpljuje, naše ideale i da je izvor narcističkih nagrada i zadovoljstava. Međutim, jedna od studija koja je izučavala šta se u nama dešava kada smo zaljubljeni, donosi rezultate koji kažu da zaljubljenost pomaže da razumemo kako ta reaktivacija ranih ideala vezanih za stopljenost s majkom i za potpuno jedinstvo i ispunjenje svih želja, može da reaktivira nekadašnje probleme, vezane za bol, osujećenje, patnju i bes i, zapravo, da vodi psihičkom (i čak fizičkom) samouništenju. U tom smislu, koren reči „strast“ je više nego smislen. S druge strane, strast kao podnošenje možemo shvatati kao pokušaj prevazilaženja nekadašnjih problema i podnošenje truda koji ti pokušaji sa sobom nose.

Strastvena zaljubljenost nas može dovesti do ponavljanja nekadašnjih „trauma“ iz želje da ih prevaziđemo. Iz tih razloga gledamo mnoge ljude koji ponavljaju iste „greške“ u vezama, biraju uvek slične partnere, doživljavaju veoma slična nezadovoljstva u gotovo svakoj novoj romentičnoj vezi i izgledaju kao da ne uče iz iskustva. Oni, zapravo, u svakoj vezi (nesvesno) ponavljaju bolna iskustva iz detinjstva i pokušavaju u sadašnjosti da njima ovladaju i da ih prevaziđu. Budući da ih ponavljaju nesvesno, i da ne znaju razloge iz kojih to rade, zašto ih privlači isti tip („pogrešnih“) partnera, svaka veza može doneti novi jad, a samo ponavljanje negativnih iskustva neće dovesti do prevazilaženja starih rana.

Strastvena zaljubljenost i stapanje s partnerom može u kratkom vremenskom periodu da dovede do osećaja ispunjenosti, zaokruženosti, osećaja da su svi naši problemi rešeni, ali je taj osećaj po pravilu kratkotrajan, jer je baziran na prethodno pomenutoj iluziji.

Međutim, to nikako ne znači da je strastvena zaljubljenost pogrešna ili štetna. Ona svakako može nadići iluziju i prerasti u pravu ljubav, u realnu ljubav koju osećamo prema partneru koga realno opažamo kao drugačijeg od nas samih i kao zasebno biće – koje smo prihvatili da volimo s vrlinama i manama, a ne usled idealizacija i pokušaja stvaranja davno izgubljene iluzije jedinstva. Zaljubljenost je potpuno lično i subjektivno iskustvo, posebno i drugačije kod svakog pojedinca, jer je kod svakog od nas bazirano na našim ličnim fantazijama, željama i sećanjima. Ako zaljubljenost shvatamo na ovaj način možemo reći da strastvena zaljubljenost nikada nije sigurna, jer na početku veze ne možemo znati koliko se naša iskustva, želje i sećanja podudaraju s partnerovim.

MekKlilend smatra da postoje „dve psihologije ljubavi“, jedna se oslanja na levu, a druga na desnu hemisferu naših mozgova. Za razumevanje strastvene zaljubljenosti nam je bitna ova druga. Desna hemisfera je odgovorna za imaginaciju, razvijena je kod pesnika – koje doživljavamo kao sposobne da saosećaju s drugima, često iracionalno i nerazumljivo. Iz tog razloga mnogi kažu da strastvena zaljubljenost neminovno bledi. Ali postoje i dodatna shvatanja strastvene zaljubljenosti. Jedan od najzanimljivijih simptoma takve zaljubljenosti, pored osećaja da zavisimo od voljenog bića,  je duga (čak i opsesivna) preokupacija njime. To stanje zaljubljenosti možemo posmatrati kao stanje alternativne svesti, ili iskrivljene svesti. Emocije dominiraju našim umom, što je u suprotnosti s običnim, svakodnevnim stanjem u kom jezik ima prevlast.

Međutim, koliko god zaljubljenost opisivili kao iracionalnu, ona nije samo nezrela forma ljubavi, već pre možemo reći da ima i zrele i nezrele karakteristike.

Pre nego što se zaljubimo, moramo biti spremni i sposobni da prihvatimo to stanje. Spremnost za ulazak u odnos s drugim bićem je zrela karakteristika i oslikava sposobnost da drugog pustimo u naš psihički svet. Šta će se dalje dešavati je individualna stvar. Trajanje zaljubljenosti zavisi i od toga koliko je partner spreman da se obaveže i od spoljašnjih okolnosti. Tenov smatra da je prosečno trajanje zaljubljenosti oko dve godine. Emocije nad razumom uglavnom ne mogu imati prevlast duže od tog perioda.

Sva ljudska bića imaju (urođenu) sposobnost za zaljubljivanje. To je u našoj prirodi i jednako je svojstveno muškarcima i ženama. Kako otkriti pravu ljubav je sasvim drugo pitanje. Sposobnost za zrelu ljubav je složena i razvija se tokom čitavog života. Začeci te sposobnosti se smeštaju, kako je rečeno, u najraniji odnos između majke i deteta. Ako u njemu  nastanu značajni propusti ili greške, deca se mogu razviti u osobe koje, iako sposobne za osećaj euforije, nemaju razvijenu sposobnost za zrelu ljubav. Zapravo, najveći broj ljudi i potraži psihoterapijsku pomoć jer nisu sposobni da zrelo vole. Ljubav jeste umeće, kako je From pisao, ali ona zahteva i trud. Ljubav nas „ne obuzima“, već je razvijamo. U današnjem potrošačkom društvu, mnogi i na ljubav gledaju kao na robu, što podrazumeva nekoliko pogrešnih uverenja: da se ona može „kupiti“ – zavođenjem ili manipulacijom, da se može dobiti „na poklon“ i da se, u osnovi, svodi na primanje („volim te jer me slušaš, razumeš, izvodiš, maziš…). Ljubav je aktivnost koja se uči, sposbnost koja se razvija, kroz međusobno davanje i primanje. U ljubavi se ljudi ne stapaju, niti gube, već se razvijaju ili čak pronalaze svoje pravo Ja.

Davno Frojdovo određenje normalnosti kaže da je normalna ona osoba koja je sposobna da radi i voli. Većina psihičkih problema nastaje kao kao posledica nerazvijenosti ili malformacije sposobnosti za ljubav. Davanje ljubavi je uvek i primanje jer podrazumeva odnos, stvaranje nečeg novog, celine koja je veća od zbira delova. Davanje ljubavi dokazuje da u nama postoji nešto živo. Nemogućnost davanja i primanja ljubavi ukazuje da se u nama nešto značajno umrtvilo ili se nikada nije u dovoljnoj meri ni razvilo. Beživotnost, praznina i osećaj uzaludnosti su, često, osnovne žalbe ljudi nesposobnih da daju i prime ljubav.

Šta čovek treba da uradi kako bi naučio da voli i da bude bude voljen?

Razvojno gledano, detetu je potrebna negujuća, brigujuća, razumevajuća i saosećajna osoba, koja prepoznaje njegove potrebe, te razumevanjem i sopstvenom ljubavlju uči dete da stvara kapacitete i počinje da razvija sposobnost za ljubav. Kažemo da su dobri terapeuti upravo takvi, pa mnogi ljudi naknadno, kroz psihoterapiju, razvijaju zakinute sposobnosti. S druge strane, ljudi koji su u dovoljnoj meri razvili sposobnost za ljubav, i dalje treba oko nje da se trude da bi je i dalje razvijali. Pored brige i nežnosti, za zrelu ljubav je potrebna i odgovornost, poštovanje druge osobe kao zasebne individue i mogućnost da s njom saosećamo, a to možemo učiniti jedino ako je poznajemo, za šta je potrebno dosta ulaganja i truda.

Stidljivost, strah ododbacivanja i bliskosti su samo neki od mnogih problema koji će sprečiti da strastvena zaljubljenost preraste u pravu ljubav. Nemogućnost da se odvojimo od idealizacije partnera ukazuje na jaku potrebu da kraj sebe imamo savršeno biće (koje će štititi od sih problema i zaceliti rane), neodustajanje od iluzija o savršenoj ljubavi dovodi do prekida veza onda kada se te iluzije sruše. Da bismo zaista bili sposobni da iz zaljubljenosti „pređemo“ u ljubav, neophodno je da vidimo drugog kao zasebno, odvojeno biće, celovito biće s vrlinama i manama. Neophodno je, kako je to Tenov rekao, da jezik ponovo zagospodari našim umom, i da osmislimo emocije koje osećamo. I to je samo prvi korak. Nakon toga je potrebno mnogo truda i volje da zadržimo zajedništvo koje podrazumeva razlike i frustracije. Tek kad smo suočeni s realnošću i partnera vidimo kao celovitu osobu, možemo napraviti zreli izbor: da odemo, ili ostanemo i trudimo se da razvijamo ljubav.

This entry was posted in Partnerske teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.