Poslednjih godina se dosta piše o značaju atačmenta – sigurne emocionalne vezanosti za psihološki razvoj – razvoj selfa i buduće integrisane ličnosti.
Tako je došlo i do ideja o “atačment perentingu” – načinu vaspitanja dece koji pospešuje sigurnu povezanost s roditeljima. U okviru ovog modela propagira se da deca treba da spavaju s roditeljima, da im budu veoma blizu, da budu nošena, dojena i slično.
Sve to, međutim, uopšte ne mora da dovede do sigurne veze između deteta i roditelja.
Ono što, s druge strane, prema istraživanjima i opsežnom kliničkom iskustvu, dovodi do sigurne emocionalne vezanosti jeste sposobnost za mentalizaciju – dobro razvijena refleksivna funkcja roditelja koji umeju da je prenesu na dete.
Vezom između sigurnog atačmenta i mentalizacije najviše se bavi Piter Fonagi. On mentalizaciju opisuje kao sposobnost da mentalno obrađujemo svoje emocije, afektivna stanja, tenzije… umesto da ih praznimo kroz ponašanje bez razmišljanja. Takvo obrađivanje omogućuje čoveku da razume sopstvena emotivna stanja, kao i stanja drugih ljudi, da stvori „teoriju uma“.
Deca koja su sigurno emocionalno vezana za roditelje vide da ih roditelji opažaju kao željenu decu, kao misleću decu. Ona prepoznaju da roditelji veruju da su oni bića s namerama, željama i svojim idejama. Kada roditelj tako misli o svom detetu, dete tako počinje da misli o sebi.
Frazu “Mislim, dakle postojim” možemo da preforumulišemo u “Oni (roditelji) misle da sam ja misleće biće i zbog toga postajem sposoban da sebe vidim kao mislioca”. To je početak izgradnje integrisane ličnosti koja neće biti zavisna od roditelja, uplašena, neće koristiti roditelje kao procenjivače u svom životu, već će imati vere u svoje kapacitete mišljenja, prepoznavanja svojih stanja i stanja drugih.
Ako roditelj ne opaža svoje dete kao misleće biće (sa idejama – “mali je, ne zna on još ništa, šta on zna šta hoće, ja ću da mu kažem”… i sličnim varijetetima takvih ideja), ili sam ne uspeva da osmisli svoja stanja, pa ne ume ni dete toj veštini da nauči – deca ne uspevaju da steknu veru u svoje misleće kapacitete i nađu oslonac u sebi.
Anksioznost i napadi panike često su posledica nesigurne emcionalne vezanosti i nedovoljne razvijenosti kapaciteta za mentalizaciju – za adekvatnu obradu i prepoznavanje svojih i tuđih mentalnih stanja i procesa.
Anksiozni roditelji često prezaštićuju svoju decu i time im šalju poruku da zapravo i ne veruju da bi deca sama adekvatno mogla da se snađu. Preterano strogi roditelji svojim naredbodavnim stavom čine sličnu štetu – šaljući detetu poruku da je bolje da sluša njih, nego da misli svojom glavom. Preterano popustljivi roditelji šalju detetu poruku da su i sami konfuzni oko toga gde valja povući granicu i ne daju mu bazu da da počne da se oseća kao biće koje samo za sebe misli. Ovo sve može u manjoj ili većoj meri da naruši veru deteta u sebe i da ga učini anksioznim.
Mi postajemo ličnostima kada smo od drugih prepoznati kao misleća bića.
Hegel je pisao o tome – potrebna nam je druga ljudskost koja će prepoznati našu ljudskost – da bismo se zaista ostvarili kao ljudi. Osmišljavanje je put ka tome.
Neosmišljen svet je uvek nesiguran i dobro tle za razvoj anksiznosti, preterane opreznosti, nemogućnosti da verujemo sebi i svojim mislima, pitanjima da li i drugi misle ono što i mi, da li smo normalni, da li je to što mislimo smisleno i u redu.
Anksioznosti koje su vezane za nerazvijen kapacitet za mentalizaciju ljudi često doživljavaju kao da ih je nešto spopalo – nemajući u vidu ni šta, ni kako, niti odakle. Kao da se niotkuda pojavio nalet straha koji je jači od njih, kao da ih uhvati nekakav “neizdrž” i da ne znaju šta bi tada sa sobom. Jako im je teško da o tome misle i da na terapiji nađu prave reči kojima bi opisali to što osećaju. Takva anksioznost često prerasta u preplavljujuću anksioznost, doživljaj da će osoba poludeti, sasvim izgubiti kontrolu – što dovodi do jakog straha od posledica ovakvih anticipacija.
Ovakve anksioznosti se prevazilaze terapijski – jačanjem kapaciteta za mentalizaciju – prvenstveno kroz misleće kapacitete terapeuta i uvažavanje klijenta kao mislećeg bića; kroz podnošenje neosmišljenih tenzija klijenata i kroz lagano i postepeno prevođenje tenzije u nešto smisleno, komunikabilno – nešto o čemu se može misliti i razgovarati.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Sposobnost za mentalizaciju i anksioznost
Poslednjih godina se dosta piše o značaju atačmenta – sigurne emocionalne vezanosti za psihološki razvoj – razvoj selfa
i buduće integrisane ličnosti.
Tako je došlo i do ideja o “atačment perentingu” – načinu vaspitanja dece koji pospešuje sigurnu povezanost s roditeljima. U okviru ovog modela propagira se da deca treba da spavaju s roditeljima, da im budu veoma blizu, da budu nošena, dojena i slično.
Sve to, međutim, uopšte ne mora da dovede do sigurne veze između deteta i roditelja.
Ono što, s druge strane, prema istraživanjima i opsežnom kliničkom iskustvu, dovodi do sigurne emocionalne vezanosti jeste sposobnost za mentalizaciju – dobro razvijena refleksivna funkcja roditelja koji umeju da je prenesu na dete.
Vezom između sigurnog atačmenta i mentalizacije najviše se bavi Piter Fonagi. On mentalizaciju opisuje kao sposobnost da mentalno obrađujemo svoje emocije, afektivna stanja, tenzije… umesto da ih praznimo kroz ponašanje bez razmišljanja. Takvo obrađivanje omogućuje čoveku da razume sopstvena emotivna stanja, kao i stanja drugih ljudi, da stvori „teoriju uma“.
Deca koja su sigurno emocionalno vezana za roditelje vide da ih roditelji opažaju kao željenu decu, kao misleću decu. Ona prepoznaju da roditelji veruju da su oni bića s namerama, željama i svojim idejama. Kada roditelj tako misli o svom detetu, dete tako počinje da misli o sebi.
Frazu “Mislim, dakle postojim” možemo da preforumulišemo u “Oni (roditelji) misle da sam ja misleće biće i zbog toga postajem sposoban da sebe vidim kao mislioca”. To je početak izgradnje integrisane ličnosti koja neće biti zavisna od roditelja, uplašena, neće koristiti roditelje kao procenjivače u svom životu, već će imati vere u svoje kapacitete mišljenja, prepoznavanja svojih stanja i stanja drugih.
Ako roditelj ne opaža svoje dete kao misleće biće (sa idejama – “mali je, ne zna on još ništa, šta on zna šta hoće, ja ću da mu kažem”… i sličnim varijetetima takvih ideja), ili sam ne uspeva da osmisli svoja stanja, pa ne ume ni dete toj veštini da nauči – deca ne uspevaju da steknu veru u svoje misleće kapacitete i nađu oslonac u sebi.
Anksioznost i napadi panike često su posledica nesigurne emcionalne vezanosti i nedovoljne razvijenosti kapaciteta za mentalizaciju – za adekvatnu obradu i prepoznavanje svojih i tuđih mentalnih stanja i procesa.
Anksiozni roditelji često prezaštićuju svoju decu i time im šalju poruku da zapravo i ne veruju da bi deca sama adekvatno mogla da se snađu. Preterano strogi roditelji svojim naredbodavnim stavom čine sličnu štetu – šaljući detetu poruku da je bolje da sluša njih, nego da misli svojom glavom. Preterano popustljivi roditelji šalju detetu poruku da su i sami konfuzni oko toga gde valja povući granicu i ne daju mu bazu da da počne da se oseća kao biće koje samo za sebe misli. Ovo sve može u manjoj ili većoj meri da naruši veru deteta u sebe i da ga učini anksioznim.
Mi postajemo ličnostima kada smo od drugih prepoznati kao misleća bića.
Hegel je pisao o tome – potrebna nam je druga ljudskost koja će prepoznati našu ljudskost – da bismo se zaista ostvarili kao ljudi. Osmišljavanje je put ka tome.
Neosmišljen svet je uvek nesiguran i dobro tle za razvoj anksiznosti, preterane opreznosti, nemogućnosti da verujemo sebi i svojim mislima, pitanjima da li i drugi misle ono što i mi, da li smo normalni, da li je to što mislimo smisleno i u redu.
Anksioznosti koje su vezane za nerazvijen kapacitet za mentalizaciju ljudi često doživljavaju kao da ih je nešto spopalo – nemajući u vidu ni šta, ni kako, niti odakle. Kao da se niotkuda pojavio nalet straha koji je jači od njih, kao da ih uhvati nekakav “neizdrž” i da ne znaju šta bi tada sa sobom. Jako im je teško da o tome misle i da na terapiji nađu prave reči kojima bi opisali to što osećaju. Takva anksioznost često prerasta u preplavljujuću anksioznost, doživljaj da će osoba poludeti, sasvim izgubiti kontrolu – što dovodi do jakog straha od posledica ovakvih anticipacija.
Ovakve anksioznosti se prevazilaze terapijski – jačanjem kapaciteta za mentalizaciju – prvenstveno kroz misleće kapacitete terapeuta i uvažavanje klijenta kao mislećeg bića; kroz podnošenje neosmišljenih tenzija klijenata i kroz lagano i postepeno prevođenje tenzije u nešto smisleno, komunikabilno – nešto o čemu se može misliti i razgovarati.
Renata Senić
Povezane teme: