Znate li da i borderlajn (BPD), a ne samo narcis (NPD), ima lažni self?
Lažni self je, da tako kažem običnim jezikom, maska koju nosimo kako bismo se pokazali onakvima kakvi želimo da budemo. Da ne bude zabune, ovo se naravno dešava nesvesno i lažni self se formira kao vrsta odbrambene strukture u najranijim danima. Pošto pokriva i maskira pravo, autentično biće osobe, jako je teško rešiti ga se. Na terapiji treba doći do pravog selfa (suštinskog bića) osobe, kako bismo ga ojačali i pomogli čoveku da bude ono što jeste.
Lažni self borderlajna je onaj preslatki, zavodnički, najumiljatiji deo njihove ličnosti (što ne znači da borderlajn i inače ne bi bio divan i umiljat, ali sigurno ne bi bio na kompulizan i ekscesivan, umarajući način). Pošto se oni osećaju kao da „ne mogu da žive bez ljubavi“ jer im je potreban drugi da ih reguliše i da im identitet, oni su (nesvesno) razvili brojne strategije zavođenja i naučili kako da ljudima budu veoma dopadljivi. Borderlajn nesvesno šalje poruku „biću sve što hoćeš da budem, samo me voli“. To je, međutim, mnogo naporno i iziskuje veliku energiju, te je time na duge staze neodrživo. Kada borderlajn dobije ono što misli da je hteo, na primer – partner se do ušiju zaljubi i oni otpočnu romantičnu vezu, čim se oseti iole sigurno, pod velikim pritiskom stalnog udovoljavanja, onako istinski premoren, mic po mic (a ponekada i naglo, ako je dugo trpeo) okreće novi list. Naravno, i ovo se dešava dobrim delom nesvesno. Iako su neki ljudi svesni svojih obrazaca, oni su nemoćni (bez terapije) da na njih utiču. To što neko prepoznaje obrasce ponašanja, ne znači da je svestan svojih mehanizama odbrane. Mehanizmi odbrane su uvek nesvesni. Dakle, tako iscrpljen borderlajn nema više snage da bude savršen partner i počinje iz njega da izbija ono s čime se on suštinski bori celog života – stroga i neumoljiva savest, nezadovoljstvo, osećaj bezvrednosti, mržnja prema sebi i proganjajuće anksioznosti.
Borderlajn često u tim situacijama nakon ekscesivnog davanja postaje depresivan. Depresija borderlajna se razlikuje od drugih vrsta depresija. Da ne ulazimo u to kakve sve depresije postoje, ova specifično vezana za borderlajna je takva da se on oseća izmučeno, izmaltretirano, viktimizovano – od strane drugih ljudi… istih onih kojima je isprva nudio gomilu pažnje i obožavanja… jer nekako je (implicitno stoji u glavi borderlajna, pa mi do toga dođemo na terapiji) druga strana trebalo da zna da ne uzima previše, da poštedi borderlajna, da mu ne dozvoli da se previše iscrpi. Pošto to druga strana nije mogla znati, jer je borderlajn ponašao kao da uživa u davanju (u čemu zapravo u jednom periodu u jeste uživao) nastaju problemi u vezi. Borderlajn se sada oseća užasno iskorišćeno, isceđeno i kao da ga druga strana maltretira. Specifičnost ove vrste depresivnosti je u tome, kako razni autori to slikovito objašnjavaju, što borderlajn ne oseća bol, već postaje bol – sasvim se saživi sa svojom depresivnošću i u tom periodu ne postoji ništa drugo. Budući da je u prethodnom periodu preterano davao sve od sebe, toliko se ispraznio da se oseća da u njemu nema više ničega, do jedne opšte paralize, krajnje viktimizovanosti i očaja. Na terapiji se tada oni ozbiljno žale na ljude oko sebe koji samo uzimaju i uzimaju i koji su progonitelji i koji maltretiraju, ne shvatajući da su oni nesvesno kreirali takvu situaciju i sasvim se potrošili. Zadatak terapeuta je da pomogne takvoj osobi tada da dođe u kontakt sa svojim pravim potrebama, i sa svojim unutrašnjim progoniteljima kako bi njima mogli adekvatno da se suprotstave. Kada to urade, spoljašnji progonitelji ako ih ima, neće više biti neka pretnja.
Borderlajn upravo zbog unutrašnjeg progonitelja koji kaže – nisi vredan ljubavi – daje sve od sebe da bi zaslužio ljubav, a kada se potpuno potroši i postane depresivan, unutrašnji progonitelj i dalje napada govoreći – eto, opet te nisu vrednovali + što je potvrda toga da ma šta radio ne možeš biti vredan ljubavi.
Ova unutrašnja borba i ogromna muka borderlajna se na terapiji rešava jačanjem pravog selfa osobe koji se suprotstavlja unutrašnjem kritičaru i mučitelju. Što bolje naučimo čoveka da bude dobar prema sebi, to više slabimo unutrašnje tiranine.
Renata Senić
This entry was posted in Poremećaji ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Depresivni borderlajn (BPD)
Znate li da i borderlajn (BPD), a ne samo narcis (NPD), ima lažni self?
Lažni self je, da tako kažem običnim jezikom, maska koju nosimo kako bismo se pokazali onakvima kakvi želimo da budemo. Da ne bude zabune, ovo se naravno dešava nesvesno i lažni self se formira kao vrsta odbrambene strukture u najranijim danima. Pošto pokriva i maskira pravo, autentično biće osobe, jako je teško rešiti ga se. Na terapiji treba doći do pravog selfa (suštinskog bića) osobe, kako bismo ga ojačali i pomogli čoveku da bude ono što jeste.
Lažni self borderlajna je onaj preslatki, zavodnički, najumiljatiji deo njihove ličnosti (što ne znači da borderlajn i inače ne bi bio divan i umiljat, ali sigurno ne bi bio na kompulizan i ekscesivan, umarajući način). Pošto se oni osećaju kao da „ne mogu da žive bez ljubavi“ jer im je potreban drugi da ih reguliše i da im identitet, oni su (nesvesno) razvili brojne strategije zavođenja i naučili kako da ljudima budu veoma dopadljivi. Borderlajn nesvesno šalje poruku „biću sve što hoćeš da budem, samo me voli“. To je, međutim, mnogo naporno i iziskuje veliku energiju, te je time na duge staze neodrživo. Kada borderlajn dobije ono što misli da je hteo, na primer – partner se do ušiju zaljubi i oni otpočnu romantičnu vezu, čim se oseti iole sigurno, pod velikim pritiskom stalnog udovoljavanja, onako istinski premoren, mic po mic (a ponekada i naglo, ako je dugo trpeo) okreće novi list. Naravno, i ovo se dešava dobrim delom nesvesno. Iako su neki ljudi svesni svojih obrazaca, oni su nemoćni (bez terapije) da na njih utiču. To što neko prepoznaje obrasce ponašanja, ne znači da je svestan svojih mehanizama odbrane. Mehanizmi odbrane su uvek nesvesni. Dakle, tako iscrpljen borderlajn nema više snage da bude savršen partner i počinje iz njega da izbija ono s čime se on suštinski bori celog života – stroga i neumoljiva savest, nezadovoljstvo, osećaj bezvrednosti, mržnja prema sebi i proganjajuće anksioznosti.
Borderlajn često u tim situacijama nakon ekscesivnog davanja postaje depresivan. Depresija borderlajna se razlikuje od drugih vrsta depresija. Da ne ulazimo u to kakve sve depresije postoje, ova specifično vezana za borderlajna je takva da se on oseća izmučeno, izmaltretirano, viktimizovano – od strane drugih ljudi… istih onih kojima je isprva nudio gomilu pažnje i obožavanja… jer nekako je (implicitno stoji u glavi borderlajna, pa mi do toga dođemo na terapiji) druga strana trebalo da zna da ne uzima previše, da poštedi borderlajna, da mu ne dozvoli da se previše iscrpi. Pošto to druga strana nije mogla znati, jer je borderlajn ponašao kao da uživa u davanju (u čemu zapravo u jednom periodu u jeste uživao) nastaju problemi u vezi. Borderlajn se sada oseća užasno iskorišćeno, isceđeno i kao da ga druga strana maltretira. Specifičnost ove vrste depresivnosti je u tome, kako razni autori to slikovito objašnjavaju, što borderlajn ne oseća bol, već postaje bol – sasvim se saživi sa svojom depresivnošću i u tom periodu ne postoji ništa drugo. Budući da je u prethodnom periodu preterano davao sve od sebe, toliko se ispraznio da se oseća da u njemu nema više ničega, do jedne opšte paralize, krajnje viktimizovanosti i očaja. Na terapiji se tada oni ozbiljno žale na ljude oko sebe koji samo uzimaju i uzimaju i koji su progonitelji i koji maltretiraju, ne shvatajući da su oni nesvesno kreirali takvu situaciju i sasvim se potrošili. Zadatak terapeuta je da pomogne takvoj osobi tada da dođe u kontakt sa svojim pravim potrebama, i sa svojim unutrašnjim progoniteljima kako bi njima mogli adekvatno da se suprotstave. Kada to urade, spoljašnji progonitelji ako ih ima, neće više biti neka pretnja.
Borderlajn upravo zbog unutrašnjeg progonitelja koji kaže – nisi vredan ljubavi – daje sve od sebe da bi zaslužio ljubav, a kada se potpuno potroši i postane depresivan, unutrašnji progonitelj i dalje napada govoreći – eto, opet te nisu vrednovali + što je potvrda toga da ma šta radio ne možeš biti vredan ljubavi.
Ova unutrašnja borba i ogromna muka borderlajna se na terapiji rešava jačanjem pravog selfa osobe koji se suprotstavlja unutrašnjem kritičaru i mučitelju. Što bolje naučimo čoveka da bude dobar prema sebi, to više slabimo unutrašnje tiranine.
Renata Senić