Pasivna agresivnost

Autor: Gostujući psiholog na našem sajtu: Ana Gvozdić

Agresivnost nije uvek tako burna i dramatična pojava kao što bismo to u prvi mah mogli očekivati. Eksplozivne i nagle reakcije privlače pažnju drugih, izazivaju napetost, strah, bojazan da sukob ne eskalira i proširi se, pogotovo kada situacija preti da fizički ugrozi sigurnost prisutnih. Eksplicitnoj fizičkoj agresivnosti usmerenoj ka drugima se poklanja daleko veća pažnja nego ostalim oblicima agresivnog ponašanja upravo zbog toga što su njene posledice toliko neposredne i očigledne. Pasivna agresivnost je, sa druge strane, implicitna, prikrivena, često zamaskirana drugim osobinama, ali upravo iz tih razloga ume da bude i mnogo destruktivnija kako po druge, tako i po osobu koja je ispoljava.

Pasivna agresivnost je implicitna, često dobro prikrivena i ogleda se u negativnom stavu ili neprijateljstvu prema nekome ili nečemu i istovremenom pasivnom otporu prema tome.

Pasivno agresivni stav

Pasivna agresivnost se ogleda u negativnom stavu ili neprijateljstvu prema nekome ili nečemu i istovremenom pasivnom otporu prema tome. Ukoliko se ovaj obrazac pojavljuje kontinuirano i predstavlja osnovni način reagovanja, može se govoriti o pasivno agresivnom poremećaju ličosti. Iako mali broj ljudi poseduje tako generalizovan obrazac pasivno agresivnog ponašanja da se on može nazvati poremećajem, veliki je broj onih koji poseduju značajne pasivno agresivne crte koje otežavaju život kako njima samima, tako i njihovoj okolini. Sa druge strane, čak i ako nismo skloni pasivno agresivnom načinu reagovanja, ono će se javiti u situaciji čiji nas zahtevi ugrožavaju, a u kojoj nismo u prilici da reagujemo otvorenim odbijanjem.

Kako da znamo da smo na udaru pasivno agresivne osobe? To su uglavnom oni koje, posle naizgled veoma mirnog i tako običnog ćaskanja, poželite da mlatnete. Oni će koristiti dvosmislene izjave, sarkastične opaske o ’opštim stvarima’ koje se vrlo očigledno samo na vas odnose, vrlo ubedljivo će pričati o nesrećnim okolnostima koje su ih sprečile da nešto obave, iako su čvrsto obećali, u poslednjem trenutku će promeniti mišljenje o nečemu oko čega ste se već dogovorili, ili će naprosto uraditi sve naopako i izgledati zbunjeno. Pokušaj konfrontacije sa njima često je neuspešan i, štaviše, često će se završiti vašim izvinjenjem njima! Činjenica da pasivno agresivno ponašanje može biti krajnje indirektno otežava uspešnu konfrontaciju sa takvim osobama. Lako će vas optužiti da ste paranoični ili neuviđavni, ubeđivati da nisu mislili ništa loše i da niste dobro razumeli šta su u stvari hteli da kažu. I to neće biti samo predstava za publiku- nije isključeno da ćete otići sa uverenjem kako bi trebalo da poradite na svojoj toleranciji i kontroli besa! Ukoliko i ne uspeju da vas ubede u svoju nevinost, možete ostati bespomoćni u svom pokušaju da dokažete suprotno, jer vam za to neće pružiti dokaze i jednostavno će poricati.

Prebacivanje agresivnosti na druge

U osnovi pasivno agresivnog ponašanja je zapravo potreba da se neprihvatljive agresivne tendencije prebace drugome. Neretko se može videti kako druga osoba eksplodira pod pritiskom pasivno agresivnog sagovornika koji može ostati sasvim miran. Tada se odgovornost za eskalaciju sukoba prebacuje na sagovornika koji ’ima slabe živce’ ili je ’preosetljiv’ ili ’traži kavgu’. Pasivno agresivna osoba tako prepušta odgovornost za sukob sagovorniku koji je, uostalom, zaista ’naseo’ na ovu manipulaciju komunikacijom.

Bežanje od odgovornosti

Iako neke osobe mogu da budu potpuno svesne onoga što rade i da time svesno pokušavaju da ostvare dobit za sebe, mnoge pasivno agresive osobe zaista nemaju svesnu tendenciju ni uvid u to da rade nešto loše. Oni zaista veruju da nisu odgovorni za situaciju koja je nastala i ne umeju da objasne svoje ponašanje ili neuspeh. Pasivno agresivna osoba odbija bilo kakvo obavezivanje i preuzimanje odgovornosti, jer se plaši da će time izgubiti kontrolu i pasti u zavistan položaj u odnosu na druge. Štaviše, upravo one ljude od kojih najviše zavise krive za sopstvene neuspehe, čime upadaju u situaciju bespomoćnosti i nepreuzimanja odgovornosti za sopstvenu sudbinu, što ih posledično održava u zavisnom položaju zbog koga su kivni. Istina je da ne bi znali šta da rade sa svojom slobodom i odgovornošću za sebe jer bi njihova agresivnost tada morala da postane akivna, što je za njih odavno zabranjeno i neprihvatljivo ponašanje.

Pasivna agresivnost je, neretko, usmerena i prema samom sebi. Okolina osobe to opaža kroz odsustvo volje, lenjost, depresivnost, odugovlačenje, nisko samopoštovanje, adiktivno ponašanje ili upuštanje u rizik. Zapravo, svako ponašanje koje je autodestruktivno i koje osobu gura u bolest ili neuspeh može biti posledica pasivne agresivnosti prema samom sebi.

Tipični pasivno agresivni obrasci ponašanja

Poricanje. Osoba negira da oseća uznemirenost ili ljutnju, menja temu, odbija da govori o tome i uverava prisutne da je sve u redu. Ipak, nezadovoljstvo se indirektno ispoljava u raznim drugim aktivnostima koje osoba pokušava da obavlja. Ona namršteno ćuti, uzdiše ili naprasno postaje nespretna, ’nenamerno’ se povređuje i slično. Time njena negativna osećanja dobijaju ventil, što za mnoge u njenom okruženju može da bude iritantno ili uznemirujuće. Ali, pošto oni nemaju opipljivog osnova za konfrontaciju, osim lebdećeg osećaja da nešto nije u redu, drugi preuzimaju svu odgovornost za sukob ukoliko se desi da takvu predstavu više ne mogu da izdrže bez reči.

Okrivljavanje i izazivanje osećaja krivice. Osoba odbija sve pokušaje ukazivanja na ličnu odgovonost time što za sukob okrivljava sagovornika. Osnovni oblik ovakvog ponašanja se ogleda u rečenici ’Ti bi samo da se svađaš!’. Zaista, pasivno agresivna osoba nikada ne bi započela raspravu u kojoj bi trebalo da preuzme odgovornost za svoje postupke. Time se, sa teme odgovornosti za postupke, rasprava prebacuje na temu odgovornosti za svađu i time onemogućava dalji razgovor o stvarnom problemu. Već ovo je dovoljno da kod nekih ljudi probudi osećaj krivice za manjak razumevanja i tolerancije. Ukoliko to nije dovoljno, repertoar ’žrtve’ može se proširiti navođenjem svih dobrih stvari koje je uradila i kojima je doprinela da drugima bude dobro, a čime je sebe uskratila i degradirala svoj položaj, zbog čega bi svi trebalo da joj budu zahvalni. Ovo je tipičan način kontrole tuđeg ponašanja emocionalnim iznuđivanjem. Pasivno agresivna osoba zahteva poštovanje, ljubav, razumevanje, ističući svoj altruizam, požrtvovanost i nezamenjivost.

Vraćanje ’milo za drago’. Namera ovakvog ponašanja je da se druga osoba, kojoj se pripisuje odgovornost za sopstveni problem, povredi. Koriste se niski udarci, izjave za koje osoba zna da će pogoditi cilj, slabosti koje je neko pokazao u teškim trenucima, neprijatne teme iz poverljivih razgovora itd. Pasivno agresivna osoba ove informacije može da koristi u direktnom obračunu, da bi pokazala koliko je osoba sa kojom je u sukobu ’objektivno’ ništavna. Takođe se može javiti i u formi ogovaranja, pričanja iza leđa, čime se podriva dostojanstvo, kredibilitet ili autoritet osobe. Najčešće se lažno predstavlja kao zabrinutost, čuđenje ili dobronamerno upozoravanje okoline na problem.

Humor, ironija, sarkazam. Povremeno korišćenje, ovih tehnika može da osveži komunikaciju i da jednu šaljivu perspektivu, čak i najozbiljnijim temama. Ali, ekscesivno korišćenje šaljivih dosetki, zadirkivanje i podbadanje, mogu služiti izbegavanju teme o kojoj osoba ne želi da razgovara. Iznervirani sagovornik biće optužen da ne zna za šalu i da sve shvata tragično.

Zaboravljanje, odugovlačenje, sabotaža. Pasivno agresivna osoba će vas uveravati da će ovog puta uraditi sve kako treba, da neće zaboraviti da uradi šta je obećala i da će se potruditi da ispuni vaša očekivanja. Nije isključeno da i sama u to veruje. Može pokazivati neverovatan entuzijazam i polet, ali će je u poslednjem trenutku sprečiti iznenadni posao, zaboraviće obećanje jer je preopterećena obavezama, otkazaće planove zato što su se okolnosti drastično promenile, a sve to je razume se, van njene kontrole.

Poreklo pasivno agresivnog ponašanja

Dok je u detinjstvu pasivno iskazivanje agresivnosti očekivana i svrsishodna pojava, u kasnijim fazama života ona postaje problem. Adolescenti često pasivno agresivnim ponašanjem ispituju roditeljske granice i pripremaju teren za akciju. To je razvojna stepenica koja vodi aktivnom suprotstavljanju i zalaganju za sebe, razvoju lične autonomije i napuštanju zavisnog položaja u odnosu na odrasle.

Pasivna agresivnost se razvija kao reakcija na pritiske i neželjene zahteve onda kada otvoreno izražavanje otpora nije dozvoljeno ili nije moguće. Represivno vaspitanje u porodicama u kojima se otvoreno suprotstavljanje i iskazivanje nezadovoljstva kažnjava može dovesti do pojave pasivno agresivnog ponašanja. Takođe, fizičko ili psihološko zlostavljanje, bilo da ono polazi od članova porodice ili vršnjaka, strogi zahtevi školskog sistema, kolektivistički ili autoritarni mentalitet sredine u kojoj se ne ohrabruju težnje za individualnošću i ličnim izborom, pogodno su tlo za razvoj pasivno agresivnog obrasca ponašanja.

Deca koja iz svoje sredine primaju nejasne i kontradiktorne poruke o onome što se od njih očekuje i o pravilima koja važe mogu postati zbunjena i time onemogućena da razviju adekvatne socijalne veštine neophodne za kvalitetnu komunikaciju. Kada roditelji prihvataju neko ponašanje koje dolazi od drugih, a kažnjavaju ga kada dolazi od dece ili kada pravila ponašanja menjaju često i drastično u zavisnosti od trenutnog raspoloženja, kada se data reč čas poštuje, a čas krši, dete postaje nesigurno zbog nemogućnosti da takve suprotne poruke integriše u svoj sistem ponašanja.

Pasivna agresivnost je uobičajena pojava kod male dece, ali i adolescenata. Dete će odbiti da proguta hranu koja mu se na silu gura u usta ili će odbijati da ustane da bi krenulo u vrtić. Ubrzo, ono će sve češće pokušavati da primeni aktivniji otpor prema situacijama koje ga ugrožavaju. Ukoliko mu se ovo onemogući, sistem pasivnog otpora može postati opšti obrazac reagovanja na neprijatnost. Dok je u detinjstvu pasivno iskazivanje agresivnosti očekivana i svrsishodna pojava, kojoj je u osnovi prirodna zavisnost deteta i nemogućnost da samo za sebe donosi važne odluke, u kasnijim fazama života ona postaje problem. Adolescenti često pasivno agresivnim ponašanjem ispituju roditeljske granice i pripremaju teren za akciju. U detinjstvu i adolescenciji pasivna agresivnost je razvojna stepenica koja vodi aktivnom suprotstavljanju i zalaganju za sebe, razvoju lične autonomije i napuštanju zavisnog položaja u odnosu na odrasle.

Ukoliko je osećaj bespomoćnosti i zavisnosti permanentan ili dominantan u toku odrastanja, velike su šanse zadržavanja na nivou pasivnog otpora. Tada se pasivno agresivno ponašanje više ne mora javljati samo kao reakcija na pretnju ili pritisak, već se može razviti u sistematsko sabotiranje sopstvene i tuđe inicijative. U osnovi toga je iracionalno uverenje da je saradnja sa drugima zapravo podčinjavanje i vraćanje u zavistan položaj. Samosabotaža je često prikrivena i ima za cilj da dokaže kako je nemoguće ostvariti planirano usled nepovoljnih spoljašnjih okolnosti ili malicioznog uticaja drugih, kojima se pripisuje odgovornost za neuspeh.

Kako se nositi sa pasivno agresivnim osobama

Svaki pokušaj ukazivanja osobi na njeno pasivno agresivno ponašanje pun je zamki. Pasivno agresivne osobe često imaju veoma razrađen sistem manipulacije komunikacijom i zbog toga im uspeva da toloko dugo ostanu netaknute. Treba razumeti da ljudi kod kojih postoji pretežno pasivno agresivno reagovanje, često takav sistem razvijaju, održavaju i usavršavaju od najranijeg detinjstva. Takođe, velike društvene i socio-ekonomske promene, kao i burna i traumatična lična iskustva, mogu biti okidači ovakvog ponašanja i dosta kasnije u životu kod osoba kojima to ranije nije bio dominantni obrazac. U oba slučaja, svojim pasivno agresivnim ponašanjem, osoba pokušava da održi sopstvenu ravnotežu i zaštiti veoma krhko samopoštivanje.

Pasivno agresivnoj osobi je teško da stupi u kontakt sa svojim pravim osećanjima, kao što je i osobama u njenom okruženju teško da spoznaju prave motive ponašanja koji se kriju ispod tolikih izgovora. Od pomoći može biti činjenica da je u osnovi svakog pasivno agresivnog ponašanja jasan obrazac kojim se osoba služi da postigne određene efekte, a koji se, u manje više istom obliku, ponavlja u različitim sferama života. Kada uspemo da shvatimo šta je zapravo to sa čime se suočavamo, lakše ćemo se sa time i nositi. Suočavanje same osobe sa tim obrascem je jedna od stvari koje se mogu uraditi.. Time što ćemo prasnuti i izgubiti živce samo ćemo nagraditi neurotičnu potrebu pasivno agresivne osobe da ne bude kriva za svađu. Umesto toga, možemo insistirati na razgovoru o tome šta osobu zaista muči, bez pretnji, prosuđivanja, razgovora o krivici i odgovornosti. Jednom kada osoba zaista oseti prihvatanje i želju da se govori o njoj ali na autentičan, neprikriven način i ako uspemo da je uverimo da je slobodna da pokaže bilo koji deo sebe bez opasnosti od kazne, veće su šanse da će pokušati da se odrekne pasivno agresivnog obrasca.

Pasivno agresivnoj osobi je teško da stupi u kontakt sa svojim pravim osećanjima, kao što je i osobama u njenom okruženju teško da spoznaju prave motive ponašanja koji se kriju ispod tolikih izgovora. Najteži korak je osvešćivanje i prihvatanje sopstvene negirane agresivnosti.

Najteži korak je osvešćivanje i prihvatanje sopstvene negirane agresivnosti. Pasivno agresivne osobe sebe doživljavaju kao žrtve drugih i, dok god je tako, ne postoji uvid u prava osećanja koja stoje ispod. Ono što okolina može da uradi jeste da podrži i ohrabri osobu da na slobodan način iskazuje ljutnju i pronađe najbolji način da zastupa sebe i svoje potrebe.

Trening asertivnosti je dobar način kanalisanja agresivnosti. Asertivnost znači nedvosmisleno zastupanje sebe i svojih potreba, ispoljavanje autentičnih osećanja bez obzira na to kakva su, a na način koji nije ugrožavajuć i uvredljiv za druge.

Pristanak na psihoterapijski tretman je često rezultat ultimatuma koji partner ili članovi porodice postave pasivno agresivnoj osobi. Tada ona dolazi zato što je pritisnuta uza zid, pa takođe, na sve moguće načine, pokušava da odigrava svoju pasivno agresivnu igru i sa terapeutom. Zato je često neuspeh samo potvrda pasivno agresivnog uverenja da je terapija beskorisna i da je, naravno, opet neko drugi podbacio.

Psihoterapija nosi sa sobom veliku priliku za promenu ovakvog destruktivnog modela ponašanja koje negativno utiče, kako na samu osobu, tako i na njenu bližu i dalju okolinu. Šanse da se u tome uspe nemerljivo su veće onda kada je osoba na to dobrovoljno pristala shvativši da ima problem i kada joj u tome podršku pružaju bliske osobe. Takav uvid, sa jedne, i davanje podrške, sa druge strane, mogu se javiti i u toku i kao rezultat terapijskog procesa, ali je zajedničko sudelovanje u tom procesu ono što pruža kvalitetnu osnovu za uspeh.