Često čujemo da su ljudi nekom nešto oprostili, ali da nisu zaboravili. Nije retka situacija u kojoj čujemo da neko ne može ili neće da oprosti pojedinosti, koje smatra toliko kobnim da bi “pregazio sebe” kada bi prešao preko njih. Ono što nas pogađa je individualno. Međutim, načini na koje praštamo, ili nećemo da praštamo – nisu toliko varijabilni. Pre bismo rekli da postoje određeni tipovi prema kojima ljudi praštaju ili odlučuju da nešto nekom (ili sebi) neće da oproste.
Šta znači “oprostiti”?
Herman piše “Fantazija o opraštanju, isto kao i fantazija o osveti, često postaje surova muka jer običnim ljudima ne polazi za rukom da dosegnu do nivoa na kom bi bili sposobni da oproste. Narodna mudrost kaže da je praštanje sveto. Ali i sveto praštanje, u najvećem broju religija, nije bezuslovno. Pravi oproštaj ne može biti zagarantovan dok pojedinac ne potraži i ne prođe kroz priznanje, kajanje i restituciju”.
Želja za osvetom mora biti prepoznata, a zasluga za štetu nanesenu objektima (ljudima kojima je šteta naneta) mora biti prihvaćena. Da bi nam bilo oprošteno moramo da prihvatimo loše elemente naše prirode, ali je neophodno da imamo dovoljno pozitivnih osećanja kako bismo osećali žaljenje i želju da popravimo štetu.
Ahtar naglašava da bi valjalo napraviti sponu između opraštanja i zaboravljanja. Oprostiti nije isto što i zaboraviti. Zaboravljanje traumatičnog događaja, posebno u ranim fazama žaljenja, ukazuje na odbrambeno krivotvorenje unutrašnje i spoljašnje realnosti. Kada dobijemo oproštaj prestajemo da budemo preokupirani bolnim događajem. Međutim, iako je emocionalni doživljaj umanjen, sećanje na taj događaj ostaje na predsvesnom nivou i služi kao potencijalni signal Egu kada postoji mogućnost da se desi sličan događaj. Takođe treba napraviti razliku između dinamike dobijanja i traženja oproštaja. Prva je povezana sa žaljenjem traumatičnog događaja, a druga s pojavom krivice povodom sopstvenog neprijateljstva.
Dobijanje oproštaja
Ahtar i Volkan izlažu sledeće shvatanje po pitanju dobijanja oproštaja. Oni kažu: “kada pričamo o opraštanju direktno smo upućeni na psihologiju osobe koja ima šta da oprosti (u stvarnoj ili unutrašnjoj realnosti, ili u obe) – takoreći, u pitanju je neka trauma, neistina ili nepravda. Takođe smo suočeni s prestupnikom kome treba oprostiti. Da bismo razumeli opraštanje, moramo uzeti u obzir žrtvu, počinitelja i traumatični događaj koji je prestupnik počinio. Uvek se suočavamo s ovim elementima i to bilo da se radi o kliničkoj ili sociopolitičkoj situaciji”.
I u kliničkim i u društvenim okolnostima u odraslom životu, tri su bitna faktora za razumevanje puta od trumatizacije do opraštanja: osveta, reparacija (popravljanje štete) i ponovno razmatranje. Iako se smatra politički nekorektnom, neka vrsta osvete je, zapravo, dobra za žrtvu. Osveta vraća osećaj vladanja situacijom i poboljšava samopoštovanje. U realnosti ili u fantaziji, osveta dozvoljava žrtvi da oseti sadističko zadovoljtvo i preraspoređuje odnos libida (ljubavi) i agresije u odnosu s nekom važnom osobom od koje je pretrpela izvesnu povredu. Nakon osvete, žrtva više nije nevina, a počinitelj nedela nije jedini okrutan; obe strane su i nanele i doživele bol. Ovakva promena stvara pozadinu za saosećanje s “neprijateljem” i, samim tim, umanjuje mržnju. Opraštanje nastupa nakon toga.
Sledeći faktor koji olakšava opraštanje je reparacija (potreba da se počinjena šteta popravi). Da bi se osoba oporavila od štete koja joj je nanesena, veoma je bitno da “počinitelj” prizna da je naneo štetu, piše Herman. Priznanje poništava destruktivne posledice. Ako povredimo nekog, a onda dovodimo u pitanje njegovo viđenje povrede, činimo duplu štetu, veliki napad. Priznanje da je šteta naneta poboljšava testiranje realnosti i olakšava žaljenje. Priznanje, dalje, ukazuje da počinitelj pokazuje znakove žaljenja, izvinjenja i nudi da emotivno i/ili materijalno popravi štetu. To potvrđuje realnost žrtvinog bola i lek je za ranu.
Primljeno izvinjenje (i reparacija) poboljšava pecepciju žrtvinog Ega (“Bio sam u pravu kada sam opazio da nešto nije u redu”). Izvinjenje dozvoljava žrtvi da preuzme aktivnu ulogu u odlučivanju da li će, ili neće, oprostiti, što poboljšava samopoštovanje koje olakšava proces žaljenja.
Traženje oproštaja
Želja da mu bude oprošteno ukazuje da je subjekat postao svestan štete koju je počinio. Takođe ukazuje da je šteta dovoljno bitna za počinitelja da je on poželeo da je popravi. Traženje oproštaja, stoga, proizilazi iz kapaciteta za kajanje i iz saosećanja sa “žrtvom”.
Psihopatološki elementi u tražanju i primanju oproštaja:
Ahtar, psihoanalitičar koji se bavio ovom temom, prepoznao je nekoliko problema u sposobnosti da se da ili primi oproštaj:
– Neki ljudi nemaju sposobnost da oproste. Ostaju kivni mesecima, godima a, ponekada, celog života. Postaju gunđala i prepuštaju se hroničnoj mržnji, iako ne moraju da budu otvoreno osvetoljubivi. Dijagnostički posmatrano, ova grupa uključuje ozbiljne poremećaje ličnosti, posebno paranoidni, ozbiljni antisocijalni i maligni narcistički poremećaj ličnosti . Kada otvoreno žele da se osvete, ove osobe su destruktivne bez granica.
– Ima pojedinaca koji prerano opraštaju – Tu uglavnom ubrajamo opsesivne neurotičare. Oni preterano brzo oprštaju drugima, jer bi u suprotnom morali da se suoče sa osećanjima povređenosti i besa.
– Postoje i oni koji su skloni preteranom opraštanju – Preterano opraštanje nalazimo kod mazohističnih osoba. One ponavljano opraštaju nepravde svojim mučiteljima i izgledaju kao da nikada ne uče iz iskustva. Žive u stanju zavisnosti sa sadistima ili osobama koje lako mogu postati sadisti, ponavljano im se potčinjavaju i tolerišu poniženja i mučenje. Stanja međuzavisnosti u partnerskim vezama ilustruju mazohističku dimenziju preteranog opraštanja. Zavisnici od psihoaktivnih supstanci se ponašaju autodestruktivno u nadi da će droga na magičan način rešiti intrapsihičke problem. Analogno tome, zavisni partner ostaje beskrajno optimističan u pogledu mučne veze u kojoj se nalazi i nada se da će svojim preteranim opraštanjem popraviti tu vezu.
– Pseudoopraštanje –Ovoj psihopatološkoj grupi pripadaju osobe koje lažno opraštaju. Na površini izgledaju kao da su oprostile neprijatelju, ali u unutrašnjosti nastavljaju da prigovaraju i nesposobne su da otuguju, kaže Šon. Pojedinci iz ove grupe se služe mehanizmom cepanja, nakon kog jednim delom uspevaju da private realnost i prevaziđu povrede i nepravde, dok u drugom, psihopatološkom delu zadržavaju fantazije o ličnoj svemoći u kojima su u stanju da ponište povrede iz prošlosti. Daljim korišćenjem mehanizma cepanja, ovaj drugi deo s jedne strane veruje da lepi dani koji su postojali pre povrede, zapravo, mogu da se vrate, dok s druge stane, bezobzirno i osvetnički napadaju pretpostavljenog počinitelja nedela. Pored toga, ove osobe imaju naglašeno antistocijalno ponašanje u kom pseudoopraštanje izranja iz laganja koje se proračunato koristi kao strategija. Staljinova opaska da je “osveta jelo koje je najbolje kad je posluženo hladno” i savet koji je Kenedi da svom sinu “da ne treba da se ljuti, već da se osveti” oslikavaju oblike pseudoopraštanja.
– Postoje i osobe koje su spremne do beskraja da traže (iznuđuju) oproštaj – Pojedine osobe se beskrajno izvinjavaju za obične i svakodnevne greške. Takve osobe nose težak teret nesvesne krivice. Preterano izvinjavanje ih ne oslobađa zabranjenih i moralno neispravnih hostilnih i seksualnih želja koje se nalaze u njihovoj podsvesti. Dodatno, čin preteranog traženja da im bude oprošteno sam po sebi može imati agresivne ciljeve i služiti kao skriveni mehanizam pražnjenja seksualnih impulsa.
– Ima i onih koji su neposobni da prihvate oproštaj – U veoma bliskoj vezi sa osobama koje se preterano izvinjavaju su osobe koje ostaju progonjene mesecima i godinama, i to uprkos činjenici da su im drugi oprostili. Izgledaju nesposobne da private izvinjenje i muče se sa osećanjima krivice, depresivnosti i proganjajućom savešću. Ovaj fenomen je lepo ilustrovan u Čehovljevom delu “Činovnikova smrt”. Ruski službenik ceo život štedi kako bi došao do skupih mesta u boljševičkoj operi, da bi tamo kinuo i razmazao svoj nazalni sekret po čoveku koji sedi ispred njega. Izvinjava se i biva mu oprošteno. Međutim, nije sposoban da se smiri i osećanje krivice ga tera da se ponavljano izvinjava. Čovek mu oprosti svaki put kad se ovaj izvini, mada sa svakim novim izvinjenjem čovek biva sve iznerviraniji. Službenik mu šalje pisma, posećuje ga na poslu kako bi samo još jedanput zatražio oproštaj. Najzad, čovek postaje toliko besan da ga izbacuje iz svoje kancelarije. Te večeri službenik odlazi kući, seda na kauč u svojoj dnevnoj sobi i umire.
Očigledno je da nesvesna krivica igra veliku ulogu u životima ovakvih osoba. Razmatrajući ovakve osobe, Kuper ih opisije kao osobe “brutalne savesti i mazohističkih težnji”.
– Postoje i pojedinci koji nemaju sposobnost da zatraže oproštaj-Osobe kojima nedostaje saosećajnost često ne traže oproštaj. Izgledaju kao da zaboravljaju nepravde i povrede koje su izazvale. Takav zaborav je često proizvod ozbiljnih deficita u savesti, nedostatka ljubavi prema drugima i nesposobnosti da se zažali. U drugim slučajevima može biti posledica upornog poricanja sopstvenih mana. Takavo poricanje se postiže zahvaljujući paranoidnim anksioznostima (strahom da će osoba biti jako osramoćena ukoliko se izvini) i služi očuvanju samopoštovanja. Ahtar i Kernberg se slažu da su antisocijalne i narcistične osobe sklone ovakvim ponašanjima.
Neravnoteža između opraštanja drugima i sebi
Za kraj možemo da sumiramo poremećaje u sposobnosti da se primi oproštaj ili ponudi izvinjenje. Radi se o neravnoteži između opraštanja drugima i sebi.
Psihopatologija je, takođe, očigledna kada postoji veliki rascep između mogućnosti da se izbalansira opraštanje drugima i samom sebi. Narcistične, paranoidne i antisocijalne osobe su spremne da se oslobode svake odgovornosti za štetu koju su počinile. One ili poriču ili opravdavaju svoja nedela. Lako opraštaju sebi, ali ne i drugima.
Mazohistične osobe su sklone da urade suprotnu stvar. Zatvaraju oči pred nedelima koja su im počinjena i ostaju posvećene svojim mučiteljima. Opraštaju drugima, dok same sebe beskrajno kažnjavaju.
This entry was posted in Individualne teme. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Opraštanje i psihopatologija opraštanja
Često čujemo da su ljudi nekom nešto oprostili, ali da nisu zaboravili. Nije retka situacija u kojoj čujemo da neko ne može ili neće da oprosti pojedinosti, koje smatra toliko kobnim da bi “pregazio sebe” kada bi prešao preko njih. Ono što nas pogađa je individualno. Međutim, načini na koje praštamo, ili nećemo da praštamo – nisu toliko varijabilni. Pre bismo rekli da postoje određeni tipovi prema kojima ljudi praštaju ili odlučuju da nešto nekom (ili sebi) neće da oproste.
Šta znači “oprostiti”?
Herman piše “Fantazija o opraštanju, isto kao i fantazija o osveti, često postaje surova muka jer običnim ljudima ne polazi za rukom da dosegnu do nivoa na kom bi bili sposobni da oproste. Narodna mudrost kaže da je praštanje sveto. Ali i sveto praštanje, u najvećem broju religija, nije bezuslovno. Pravi oproštaj ne može biti zagarantovan dok pojedinac ne potraži i ne prođe kroz priznanje, kajanje i restituciju”.
Želja za osvetom mora biti prepoznata, a zasluga za štetu nanesenu objektima (ljudima kojima je šteta naneta) mora biti prihvaćena. Da bi nam bilo oprošteno moramo da prihvatimo loše elemente naše prirode, ali je neophodno da imamo dovoljno pozitivnih osećanja kako bismo osećali žaljenje i želju da popravimo štetu.
Ahtar naglašava da bi valjalo napraviti sponu između opraštanja i zaboravljanja. Oprostiti nije isto što i zaboraviti. Zaboravljanje traumatičnog događaja, posebno u ranim fazama žaljenja, ukazuje na odbrambeno krivotvorenje unutrašnje i spoljašnje realnosti. Kada dobijemo oproštaj prestajemo da budemo preokupirani bolnim događajem. Međutim, iako je emocionalni doživljaj umanjen, sećanje na taj događaj ostaje na predsvesnom nivou i služi kao potencijalni signal Egu kada postoji mogućnost da se desi sličan događaj. Takođe treba napraviti razliku između dinamike dobijanja i traženja oproštaja. Prva je povezana sa žaljenjem traumatičnog događaja, a druga s pojavom krivice povodom sopstvenog neprijateljstva.
Dobijanje oproštaja
Ahtar i Volkan izlažu sledeće shvatanje po pitanju dobijanja oproštaja. Oni kažu: “kada pričamo o opraštanju direktno smo upućeni na psihologiju osobe koja ima šta da oprosti (u stvarnoj ili unutrašnjoj realnosti, ili u obe) – takoreći, u pitanju je neka trauma, neistina ili nepravda. Takođe smo suočeni s prestupnikom kome treba oprostiti. Da bismo razumeli opraštanje, moramo uzeti u obzir žrtvu, počinitelja i traumatični događaj koji je prestupnik počinio. Uvek se suočavamo s ovim elementima i to bilo da se radi o kliničkoj ili sociopolitičkoj situaciji”.
I u kliničkim i u društvenim okolnostima u odraslom životu, tri su bitna faktora za razumevanje puta od trumatizacije do opraštanja: osveta, reparacija (popravljanje štete) i ponovno razmatranje. Iako se smatra politički nekorektnom, neka vrsta osvete je, zapravo, dobra za žrtvu. Osveta vraća osećaj vladanja situacijom i poboljšava samopoštovanje. U realnosti ili u fantaziji, osveta dozvoljava žrtvi da oseti sadističko zadovoljtvo i preraspoređuje odnos libida (ljubavi) i agresije u odnosu s nekom važnom osobom od koje je pretrpela izvesnu povredu. Nakon osvete, žrtva više nije nevina, a počinitelj nedela nije jedini okrutan; obe strane su i nanele i doživele bol. Ovakva promena stvara pozadinu za saosećanje s “neprijateljem” i, samim tim, umanjuje mržnju. Opraštanje nastupa nakon toga.
Sledeći faktor koji olakšava opraštanje je reparacija (potreba da se počinjena šteta popravi). Da bi se osoba oporavila od štete koja joj je nanesena, veoma je bitno da “počinitelj” prizna da je naneo štetu, piše Herman. Priznanje poništava destruktivne posledice. Ako povredimo nekog, a onda dovodimo u pitanje njegovo viđenje povrede, činimo duplu štetu, veliki napad. Priznanje da je šteta naneta poboljšava testiranje realnosti i olakšava žaljenje. Priznanje, dalje, ukazuje da počinitelj pokazuje znakove žaljenja, izvinjenja i nudi da emotivno i/ili materijalno popravi štetu. To potvrđuje realnost žrtvinog bola i lek je za ranu.
Primljeno izvinjenje (i reparacija) poboljšava pecepciju žrtvinog Ega (“Bio sam u pravu kada sam opazio da nešto nije u redu”). Izvinjenje dozvoljava žrtvi da preuzme aktivnu ulogu u odlučivanju da li će, ili neće, oprostiti, što poboljšava samopoštovanje koje olakšava proces žaljenja.
Traženje oproštaja
Želja da mu bude oprošteno ukazuje da je subjekat postao svestan štete koju je počinio. Takođe ukazuje da je šteta dovoljno bitna za počinitelja da je on poželeo da je popravi. Traženje oproštaja, stoga, proizilazi iz kapaciteta za kajanje i iz saosećanja sa “žrtvom”.
Psihopatološki elementi u tražanju i primanju oproštaja:
Ahtar, psihoanalitičar koji se bavio ovom temom, prepoznao je nekoliko problema u sposobnosti da se da ili primi oproštaj:
– Neki ljudi nemaju sposobnost da oproste. Ostaju kivni mesecima, godima a, ponekada, celog života. Postaju gunđala i prepuštaju se hroničnoj mržnji, iako ne moraju da budu otvoreno osvetoljubivi. Dijagnostički posmatrano, ova grupa uključuje ozbiljne poremećaje ličnosti, posebno paranoidni, ozbiljni antisocijalni i maligni narcistički poremećaj ličnosti . Kada otvoreno žele da se osvete, ove osobe su destruktivne bez granica.
– Ima pojedinaca koji prerano opraštaju – Tu uglavnom ubrajamo opsesivne neurotičare. Oni preterano brzo oprštaju drugima, jer bi u suprotnom morali da se suoče sa osećanjima povređenosti i besa.
– Postoje i oni koji su skloni preteranom opraštanju – Preterano opraštanje nalazimo kod mazohističnih osoba. One ponavljano opraštaju nepravde svojim mučiteljima i izgledaju kao da nikada ne uče iz iskustva. Žive u stanju zavisnosti sa sadistima ili osobama koje lako mogu postati sadisti, ponavljano im se potčinjavaju i tolerišu poniženja i mučenje. Stanja međuzavisnosti u partnerskim vezama ilustruju mazohističku dimenziju preteranog opraštanja. Zavisnici od psihoaktivnih supstanci se ponašaju autodestruktivno u nadi da će droga na magičan način rešiti intrapsihičke problem. Analogno tome, zavisni partner ostaje beskrajno optimističan u pogledu mučne veze u kojoj se nalazi i nada se da će svojim preteranim opraštanjem popraviti tu vezu.
– Pseudoopraštanje –Ovoj psihopatološkoj grupi pripadaju osobe koje lažno opraštaju. Na površini izgledaju kao da su oprostile neprijatelju, ali u unutrašnjosti nastavljaju da prigovaraju i nesposobne su da otuguju, kaže Šon. Pojedinci iz ove grupe se služe mehanizmom cepanja, nakon kog jednim delom uspevaju da private realnost i prevaziđu povrede i nepravde, dok u drugom, psihopatološkom delu zadržavaju fantazije o ličnoj svemoći u kojima su u stanju da ponište povrede iz prošlosti. Daljim korišćenjem mehanizma cepanja, ovaj drugi deo s jedne strane veruje da lepi dani koji su postojali pre povrede, zapravo, mogu da se vrate, dok s druge stane, bezobzirno i osvetnički napadaju pretpostavljenog počinitelja nedela. Pored toga, ove osobe imaju naglašeno antistocijalno ponašanje u kom pseudoopraštanje izranja iz laganja koje se proračunato koristi kao strategija. Staljinova opaska da je “osveta jelo koje je najbolje kad je posluženo hladno” i savet koji je Kenedi da svom sinu “da ne treba da se ljuti, već da se osveti” oslikavaju oblike pseudoopraštanja.
– Postoje i osobe koje su spremne do beskraja da traže (iznuđuju) oproštaj – Pojedine osobe se beskrajno izvinjavaju za obične i svakodnevne greške. Takve osobe nose težak teret nesvesne krivice. Preterano izvinjavanje ih ne oslobađa zabranjenih i moralno neispravnih hostilnih i seksualnih želja koje se nalaze u njihovoj podsvesti. Dodatno, čin preteranog traženja da im bude oprošteno sam po sebi može imati agresivne ciljeve i služiti kao skriveni mehanizam pražnjenja seksualnih impulsa.
– Ima i onih koji su neposobni da prihvate oproštaj – U veoma bliskoj vezi sa osobama koje se preterano izvinjavaju su osobe koje ostaju progonjene mesecima i godinama, i to uprkos činjenici da su im drugi oprostili. Izgledaju nesposobne da private izvinjenje i muče se sa osećanjima krivice, depresivnosti i proganjajućom savešću. Ovaj fenomen je lepo ilustrovan u Čehovljevom delu “Činovnikova smrt”. Ruski službenik ceo život štedi kako bi došao do skupih mesta u boljševičkoj operi, da bi tamo kinuo i razmazao svoj nazalni sekret po čoveku koji sedi ispred njega. Izvinjava se i biva mu oprošteno. Međutim, nije sposoban da se smiri i osećanje krivice ga tera da se ponavljano izvinjava. Čovek mu oprosti svaki put kad se ovaj izvini, mada sa svakim novim izvinjenjem čovek biva sve iznerviraniji. Službenik mu šalje pisma, posećuje ga na poslu kako bi samo još jedanput zatražio oproštaj. Najzad, čovek postaje toliko besan da ga izbacuje iz svoje kancelarije. Te večeri službenik odlazi kući, seda na kauč u svojoj dnevnoj sobi i umire.
Očigledno je da nesvesna krivica igra veliku ulogu u životima ovakvih osoba. Razmatrajući ovakve osobe, Kuper ih opisije kao osobe “brutalne savesti i mazohističkih težnji”.
– Postoje i pojedinci koji nemaju sposobnost da zatraže oproštaj-Osobe kojima nedostaje saosećajnost često ne traže oproštaj. Izgledaju kao da zaboravljaju nepravde i povrede koje su izazvale. Takav zaborav je često proizvod ozbiljnih deficita u savesti, nedostatka ljubavi prema drugima i nesposobnosti da se zažali. U drugim slučajevima može biti posledica upornog poricanja sopstvenih mana. Takavo poricanje se postiže zahvaljujući paranoidnim anksioznostima (strahom da će osoba biti jako osramoćena ukoliko se izvini) i služi očuvanju samopoštovanja. Ahtar i Kernberg se slažu da su antisocijalne i narcistične osobe sklone ovakvim ponašanjima.
Neravnoteža između opraštanja drugima i sebi
Za kraj možemo da sumiramo poremećaje u sposobnosti da se primi oproštaj ili ponudi izvinjenje. Radi se o neravnoteži između opraštanja drugima i sebi.
Psihopatologija je, takođe, očigledna kada postoji veliki rascep između mogućnosti da se izbalansira opraštanje drugima i samom sebi. Narcistične, paranoidne i antisocijalne osobe su spremne da se oslobode svake odgovornosti za štetu koju su počinile. One ili poriču ili opravdavaju svoja nedela. Lako opraštaju sebi, ali ne i drugima.
Mazohistične osobe su sklone da urade suprotnu stvar. Zatvaraju oči pred nedelima koja su im počinjena i ostaju posvećene svojim mučiteljima. Opraštaju drugima, dok same sebe beskrajno kažnjavaju.