Mišljenje da snažne emocije mogu izazvati telesna oboljenja vladalo je još kod antičkih mislilaca. Međutim, sve do dvadesetih godina prošlog veka medicinska naučna misao je zanemarivala ovakav pristup, koji je ipak kontinuirano negovan u određenim tradicionalnim medicinskim sistemima. Tokom prošlog veka je obnovljen naučni interes (koji je i aktuelno prisutan) za psihosomatske procese i razvijen je veliki broj teorija o poreklu i uzrocima ovih oboljenja. Ti pristupi podrazumevaju razmišljanje o bolesti kao o kontinuiranoj interakciji psihičkih i somatskih faktora.
Prema američkom psihijatrijskom udruženju psihosomatske bolesti se dele na:
kožne: akne, urtikarija, neurodermitis (hronične kožne promene s neprijatnim svrabom) i angioneurotski edem (otok kapaka, usana, jezika…),
bolesti probavnog sistema: grč mišića između jednjaka i želuca, želuca i dvanaestopalačnog creva, čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, hronični zatvor (opstipacija), ulcerozni kolitis, hronična upala tankog creva (Crohnova bolest),
ostalo: debljina, alergijske reakcije, migrene i druge glavobolje, hronični svrabeži, tumori.
U literaturi se često pominje da se u osnovi psihosomatske bolesti nalazi somatizovana anksioznost. Naime, somatizacija je mehanizam kojim se emocionalni sadržaj transformiše u fiziološki, čineći na taj način osnovu posebnog komunikacionog kanala (“govor tela”). Međutim, patologija započinje kada protok anksioznosti kroz telo postaje dominantan kanal za “pražnjenje viška anksioznosti” u slučajevima kada se taj “višak” ne može razrešiti kroz motorno, verbalno ili socijalno ponašanje. Na taj način dolazi do visokog, patološkog naprezanja somatskih sistema na periferiji. Takvo produženo, dugotrajno i fiksirano naprezanje dovodi do transformacije funkcionalnog (psihološkog) u strukturni (telesni) poremećaj, što čini osnovu psihosomatske bolesti.
Naučnici i istraživači koji se bave ovom tematikom klasifikuju psihosomatske bolesti na sledeći način:
tip s agresivnim odbranama – definiše se kroz karakteristične bolesti, kao što su migrena, visok pritisak, srčane smetnje, šećerna bolest i reumatska upala zglobova;
tip s pasivnim odbranama – oslikava se u sledećim oboljenjima: čir na želucu ili dvanaestopalačnom crevu, hronični zatvor, ulcerozni kolitis (hronična upala debelog creva), bronhijalna astma i dugotrajni umor. Oštećenje tih tkiva i organa nastaje zbog dugotrajnog nadražaja određenog dela nervnog sistema, koji nije pod uticajem naše volje (autonomni nervi sistem)
Prevalencija
Kod nаšeg stаnovništvа postoji visokа učestаlost psihosomаtskih oboljenjа. Najrasprostranjenije psihosomatske bolesti srpskog stanovništva su:
kаrdiovаskulаrne bolesti (premа podаcimа iz Zdrаvstvenog godišnjаkа Srbije, od ovih bolesti godišnje umire oko 50-60 % ljudi),
аstmа,
diаbetes mellitus,
mаligne bolesti (zаstupljene u ukupnom mortаlitetu sа 20 %)
Sledeće po zastupljenosti su: ulcerozni kolitis, hemoroidi, čir nа želucu i dvаnаestopаlаčnom crevu.
Faktori uslovljavanja psihosomatskih oboljenja
Kratkotrajna negativna iskustva i osećanja ne dovode do psihosomatskih poremećaja. Samo dugotrajne i nezdrave emocionalne reakcije opterećuju psihu i telo, čineći organizam položnim za bolesti.
Mnogi su proučavali psihosimatiku. Danas čak postoji pravac koji tvrdi da su sve bolesti, u osnovi, psihosomatske. Međutim, u početku se verovalo drugačije. Na primer, Flandres Danbar je smatrala da specifičan psihološki sklop predodređuje neke psihosomatske bolesti. Opisala je: koronarnu, ulkusnu, dijabetičarsku i traumatofilnu ličnost. Posle mnogobrojnih provera njene teorije, danas postoji slaganje jedino oko postojanja “koronarne ličnosti”. Danbar je pružila dokaze da postoje i osobe sklone oboljevanju od kardiovaskularnih smetnji, pogotovo bolesti srca. One su u psihologiji poznate kao osobe “A tipa”, a opisujemo ih kao ambiciozne (ili preambiciozne) ljude, radoholičare, kompetitivne i osobe koje ne podnose neuspeh, često su neprijatni, besni i arogantni, umeju da se postave kao apsolutni autoriteti. Dakle, prema prethodnoj klasifikaciji, svrstavamo ih u ljude s agresivnim odbranama.
Psihofizički stres, naravno, nije jedini faktor koji uslovljava ove bolesti. U igri je nekolicina faktora, od kojih su nasleđe, sredina i stil vaspitanja veoma bitni. Faktor slučajnosti (faktor X) ukazuje da mnogi stručnjaci ni danas nisu sasvim sigurni šta sve sudeluje u nastanku psihosomatskih bolesti. Ovaj tekst ima za cilj da prikaže osnovne uticaje i načine suočavanja s ovim rasprostranjem problemom.
Psihološki faktori u psihosomatskim oboljenjima
Dugogodišnja istraživanja su rezultovala otkrićem psiholoških faktora uticaja na pojavljivanje pojedinih vrsta psihosomatskih oboljenja:
Čir nа želucu i dvanaestopalačnom crevu ima psihološki pokretač u bojаžljivosti, koja se manifestuje kroz preokupiranost oko održavanja dobrih međuljudskih odnosa sa svima.
Arteritis/endarteristis (zаpаljenje unutrаšnjeg slojа аrterije) psihološki se pokreće plašljivošću.
Astma i hronični bronhitis su povezani sa osobinama upornosti i tvrdoglаvosti (čovek koji se nečemu opire, sаmovoljno zаdržаvа izdisаnje vаzduhа. Ako stanje opterećenosti i opiranja potrаje, zаdržаvаnje vаzduhа postаje nesvesno. Dugotrajno zadržavanje vazduha i nepravilno disanje utiču na nаstаnak pomenutih bolesti).
Poremećаj funkcije štitne žlezde psihološki je pokrenut preteranom revnošću. Ovoj osobini, koja može biti veoma opterećujuća, valja se suprotstаviti nаdom i umerenošću.
Ishemične bolesti srcа (koronarne), povezuju se s okrutnošću. One često nаstаju kod ljudi koji su nа visokom položaju, posebno kada postoji opasnost da izgube svoju funkciju. Iz tog razloga ovaj tip bolesti srećemo i pod nazivom «menаdžerskа bolest». Često se jаvljа kod mlаdih ljudi koji se kruto drže iracionalnog uverenja dа su posebni i da, kao takvi, uživaju pravo na uzvišen položaj u društvu. Dakle, javlja se kod osoba s povišenim nezdravim narcizmom.
Hipotonije se dovode u vezu s lenjošću i dokolicom.
Leukemijа i bolesti krvi se povezuju s mržnjom, odnosno neobrađenom sirovom agresivnošću.
Hepаtitis je u vezi sа zajedljivošću koja, takođe, predstavlja derivat mržnje.
Bolesti žučne kese se dovode u vezu s plаhovitošću ili prisilnim uzdržavanjem od impulsivnih reakcija.
Psihodinamika
Kod psihosomatskih oboljenja dolazi do neposrednog izlivanja napetosti (neobrađenih negativnih emocija) na konkretni doživljaj svoga tela. Simbolika, koja je uvek prisutna u slučaju drugih psiholoških poremećaja, kod psihosomatskih oboljenja ne postoji! Ono što psihosomatske bolesti bitno razlikuje od psiholoških je realno pojavljivanje lezije tkiva, obolevanje organa. Na primer, «kandidati» za oboljevanje od čira se u početku žale na jake bolove. Logično, prvo pomisle da je u pitanju fizički problem, te odlaze lekaru. Ako se radi o početku bolesti, fizički problem još nije nastao i rendgenski snimak ne pokazuje lezije. Međutim, ukoliko se ovim ljudima ne ukaže da imaju psihološki problem i ako se problem ne reši, nakon nekog vremena će u predelu osećaja bola zaista nastati čir.
Aleksitimija je veoma bitna za razumevanje i tretman psihosomatskih oboljenja. Aleksitimija, koja u bukvalnom prevodu znači “bez reči za osećanja”, je nemogućnost da se govorenjem izraze afektivna stanja. Rečeno je da kod ovih bolesti simbolizacija ne postoji. Aleksitimičnost ljudi koji pate od psihosomatskih bolesti je upravo nesposobnost da se simbolizuje emocionalno stanje, odnosno nesposobnost osobe da verbalizuje osećanje.
Kod ovih ljudi je, takođe, snižena sposobnost introspekcije, samoposmatranja sopstvenog unutrašnjeg sveta. Usled nedostatka simbolizacije, uvida u svoje psihičko stanje i kontakta s vlastitim osećanjima, ovi ljudi imaju i siromašne, nesadržajne snove.
Pošto osobe sa psihosomatskim oboljenjima nisu u stanju da osmisle i verbalizuju svoja osećanja, one nemaju mogućnost da od osećaja telesnog simptoma naprave neurotični simbol, te stoga moraju direktno, bez posredovanja, da “izruče” napetost u svoju telesnu duplju.
Izbor organa koji oboleva nije slučajan i smatra se da je uslovljen sledećim faktorima:
2) fenotipskim – koji se povezuje sa istorijom prethodnih bolesti, prethodnih životnih događaja osobe sa psihosomatskim oboljenjem, kao i njenog načina odnošenja prema drugima.
Bitno je naglasiti da kod psihosomatskih oboljenja odlučujuću ulogu ima konstitucionalni faktor!
Dakle, ključne tačke psihosomatskih oboljenja su:
nepostojanje neurotičnog konflikta
nepostojanje simboličkog značenja simptoma
postojanje konstitucionalne predispozicije za izbor organa koji će oboleti.
stvaranje organskih oštećenja.
Uloga vaspitanja
Značaj ranog detinjstva i uticaj roditelja, vaspitni stil i poruke koje roditelji šalju deci su veoma bitni aspekti za razumevanje nastanka psihosomatskih oboljenja. Nedostatak ljubavi zanemarivanje deteta, preterana anksioznost roditelja, stroge zabrane ispoljavanja negativnih osećanja, kao i učenje po modelu u porodicama u kojima i roditelji imaju psihosomatske smetnje – mogu dovesti do gušenja emocija kod dece koje ide u pravcu stvaranja pasivnog ili agresivnog tipa ličnosti. Nemogućnost obrade osećanja se potom postepeno može strukturisati u psihosomatsku bolest.
Tretman
Zabrinjavajuć je podatak da ljudi s ovim smetnjama uglavnom potraže profesionalnu pomoć tek nekoliko godina nakon primarnog doživljaja smetnje. Ponekad se klijent (koji po pravilu prvo posećuje lekara opšte prakse i traži uput za specijalistički pregled) i na početku ispitivanja uputi psihologu, međutim, mnogi klijenti odbijaju psihološki/psihoterapijski tretman jer im je teško da poveruju da njihove smetnje imaju veze sa psihičkim problemom, neretko im stid “ne dozvoljava” da se upuste u psihoterapiju, a budući da ne umeju da izraze svoja osećanja, i sama pomisao na psihoterapijski rad im je teška, te neretko omalovažena.
Psihoterapija je indikovana za tretman psihosomatike! Kroz terapijski rad klijent uči kako da poveže psihičko stanje i telesne smetnje, a time u značajnoj meri olakšava i psihološki i fizički oporavak. Lečenje se sastoji u primeni različitih psihoterapijskih tehnika. Stručnjaci koji se danas bave ovom tematikom, zalažu se za holistički pristup – sagledavanje celog čoveka u jedinstvu psihičkog i fizičkog. Terapeutov glavni zadatak je osmišljavanje. Osobi sa psihosomatskim smetnjama je neophodan neko ko je sposoban da misli o njenim osećanjima, kako bi ona posledično prisvojila (pounutrila) misleću funkciju i izgradila sposobnost mišljenja. Kada klijent počne da osmišljava somatizovanu anksioznost onda može početi i da je obrađuje i razrešava. Sposobnost mišljenja i mentalne obrade osećanja, ukida razlog iz kojeg su se ona somatizovala.
Ako osoba može da razume i obradi svoja osećanja, ona se neće prazniti kroz telo, a kada se osećanja ne prazne kroz telo, nema ni opasnosti od nastanka psihosomatske bolesti.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Psihosomatika
Piše: Renata Senić
Mišljenje da snažne emocije mogu izazvati telesna oboljenja vladalo je još kod antičkih mislilaca. Međutim, sve do dvadesetih godina prošlog veka medicinska naučna misao je zanemarivala ovakav pristup, koji je ipak kontinuirano negovan u određenim tradicionalnim medicinskim sistemima. Tokom prošlog veka je obnovljen naučni interes (koji je i aktuelno prisutan) za psihosomatske procese i razvijen je veliki broj teorija o poreklu i uzrocima ovih oboljenja. Ti pristupi podrazumevaju razmišljanje o bolesti kao o kontinuiranoj interakciji psihičkih i somatskih faktora.
Prema američkom psihijatrijskom udruženju psihosomatske bolesti se dele na:
U literaturi se često pominje da se u osnovi psihosomatske bolesti nalazi somatizovana anksioznost. Naime, somatizacija je mehanizam kojim se emocionalni sadržaj transformiše u fiziološki, čineći na taj način osnovu posebnog komunikacionog kanala (“govor tela”). Međutim, patologija započinje kada protok anksioznosti kroz telo postaje dominantan kanal za “pražnjenje viška anksioznosti” u slučajevima kada se taj “višak” ne može razrešiti kroz motorno, verbalno ili socijalno ponašanje. Na taj način dolazi do visokog, patološkog naprezanja somatskih sistema na periferiji. Takvo produženo, dugotrajno i fiksirano naprezanje dovodi do transformacije funkcionalnog (psihološkog) u strukturni (telesni) poremećaj, što čini osnovu psihosomatske bolesti.
Naučnici i istraživači koji se bave ovom tematikom klasifikuju psihosomatske bolesti na sledeći način:
Prevalencija
Kod nаšeg stаnovništvа postoji visokа učestаlost psihosomаtskih oboljenjа. Najrasprostranjenije psihosomatske bolesti srpskog stanovništva su:
Sledeće po zastupljenosti su: ulcerozni kolitis, hemoroidi, čir nа želucu i dvаnаestopаlаčnom crevu.
Faktori uslovljavanja psihosomatskih oboljenja
Kratkotrajna negativna iskustva i osećanja ne dovode do psihosomatskih poremećaja. Samo dugotrajne i nezdrave emocionalne reakcije opterećuju psihu i telo, čineći organizam položnim za bolesti.
Mnogi su proučavali psihosimatiku. Danas čak postoji pravac koji tvrdi da su sve bolesti, u osnovi, psihosomatske. Međutim, u početku se verovalo drugačije. Na primer, Flandres Danbar je smatrala da specifičan psihološki sklop predodređuje neke psihosomatske bolesti. Opisala je: koronarnu, ulkusnu, dijabetičarsku i traumatofilnu ličnost. Posle mnogobrojnih provera njene teorije, danas postoji slaganje jedino oko postojanja “koronarne ličnosti”. Danbar je pružila dokaze da postoje i osobe sklone oboljevanju od kardiovaskularnih smetnji, pogotovo bolesti srca. One su u psihologiji poznate kao osobe “A tipa”, a opisujemo ih kao ambiciozne (ili preambiciozne) ljude, radoholičare, kompetitivne i osobe koje ne podnose neuspeh, često su neprijatni, besni i arogantni, umeju da se postave kao apsolutni autoriteti. Dakle, prema prethodnoj klasifikaciji, svrstavamo ih u ljude s agresivnim odbranama.
Psihofizički stres, naravno, nije jedini faktor koji uslovljava ove bolesti. U igri je nekolicina faktora, od kojih su nasleđe, sredina i stil vaspitanja veoma bitni. Faktor slučajnosti (faktor X) ukazuje da mnogi stručnjaci ni danas nisu sasvim sigurni šta sve sudeluje u nastanku psihosomatskih bolesti. Ovaj tekst ima za cilj da prikaže osnovne uticaje i načine suočavanja s ovim rasprostranjem problemom.
Psihološki faktori u psihosomatskim oboljenjima
Dugogodišnja istraživanja su rezultovala otkrićem psiholoških faktora uticaja na pojavljivanje pojedinih vrsta psihosomatskih oboljenja:
Psihodinamika
Kod psihosomatskih oboljenja dolazi do neposrednog izlivanja napetosti (neobrađenih negativnih emocija) na konkretni doživljaj svoga tela. Simbolika, koja je uvek prisutna u slučaju drugih psiholoških poremećaja, kod psihosomatskih oboljenja ne postoji! Ono što psihosomatske bolesti bitno razlikuje od psiholoških je realno pojavljivanje lezije tkiva, obolevanje organa. Na primer, «kandidati» za oboljevanje od čira se u početku žale na jake bolove. Logično, prvo pomisle da je u pitanju fizički problem, te odlaze lekaru. Ako se radi o početku bolesti, fizički problem još nije nastao i rendgenski snimak ne pokazuje lezije. Međutim, ukoliko se ovim ljudima ne ukaže da imaju psihološki problem i ako se problem ne reši, nakon nekog vremena će u predelu osećaja bola zaista nastati čir.
Aleksitimija je veoma bitna za razumevanje i tretman psihosomatskih oboljenja. Aleksitimija, koja u bukvalnom prevodu znači “bez reči za osećanja”, je nemogućnost da se govorenjem izraze afektivna stanja. Rečeno je da kod ovih bolesti simbolizacija ne postoji. Aleksitimičnost ljudi koji pate od psihosomatskih bolesti je upravo nesposobnost da se simbolizuje emocionalno stanje, odnosno nesposobnost osobe da verbalizuje osećanje.
Kod ovih ljudi je, takođe, snižena sposobnost introspekcije, samoposmatranja sopstvenog unutrašnjeg sveta. Usled nedostatka simbolizacije, uvida u svoje psihičko stanje i kontakta s vlastitim osećanjima, ovi ljudi imaju i siromašne, nesadržajne snove.
Pošto osobe sa psihosomatskim oboljenjima nisu u stanju da osmisle i verbalizuju svoja osećanja, one nemaju mogućnost da od osećaja telesnog simptoma naprave neurotični simbol, te stoga moraju direktno, bez posredovanja, da “izruče” napetost u svoju telesnu duplju.
Izbor organa koji oboleva nije slučajan i smatra se da je uslovljen sledećim faktorima:
1) genetskim – faktor nasleđivanja – oboleće slabiji organi, “ahilove pete”.
2) fenotipskim – koji se povezuje sa istorijom prethodnih bolesti, prethodnih životnih događaja osobe sa psihosomatskim oboljenjem, kao i njenog načina odnošenja prema drugima.
Bitno je naglasiti da kod psihosomatskih oboljenja odlučujuću ulogu ima konstitucionalni faktor!
Dakle, ključne tačke psihosomatskih oboljenja su:
Uloga vaspitanja
Značaj ranog detinjstva i uticaj roditelja, vaspitni stil i poruke koje roditelji šalju deci su veoma bitni aspekti za razumevanje nastanka psihosomatskih oboljenja. Nedostatak ljubavi zanemarivanje deteta, preterana anksioznost roditelja, stroge zabrane ispoljavanja negativnih osećanja, kao i učenje po modelu u porodicama u kojima i roditelji imaju psihosomatske smetnje – mogu dovesti do gušenja emocija kod dece koje ide u pravcu stvaranja pasivnog ili agresivnog tipa ličnosti. Nemogućnost obrade osećanja se potom postepeno može strukturisati u psihosomatsku bolest.
Tretman
Zabrinjavajuć je podatak da ljudi s ovim smetnjama uglavnom potraže profesionalnu pomoć tek nekoliko godina nakon primarnog doživljaja smetnje. Ponekad se klijent (koji po pravilu prvo posećuje lekara opšte prakse i traži uput za specijalistički pregled) i na početku ispitivanja uputi psihologu, međutim, mnogi klijenti odbijaju psihološki/psihoterapijski tretman jer im je teško da poveruju da njihove smetnje imaju veze sa psihičkim problemom, neretko im stid “ne dozvoljava” da se upuste u psihoterapiju, a budući da ne umeju da izraze svoja osećanja, i sama pomisao na psihoterapijski rad im je teška, te neretko omalovažena.
Psihoterapija je indikovana za tretman psihosomatike! Kroz terapijski rad klijent uči kako da poveže psihičko stanje i telesne smetnje, a time u značajnoj meri olakšava i psihološki i fizički oporavak. Lečenje se sastoji u primeni različitih psihoterapijskih tehnika. Stručnjaci koji se danas bave ovom tematikom, zalažu se za holistički pristup – sagledavanje celog čoveka u jedinstvu psihičkog i fizičkog. Terapeutov glavni zadatak je osmišljavanje. Osobi sa psihosomatskim smetnjama je neophodan neko ko je sposoban da misli o njenim osećanjima, kako bi ona posledično prisvojila (pounutrila) misleću funkciju i izgradila sposobnost mišljenja. Kada klijent počne da osmišljava somatizovanu anksioznost onda može početi i da je obrađuje i razrešava. Sposobnost mišljenja i mentalne obrade osećanja, ukida razlog iz kojeg su se ona somatizovala.
Ako osoba može da razume i obradi svoja osećanja, ona se neće prazniti kroz telo, a kada se osećanja ne prazne kroz telo, nema ni opasnosti od nastanka psihosomatske bolesti.
Povezane teme: