This entry was posted in Individualne teme

Igre koje ljudi igraju

Autor: gostujući psiholog na našem sajtu, Dragana Miletić

Postoji veliki broj igara u kojima ljudi učestvuju. Neke od njih su karkteristične za poslovne, neke za bračne odnose, dok ima i onih koje određuju pristup životu pa bismo ih mogli nazvati životnim igrama. Navešćemo samo neke od igara koje su otkrivene analizom međuljudskih odnosa.

Životne igre

Dužnik

Ovo je igra koju srećemo kod velikog dela populacije zapadnog sveta, ali i u mnogim primitivnim plemenima. Dok se u plemenu mladić koji uzima ženu obavezuje da će opravdati veliki miraz koji je uz nju dobio, u modernom svetu se ova igra više zasniva na podizanju brojnih kredita i njihovom kasnijem višedecenijskom otplaćivanju. Smisao ove igre je višestruk. Mnogima neotplaćeni krediti daju snage da prebrode krizu, ali isto tako i opravdanje za mnoge propuste u periodima van krize. Slično primeru koji smo naveli na prvoj strani, u mirnom periodu će dužnik igrati igru ’da nije bilo kredita’. Činjenica da postoji dug koji se mora otplatiti sprečava osobu da napravi neke velike preokrete u životu i obezbeđuje joj ostanak na sigurnim, već utabanim, životnim stazama. Dug tako postaje onaj jedan deo zbog koga će prevagnuti odluka da se ostane na poslu ili u braku, odnosno sigurnosni pojas koji će osobu zaštititi od velikih prevrata. Značaj koji dugovanja imaju za čovekov život otkriva i činjenica da se sva slavlja organizuju onda kada se krediti uzimaju, a ne onda kada se isti otplate. Svi iz okruženja su obavešteni o tome da je neko podigao kredit i kupio automobil ili stan, često su i pozvani na proslavu tim povodom, ali retke su proslave na dan isplate duga i konačnog oslobođenja od kredita. Ovo je razumljivo ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da velikom broju ljudi dug prestavlja više sredstvo za nastavak ove igre, a manje način za obezbeđivanje materijalnih dobara. Ne samo da oni neće proslaviti isplatu duga, nego je veoma verovatno da će ubrzo pronaći novi razlog za novo zaduživanje kako bi mogli da ostanu u igri.

Šutni me

Ovo je česta igra kod ljudi koji se žale na odbacivanje i probleme na poslu ili braku, čak su često i napušteni od strane bračnog partnera ili udaljeni sa radnog mesta. Oni svojim ponašanjem na specifičan način izazivaju negativne reakcije kod drugih ljudi. Bern navodi da su to ljudi koji deluju kao da na sebi imaju natpis ’molim te, nemoj da me šutneš’. Po njemu, ovakvo ponašanje dovodi ljude u iskušenje da urade upravo suprotno. I tek onda, osoba koja igra ovi igru počinje sa žaljenjem i pričom zašto to njoj uvek mora da se desi. Ceo svoj život objašnjava činjenicom da je uvek bila odbacivana, ali se istovremeno drugima uvek ’namešta’ na udarac. Logika koja stoji u osnovi igre je ta da, dok je ’šutirana’, osoba može da krivicu za sve životne neuspehe prebaci sa sebe na ljude koji su je odbacili.

Došao si mi na zicer, đubre

Prikaz slučaja koji sledi opisuje tipičnu igru ’Došao si mi na zicer, đubre’. Žena koja je putovala međugradskim autobusom zbog greške konduktera nije mogla da sedne na svoje sedište. Kondukter je greškom otkucao dve iste karte, ali kako je bilo još dosta slobodnih mesta u autobusu, zamolio je da sedne na mesto pored. Međutim, ona nije mogla da se pomiri sa činjenicom da se takve greške dešavaju i da bi, u slučaju da je autobus bio pun, ona ostala bez svog sedišta. Pokrenula je žustru svadju sa kondukterom optužujući ga za neozbiljnost i neprofesionalnost, iznoseći pretpostavke čak i o njegovoj ličnosti i privatnom životu. Nakon sat vremena vređanja završila je svoje izlaganje uz zaklinjanje da više nikada neće putovati preko te kompanije kako se ne bi ponovo srela sa istim konukterom. Kada je stigla na svoje odredište svima je u žaru prepričavala šta je sve rekla kondukteru i kako mu je ’pokazala gde mu je mesto’. Ono što je zaboravila da navede u prepričavanju jeste sam početak rasprave, odnosno razlog zog koga je do svađe i došlo. Ovo zaboravljanje nikako nije bilo slučajno, već je posledica činjenice da uzrok svađe nije ni bio bitan za nju. Promena sedišta samo je bila izgovor za jednočasovno pražnjenje besa na kondukteru. Ovakvih slučajeva ima mnogo. To su mnoge bukadzije koje deluju kao da su konstantno u nekom ratu, bilo sa kondukterima, majstorima koji im popravljaju po kući ili preglasnim komšjama. Iako često deluju kao pravednici koji samo žele da ukažu na nepravdu i da se izbore za fairplay oni su zapravo osobe bez poverenja u druge ljude, ispunjene sopstvenim gnevom koji ne prihvataju te se kroz ovu igru prazne na drugima.

Vidi šta sam uradio zbog tebe

Ovo je česta igra između bračnih partnera, ali se sreće i u poslovnom okruženju. Ima blaži i teži oblik. Blaži oblik je svima poznat iz slike čoveka koji je zadubljen u neki posao i biva naglo prekinut otvaranjem vrata od sobe ili nekim pitanjem. U tom trenutku mu može ’odleteti misao iz glave’ ili čak neki predmet iz ruku što će biti propraćeno snažnim besom i njegovom glasnom rečenicom ’vidi šta sam uradio zbog tebe’ čime će osloboditi sav bes iz sebe. Istina je ipak da je njemu to oslobođenje besa bilo potrebno i da isti nije nastao samo iznenadnim prekidanjem u poslu. Situacija je samo poslužila kao idealna prilika za pražnjenja gneva. Ovo navodi na zaključak da je njemu taj prekid zapravo i bio potreban. Isti zaključak opravdava se i činjenicom da će igrači ove igre sebe okruživati ljudima koji neće prezati od toga da ga prekinu. Ljudi koje će birati će biti takvi da iz nekih sopstvenih ostaju uporni u igranju jedne druge igre, ’hoću samo da ti pomognem’,  što će njemu omogućavati nastavak igre ’vidiš šta sam uradio zbog tebe’ i time i nastavak u oslobađanju besa.

Međutim, igra se može proširiti i na ozbiljnije životne situacije i doći do onog oblika koji označavamo kao teži. U tom slučaju će se ovaj igrač povući iz svih bitnih situacija, prepuštajući drugima teret odlučivanja. Ovo može delovati kao pozitivan gest pružanja slobode drugima, ali je zapravo manipulacija koja omogućava prebacivanje odgovornosti i kasnije optuživanje drugih za sve što krene naopako. Taj trenutak je zapravo i cilj cele igre jer će onda glavni igrač moći da isprazni iz sebe sve ono negativno što je sakupljao čekajući priliku za optuživanje. Sa ovakvim ljudima, najbolje je postupati vraćajući im nazad zadatke odlučivanja. Nikako ne treba ući u zamku deleći im savete jer to upravo ono što traže kako bi se spasili sopstvene odgovornosti i dobili šansu da za kasnije optuživanje.

Do sada opisane igre, kao što je već rečeno, spadaju u grupu životnih igara. One se mogu demonstrirati kako u poslovnom tako i u bračnom i prijateljskom okruženju. Za razliku od njih, sledeća grupa igara sreće se samo kod osoba u vezi, te iz zbog toga Bern naziva bračnim. One uključuju oba partnera i, iako su zapravo samo beg od pravih problema, često su i lepak koji drži par na ukupu.

Igre koje ljudi igraju u braku

Hvatanje za reč

Verovatno vam se desilo da u razgovoru sa nekim na pitanje ’da li me slušaš’ dobijete odgovor ’definiši slušanje’ ili slično. Ovakvo hvatanje za reč je posebno često među ljudima u braku. Rasprava krene iz nekog razloga, ali se zatim potpuno preorjentiše hvatanjem učesnika za jednu reč koju je neko od njih upotrebio. Žena može, čak i kada nema nikakvih nagoveštaja rasprave, slučajno da spomene neku reč koju će muž shvatiti kao prozivku i doći će do svađe. To može biti realna svađa zbog nekih nesuglasica, ali ukoliko postoji grčevito držanje za određenu stvar i izražena upornost obeju strana da istraju u borbi može se pretpostaviti da se radi o igri. Izgleda da u ovom slučaju, iako postoji rasprava o problemu koji naizgled i jedna i druga strana pokušavaju da razreše, na skrivenom psihološkom nivou postoji i jaka potreba da se rasprava nastavi. U ovakvoj igri, hvatanje za reč je samo sredstvo kako bi se pokrenula svađa,  a upravo odbijanje  i jednog i drugog da sagledaju širu sliku i popuste to i potvrđuje. Možda bi, ukoliko bi jedan popustio, otišli na romantičnu večeru ili seli da razgovaraju, ali ukoliko je takva bliskost nepoželjna, onda će se svojski truditi da nastave raspravu.

Frigidna žena

Ovo je, nažalost, jedna od najčešćih bračnih igara. Žena odbija svaki muževljev pokušaj seksualnog kontakta pri čemu ga svaki put optužuje da je isti kao i svi muškarci i da mu ništa sem seksa nije na pameti. Muškarac se povlači, ali onda dolazi period suptilnog zavođenja sa ženine strane koji vodi novom pokušaju i odbijanju. Svađa usled odbijanja neretko prelazi sa teme ’muškarcima je samo do seksa’ i na ostale životne teme i time se započinje žustra svađa o prihodima, poslu ili sličnim pitanjima i zaboravlja se na nezadovoljenu potrebu za intimnošću kod svakog od partnera. Optuživanje muškarca da mu je stalo isključivo do seksa očigledno je posledica ženinog straha od intimnosti, ali kako ove igre traju godinama, nemoguće je ne zapitati se i koja je motivacija muške strane da učestvuje u ovakvoj igri. Nesumnjivo je da isti strah od intimnosti postoji i kod njega, pa je zbog toga i sebi našao adekvatnu partnerku. Bern navodi deo skrivenog djaloga koji stoji u osnovi ove igre. Po njemu, žena je ta koja kaže: ’Da vidimo možes li da me osvojiš’, dok muškarac odgovara: ’Ja ću pokušati ako me ti budeš sprečavala’.

Večito zadihana

Sve veći broj žena ulazi u igru večito zadihane. Postoji opšteprihvaćen stav da savremena žena mora biti uspešna domaćica, dobar bračni pratner i roditelj i uz sve to i uspešna na poslu. Ovakav spisak obaveza ženi ostavlja malo vremena za samoanalizu i preispitivanje, pa se sve veći broj njih odlučuje da se jednostavno povinuje zahtevima bez obzira na to da li su u skladu sa  njihovim ličnim potrebama. Ovo dovodi do toga da cilj svakog dana postaje uspešno ispunjenje liste zadataka, pri čemu se na njoj, pored posla, nalaze i muž i deca. Ukoliko na dnevnoj listi postoji stavka ’biti fina prema mužu’ ili ’pokazati ljubav deci’ takav zadatak se neće ispuniti adekvatno. Održavanje dobrih odnosa ne sme biti stavka sa spiska obaveza, već mora dolaziti iz iskrene potrebe ljubavi. Ovo naravno nije slučaj kod svih zauzetih žena, ali jeste kod onih koje beže od onoga što je u dubini njih samih i koriste preopterećenost kao izgovor za smanjeni kvalitet života. Epilog priče je sagorevanje koje vodi depresiji i potpunom gubitkui sposobnosti da se ide u korak sa vremenom i njegovim zahtevima. Kuća postaje zapuštena, posao trpi,  a deca i muž su zanemareni. Žena postaje nesposobna da nastavi igru što, pored očiglednih praktičnih posledica, dovodi i do opasnosti od razotkrivanja pravih motiva za preopterećenost. U ovom trenutku terapija postaje najbolje rešenje.

Međutim, njen prestanak učestvovanja u igri ne razotkriva samo nju, već i one koji su takođe učestvovali u igri. Dolazi do izražaja muž koji očekuje da ona i dalje bude ’večito zadihana’. Njemu je, isto koliko i njoj, odgovarala ova igra. On nije, kao ni ona, u taj brak ušao kao odrasla osoba spremna na iskreni odnos, več uz očekivanja da ona bude sve ono što uključuje njegova predstava o ženi. Ona je za njega zapravo samo predstava o majci koju je zadržao kroz svoje roditeljsko stanje. Sa druge strane, ona dete u sebi može smiriti jedino uz partera koji će sa tako velikim očekivanjeima njoj biti još jedan izgovor za stalnu zabrinutost.

Ne treba praviti grešku poistovećivanja svake zauzete i aktivne ženu sa ovom ulogom. Moguće je da neke žene, koje imaju i više obaveza, ipak ne budu akteri igre ’večito zadihana’. Ali ono što ove žene pokreće jeste ljubav prema porodici i poslu pa se zbog toga neće iscrpeti već će uspevati da završe sve svoje obaveze. Jedino u slučaju kada su brojne obaveze sredstvo za pojačavanje zabrinutosti i samim tim i beg od bliskosti i iskrenosti možemo govoriti o igri.

Da nije bilo tebe

Ovo je igra koja je opisana kao primer na prvoj strani. Prepoznaje se po tipičnoj rečenici igrača ’Da nije tebe…gde bi mi kraj bio!’ Diskutabilno je pitanje da li je uopšte moguće da osobu neko spreči u namerama ukoliko joj je do nečega izuzetno stalo, pogotovo ako se radi o životnim ciljevima. Ipak, čak iako je to moguće, često se dešava da neko traži osobu koja bi je zaustavila na putu za koji nije sigurna da bi uspela da predje. Ukoliko se veruje da je neuspeh na kraju puta  ili da je put isuviše rizičan, lakše je naći nekoga da nas sa njega skloni nego priznati svoj strah od onoga što na tom putu sledi. Ta prepreka je često bračni parter koji se ostatak života optužuje za sputavanje. Mogućnost maskiranja sopstvenog straha ovde nije jedina prednost, već se dobija i stalna tema za rasparave sa parterom te samim tim i izbegavanje bliskosti i neposvećivanje pravim problemima koji se između partnera javljaju. Cela priča na ovaj način dobija mnogo prihvatljiviju strukturu nego da je osoba išla kroz život pričajući da ima izraženu ambivalenciju prema bitnim ciljevima i da zbog toga stoji u mestu.

Draga moja

Postoje parovi koji deluju kao da se nikada ne svađaju. Čak i kada zameraju nešto jedno drugom, oni to čine veoma uljudno i ljubazno, često kritiku završavajući sa ’draga moja’ ili ’dragi moj’. Muž može u društvu ukazivati na ženinu nesposobnost da se brine o deci dajući opis jednog njenog tipičnog incidenta koji, po njegovom mišljenju, to dobro ilustruje i pri tome završiti svoje izlaganje sa: ’Je l tako, draga moja?’. ’Draga’ će se složiti i delovaće kao da oni zaista nemaju problema, a još manje kao da je u pitanju neka igra. Ipak, ovde se radi o igri u kojoj oboje učestvuju. Njemu je potrebno da je kritikuje, da ’bude loš’ na trenutak, ali da mu ona zatim to oprosti. Zbog toga će jedan od partera koji pristaju na ovu igru uvek za cilj imati dobijanje oproštaja, dok će drugi biti pokrenut potrebom da neko ukaže na njegove mane. Ova potreba je razvijena još u detinjstvu kada su roditelji više isticali mane nego vrline kod deteta pa će stoga i kao odrasli ta osoba tražiti od partnera da obavlja istu funkciju. Ukoliko naiđe na nekog ko traži osobu za dobijanje oproštaja, uklopiće se i počeće sa igrom ’draga moja’.

Ovo su neke od bračnih igara, ali one nisu jedine kada se radi o osobama u vezi. Kao posebnu vrstu igara Bern navodi seksualne igre koje je teže prikazati jer su privatnije i teže za izučavanje. On ipak navodi neke tipične seksualne igre kojima je zajedničko to da za cilj imaju izbegavanje ili zloupotrebu seksualnih impulsa. Kod ovih igara seksualni impuls je samo početna stanica, dok je pravi cilj u nekom sasvim drugom obliku komunikacije.

Među brojnim igrama koje Bern opisuje postoje i one kojima se objašnjava kriminalno ponašanje pojedinih ljudi.  Bern ih naziva ’igre iz podzemlja’. Izgleda da postoje prestupnici kojima pravi cilj nije materijalna dobit od krađe ili neke prevare, već kasnija mogućnost bežanja od zakona i hvatanje. To je tipično za igru ’lopova i žandara’ u kojoj učestvuju mnogi prestupnici. Nadmudrivanje ovog igrača sa policijom koja traga  za njim je ono što ga pokreće na kriminalne radnje. Kod nekih se ljudi sreće mišljenje da se kriminalci dele na dve grupe. U prvu  se svrstavaju oni ’pravi kriminalci’ kojima je cilj postići nešto, iako su sredstva za to nelegalna. Ovi kriminalci veoma retko bivaju uhvaćeni. Drugu grupu čine oni koji se zapravo samo igraju kriminalaca. Ova podela je razumljiva ukoliko se stekne uvid u značenje ’igara iz podzemlja’ o kojima Bern govori. Po ovom stanovištu, pravi kriminalci zaista ređe bivaju uhvaćeni, ali ne zbog svoje izuzetne spretnosti u izvrdavanju od zakona, već zbog toga što će oni koji igraju igre poput ’lopova i žandara’ čak i namerno ostavljati tragove i smernice kako ih uhvatiti jer je upravo taj rizik od hvatanja ono što ih je na prvom mestu i pokrenulo.

Ima li izlaza iz igara?

Sve do sada navedene igre sputavaju razvoj kako glavnog igrača tako i onih iz njegovog okruženja koji pristaju da u njima sudeluju kao saigrači preuzimajući njemu komplementarne uloge. Dešava se i da osoba bude uvučena u igru i bez pristanka, uverena da se radi o iskrenoj komunikaciji. Međutim, skriveni ciljevi igrača retko ostaju neotkriveni na duže vreme. Već pri prvom pokušaju druge strane da priđe problemu na drugi način, žustro odbijanje promene pravila (a samim tim i rešavanja situacije) ukazaće na činjenicu da se, ipak, radi o igri. Ukoliko u igri ’da nije bilo tebe’, partner reši da promeni taktiku pružajući potpunu slobodu partneru doći će do izražaja sve ono što je dugo sakrivano pod maskom optuživanja. Slično tome, ukoliko u igri ’hvatanje za reč’ jedan od igrača ponudi sagledavanje stvari sa šire perspektive, naići će na neočekivanu reakciju upornog odbijanja ponuđenog rešenja, iako je očigledno mnogo konstruktivnije od nastavljanja igre. Zbog ovakvih žustrih reakcija igrača onda kada se učestvovanje u njihovoj igri odbija mnogi ostaju u igri jer ne žele da izgube tu osobu. Nije redak slučaj da se odnosi između ljudi zaista prekinu onda kada jedna strana ukaže na igru koju su igrali i reši da je promeni. Međutim, iako postoji rizik od prekida braka ili prijateljstva, odlučno odbijanje namenjene uloge je jedini put ka oslobađaju od igre i uspostavljanju boljeg odnosa između ljudi.

Ono što uvek prethodi  pokušajima napuštanja igre jeste osvešćivanje igrača da su u njoj učestvovali. To je upravo i najteži deo ovog procesa. Igra je i pokrenuta kako bi se izbeglo suočavanje sa pravim problemima. Oslobađanjem od igre čovek ostaje ogoljen pred drugima i pred samim sobom. Iako je ovo veoma težak zadatak za sve igrače, ponekad je, kada se radi o blažim oblicima igara, za uspešnu promenu dovoljna podrška ljudi iz okoline. Ukoliko najbliži prijatelji i saradnici reše da prekinu igru i pri tome ostanu kao iskrena podrška uz igrača, pokušaj prekida igre može biti uspešan i bez stručne pomoći. Ipak, postoje teži oblici igre kod kojih je stručna pomoć neophodna. U ovim slučajevima će svi oni koji odbiju ulogu biti odbijeni i od strane glavnog igrača i, ma koliko se trudili da mu pomognu, sve na šta će naići biće zid kojim se igrač štiti dok traži nove partnere za igru. Neki igrači su toliko uvežbani da mogu, kako bi zadovoljili okruženje, samo promeniti igru, a da ostali budu ubeđeni da je načinjen veliki pomak u prevazilaženju problema. Zbog toga je, u najvećem broju slučajeva, neophodan rad sa iskusnim terapeutom koji je već upoznat sa širokom lepezom igara koje od ovakvih ljudi može očekivati.

Još jedan razlog zbog koga je stručna pomoć često neophodna jeste to što osoba nikada nije sama u svojoj igri. Ljudi koji osobu okružuju takođe su navikli na svoje uloge pa je onda malo verovatno da će raditi odlučno na prevazilaženju igre. Mnogo je verovatniji scenario po kome ne samo da neće pomoći osobi, već će učiniti sve da se igra nastavi. Ovo je najočiglednije u slučajevima kada neka osoba krene na psihoterapiju i polako počinje da shvata štetnost igara u kojima je učestvovala. Rešenost koja se onda javlja u nameri da se prekine igra nailazi na jake otpore u okolini od koje se tada takođe zahteva promena. Kada neko shvati da je sve vreme igrao igru ’šutni me’  pored ulaganja napora u sopstveno odvikavanje od ove igre moraće da uloži i dodatan napor u odvikavanje okoline da ga ’šutira’. Ljudi koji su sa njim kroz igru izgradili odnos ostaće bez dragocenog saigrača te će, ili preispitati svoje motive, ili napustiti taj odnos i krenuti u potragu za novom osobom koja je spremna na istu igru.

This entry was posted in Individualne teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.