Intervju: Nebojša Jovanović i Renata Senić za ” Politiku”, objavljeno: 26.05.2011.
Mladi se ne pripremaju na obaveze i frustracije koje život donosi, imaju dilemu kojim putem da krenu i teško se snalaze jer je život isuviše haotičan i nema jasnih pravila igre.
Svaka treća mlada osoba u našoj zemlji ima neki psihički problem i živi u patnji, pokazalo je istraživanje ekspertske grupe Ministarstva zdravlja, koje je sprovedeno na reprezentativnom uzorku mladih iz 12 srednjih škola u 11 gradova Srbije. Ovaj podatak dobija na značaju i ozbiljnosti ako se uporedi sa studijama sprovedenim u razvijenim evropskim zemljama koje svedoče da tek svaki peti tinejdžer ima neki psihički problem. Veliki broj stručnjaka za dušu uzroke ove poražavajuće statistike pronalazi u činjenici da su današnji tinejdžeri, rođeni tokom devedesetih godina prošlog veka, odrastala u nenormalnom okruženju i izrasli u osobe koje su, u psihološkom smislu, manje stabilne, manje zrele i koje se od patnje i nesigurnosti „brane” agresijom ili autodestrukcijom.
Nebojša Jovanović, psiholog, psihoterapeut i autor knjige „Strah od života” kaže da mnogo toga nije na strani mladih, počev od vaspitanja koje ne priprema za „džunglu na asfaltu” pa do novih idola narcističke kulture koji daju lažnu sliku realnosti.
– Vaspitanje je prezaštićujuće. Svesni surovosti života roditelji žele da zaštite dete po principu: „Ima vremena da te život muštra, dok si kod mene ti ćeš da uživaš”. Mladi se ne pripremaju na obaveze i na frustracije koje život donosi, a kada izađu iz tog „staklenog zvona” detinjstva i nađu se na životnoj raskrsnici često imaju dilemu kojim putem da krenu i teško se snalaze, jer je život isuviše haotičan, brzo se odvija i nema jasnih pravila igre. Osim toga, mladi vide da se ni odrasli ne snalaze u realnosti i zbog toga se oglušuju na roditeljski refren „samo ti uči i sve će biti u redu” – objašnjava Nebojša Jovanović.
On ističe da se, generalno gledano, veliki preokret u odnosu između roditelja i dece desio početkom devedesetih – što je život postajao teži roditelji su počeli da previše štite decu od realnosti, a deca su razvila sopstvenu filosofiju „kuliranja” i „blejanja” i uverenja da samo siromašni moraju da rade.
Međutim, za život su ipak potrebne neke psihološke veštine – jedna od njih je tolerancija na frustraciju, jer nas život stalno frustrira. Ako nismo „pelcovani” na ta osujećenja dolazi do burne reakcije, a ta burna reakcija može biti i panični napad. A jedan od ključnih elemenata za podnošenje frustracije jesu radne navike – podseća naš sagovornik.
Jovanović ističe da je kontrast između prezaštićujućeg vaspitanja i „džungle na asfaltu” prevelik, jer je danas veoma teško pronaći posao i izboriti se za svoje mesto pod profesionalnim suncem. Zbog toga se mnoge mlade osobe vraćaju u roditeljsko gnezdo i veliki broj njih živi na toj klackalici – između potrebe za odrastanjem i potrebe da neko brine o njima.
Njegova koleginica i koautorka knjige „Strah od života” Renata Senić ističe da kontrast između želja i mogućnosti mladih i uverenje da život mora da se odvija onako kako želimo, dovodi do preplavljujućeg osećanja anksioznosti ako se ta želja ne ispuni.
– Mladi se osećaju loše jer nisu spremni da se odreknu svojih ciljeva, a nisu spremni da ulože napor u ostvarenje tih ciljeva. Na primer, hoće da se zaposle, ali im se ne dopada činjenica da su uslovi na poslu veoma konkurentni, a plata mala. Onda dolaze u situacijau da traže posao, a mole Boga da ga ne pronađu. Drugi primer je emotivna veza: svi bi hteli da ne budu sami, ali je mali broj osoba spreman da prihvati činjenicu da emotivna veza zahteva kompromise, prilagođavanje i nesigurnost i da nema garancije da će nam se emocije koje dajemo vratiti. Ako od toga odustanu, javlja se depresivnost koju prepoznajemo u izrazima tipa „baš sam smoren”. Neki od njih tu depresiju pokušavaju da „izleče” drogama, Internetom, virtuelnim životom u nekoj socijalnoj mreži ili (auto)agresivnim ponašanjem – naglašava Renata Senić.
Najgora moguća situacija za mentalno zdravlje jeste ne raditi ništa i imati nestrukturisan dan čiji se sati „popunjavaju” gledanjem televizije, igranjem na Internetu i čekanjem sledećeg izlaska u noć.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Strah od života dece devedesetih
Intervju: Nebojša Jovanović i Renata Senić za ” Politiku”, objavljeno: 26.05.2011.
Mladi se ne pripremaju na obaveze i frustracije koje život donosi, imaju dilemu kojim putem da krenu i teško se snalaze jer je život isuviše haotičan i nema jasnih pravila igre.
Svaka treća mlada osoba u našoj zemlji ima neki psihički problem i živi u patnji, pokazalo je istraživanje ekspertske grupe Ministarstva zdravlja, koje je sprovedeno na reprezentativnom uzorku mladih iz 12 srednjih škola u 11 gradova Srbije. Ovaj podatak dobija na značaju i ozbiljnosti ako se uporedi sa studijama sprovedenim u razvijenim evropskim zemljama koje svedoče da tek svaki peti tinejdžer ima neki psihički problem. Veliki broj stručnjaka za dušu uzroke ove poražavajuće statistike pronalazi u činjenici da su današnji tinejdžeri, rođeni tokom devedesetih godina prošlog veka, odrastala u nenormalnom okruženju i izrasli u osobe koje su, u psihološkom smislu, manje stabilne, manje zrele i koje se od patnje i nesigurnosti „brane” agresijom ili autodestrukcijom.
Nebojša Jovanović, psiholog, psihoterapeut i autor knjige „Strah od života” kaže da mnogo toga nije na strani mladih, počev od vaspitanja koje ne priprema za „džunglu na asfaltu” pa do novih idola narcističke kulture koji daju lažnu sliku realnosti.
– Vaspitanje je prezaštićujuće. Svesni surovosti života roditelji žele da zaštite dete po principu: „Ima vremena da te život muštra, dok si kod mene ti ćeš da uživaš”. Mladi se ne pripremaju na obaveze i na frustracije koje život donosi, a kada izađu iz tog „staklenog zvona” detinjstva i nađu se na životnoj raskrsnici često imaju dilemu kojim putem da krenu i teško se snalaze, jer je život isuviše haotičan, brzo se odvija i nema jasnih pravila igre. Osim toga, mladi vide da se ni odrasli ne snalaze u realnosti i zbog toga se oglušuju na roditeljski refren „samo ti uči i sve će biti u redu” – objašnjava Nebojša Jovanović.
On ističe da se, generalno gledano, veliki preokret u odnosu između roditelja i dece desio početkom devedesetih – što je život postajao teži roditelji su počeli da previše štite decu od realnosti, a deca su razvila sopstvenu filosofiju „kuliranja” i „blejanja” i uverenja da samo siromašni moraju da rade.
Međutim, za život su ipak potrebne neke psihološke veštine – jedna od njih je tolerancija na frustraciju, jer nas život stalno frustrira. Ako nismo „pelcovani” na ta osujećenja dolazi do burne reakcije, a ta burna reakcija može biti i panični napad. A jedan od ključnih elemenata za podnošenje frustracije jesu radne navike – podseća naš sagovornik.
Jovanović ističe da je kontrast između prezaštićujućeg vaspitanja i „džungle na asfaltu” prevelik, jer je danas veoma teško pronaći posao i izboriti se za svoje mesto pod profesionalnim suncem. Zbog toga se mnoge mlade osobe vraćaju u roditeljsko gnezdo i veliki broj njih živi na toj klackalici – između potrebe za odrastanjem i potrebe da neko brine o njima.
Njegova koleginica i koautorka knjige „Strah od života” Renata Senić ističe da kontrast između želja i mogućnosti mladih i uverenje da život mora da se odvija onako kako želimo, dovodi do preplavljujućeg osećanja anksioznosti ako se ta želja ne ispuni.
– Mladi se osećaju loše jer nisu spremni da se odreknu svojih ciljeva, a nisu spremni da ulože napor u ostvarenje tih ciljeva. Na primer, hoće da se zaposle, ali im se ne dopada činjenica da su uslovi na poslu veoma konkurentni, a plata mala. Onda dolaze u situacijau da traže posao, a mole Boga da ga ne pronađu. Drugi primer je emotivna veza: svi bi hteli da ne budu sami, ali je mali broj osoba spreman da prihvati činjenicu da emotivna veza zahteva kompromise, prilagođavanje i nesigurnost i da nema garancije da će nam se emocije koje dajemo vratiti. Ako od toga odustanu, javlja se depresivnost koju prepoznajemo u izrazima tipa „baš sam smoren”. Neki od njih tu depresiju pokušavaju da „izleče” drogama, Internetom, virtuelnim životom u nekoj socijalnoj mreži ili (auto)agresivnim ponašanjem – naglašava Renata Senić.
Najgora moguća situacija za mentalno zdravlje jeste ne raditi ništa i imati nestrukturisan dan čiji se sati „popunjavaju” gledanjem televizije, igranjem na Internetu i čekanjem sledećeg izlaska u noć.
Povezane teme: