Poremećaji raspoloženja i normalno tugovanje

Autor: Renata Senić

Šta je distimija?

Ditimija je vrsta poremećaja raspoloženja. Ona je slabijeg intenziteta od depresije, ali je dugotrajnija. Distimija je okarakteristana kao ispoljavanje depresivnog raspoloženja tokom perioda od najmanje dve godine. Ovakva raspoloženja nisu jaka kao prava depresivna raspoloženja, ali distimična osoba je uglavnom melanholočna i tužna. Kod ovakve osobe se smenjuju stanja blaže depresije i normalnog funkcionisanja. Simptomi koji prate distimiju su slični kao kod depresije, ali su ispoljeni u manjoj meri. Često se dešava da distimične osobe slabo spavaju ili pate od nesanice, da imaju poremećaj ishrane koji se manifestuje ili gubljenjem apetita ili prejedanjem, ove osoba se stalno iscrpljene i umorne. Karakteristično je da imaju nisko samopoštovanje i da osećaju kao da uopšte ne nalaze zadovoljstvo u bilo kojoj aktivnosti. Distimična osobe su često i razdražljive i zajedljive. U stanju su da često prigovaraju svojim ukućanim i prijateljima i na taj način još više doprinose svom lošem raspoloženju. Ove osobe ne nalaze ni u čemu životnu radost, naprotiv stalno su tmurne i pune žalbi i prigovora. Nema seksualnih radosti, niti seksualne želje. Ako su u vezi ili u braku, velika je mogućnost da će potpuno zapostaviti svoje seksualne odnose i prtnera. Posebna opasnost kod distimičnog raspoloženja je sklonost takvih osoba da posegnu za psihoaktivnim supstancama. Kako su distimične osobe stalno napete i nezadovoljne, one često izlaz vide u opijanju, ili kombinovanju lekova i alkohola. Kada dođe do takvog ponašnja, terapija distimije postaje otežana. Međutim, tada je najpotrebnije potražiti terapijsku pomoć, jer je osoba pod rizikom od razvijanja ovisnosti od psihoaktivnih supstanci.

Šta je ciklotimija?

Cikoltimija je, takođe, jedan od poremećaja raspoloženja. Nju karakterišu faze blagih ushićenja, koje slede faze blagih depresija. Raspoloženja tako biva nestabilno i neuravnoteženo. Ovakvu osobu možemo prepoznati po tome što se njena raspoloženja smenjuju bez spoljašnjih povoda. Ona može biti ushićena ili tužna bez ikakvog vidljivog razloga. Teškoća s ovim poremećajem raspoloženja je što  ima tendenciju da postane hronično.
Iz toga razloga je potrebno potražiti pomoć čim se primeti ovakvo ponašanje. Međutim, odgovornost za traženje pomoći pada na bliskog prijatelja ili člana porodice, jer osobe koje pate od ciklotimije retko same traže pomoć. Kada je ova osoba u fazi ushićenja, ona postaje veoma prijatna i blaga prema ljudima, vrlo je pričljiva i želi da učestvuje u raznim aktivnostima. Ovakvo raspoloženje ubrzo biva smenjeno tugom, za koju ne postoji vidljivi razlog. Tada osoba postaje povučena, razdražljiva i zatvorena i sebe. Ona odbija da se vidi sa prijateljima. Česti izgovori za neviđanje sa drugima su nedostatak snage i energije. Osoba pati od nesanice i postaje pesimistična. Ona tada gubi interesovanja i za sebe i za svoju okolinu.

Poremećaj raspoloženja vodi ka samoubistvu

Samoubistvo je tesno povezano sa depresivnim raspoloženjem i emocionalnom neravnotežnom. Oko 90% samoubistava u svetu je nastalo usled poremećaja raspoloženja i mentalnih bolesti.
Do samoubisatva dolazi kada se osoba nađe u bezizlaznoj situaciji, kada se oseti potpuno bespomoćno pred nekom teškoćom. Te teškoće nisu objektivno nepremostive, međutim za pojedinca koji je depresivan i neraspoložen, čak i banalne teškoće izgledaju kao bezizlazne. Poseban problem leži u činjenici da se depresivne osobe osećaju potpuno inferiorno, one imaju nisko samopoštovanje i ne veruju u sebe. Sklone su da pesimistički posmatraju sve okolnosti, i tako  život u njihovim očima postaje besmislen. Samoubistvo tada za njih postaje šansa za izlaz iz beskrajno bolne pozicije. Osobe s poremećajem raspoloženja često imaju nesanice, koje se manifestuju ili kao nemogućnost uspavljivanja ili buđenje u zoru. Upravo tada, kada se osoba nalazi u mraku i tišini svoje sobe, naviru joj «crne» misli i pesimističko opsedanje besmislom. Najveći broj samoubistava zabeležen je upravo u ranu zoru. Samoubistvu su sklonije starije osobe, ali sve češće i adolescenti. U adolescenciji, samoubistvo predstavlja treći način smrti, ono dolazi na red nakon nesreća i ubistava. Do samoubistva najčešće dolazi trovanjem ili pucanjem u glavu. Muškarci su skloniji od žena da sebi oružjem oduzmu život. Iz ovog razloga češće je samoubistvo među muškarcima, jer trovanje mnoge osobe uspeju da prežive. Osobe koje pate od poremećaja raspoloženja često upozoravaju da će izvršiti samoubistvo. Problem je što rođaci i prijatelji ova upozorenja ne shvataju ozbiljno, već misle da to predstavlja jadikovanja. Ako dođe do nesrećnog slučaja i tek tada se shvati ozbiljnost «jadikovanja», tada rođaci i prijatelji pored tuge, osećaju jaku krivicu, i čak i bes prema osobi koja se ubila. U ovakvim nesrećnim situacijima, pored života pojedinca koji se ubio, često bivaju narušeni životi mnogih bliskih prijatelja i rođaka. Ukoliko vam se učini da neka bliska osoba pati od depresije ili pojačane tuge, veoma je bitno da slušate šta govori. Jadikovanja i pretnje se često ispune, i ako ih ozbiljno shvatite velike su šanse da spasite život i zdravlje unesrećene osobe.

Normalno tugovanje

Depresija je nezdrava, ali tuga je normalna i zdrava emocija. Kada izgubite nešto što je za vas važno, normalno je da osećate tugu povodom tog gubitka. Štaviše, poželjno je da otugujete gubitak, jer veselo ponašanje ne bi priličilo tužnoj situaciji.
Kada smeh zameni plač, nešto nije u redu. Ako se osoba smeje u situaciji kada treba da bude tužna, ona ne priznaje svoje emocije i to je sprečava da ih proživi i preboli. Najbolje bi bilo da se ponašate u skladu sa situacijom. Osoba koja prolazi kroz proces normalnog tugovanja razmišlja i ponaša se drugačije od depresivne osobe. Tužna osoba se kroz svoju tugu razvija i iz nje izlazi jača i integrisanija. Ona žali za svojm gubitkom, ali je u stanju da sagleda i pozitivne i negativne aspekte događaja, ne prepušta se «crnim» mislima i ne okrivljuje samo sebe za nastalu situaciju. Osoba koja je tužna realno sagledava i sebe i svet oko sebe. Njena ponašanja su usmerena cilju prevazilaženja tuge. Ona se ne zatvara u sebe, već želi da podeli svoj bol sa bliskim osobama. Ona traži razgovor i prihvata podršku drugih ljudi. Takva osoba traži izlaz oz svoje tuge i pokušava konstruktivno da izađe iz nje. Ona prihvata druženja i ulaže energiju da se izbori s tugom.