Sam naziv ovog poremećaja kaže da on ima sličnosti sa shizofrenijom, međutim, kako se radi o poremećaju ličnosti, a ne o psihozi – znamo da je shizoidna osoba integrisanija i funkcionalnija od shizofrene. Istina je da se sistemi koji govore o sličnostima i/ili razlikama između ova dva poremećaja znatno razlikuju. Mnogi sistemi zanemaruju biološke i genetske predispozicije, koje su za oba poremećaja u dobroj meri slične. Na primer, dokazano je da postoje biološki markeri koji su povezani sa shizofrenijom, a takođe pronađeni i kod shizoidnih ličnosti. Shizoidne osobine u dece, u ranom detinjstvu, mogu pod određenim uslovima da dovedu do shizofrenije u kasnijem dobu. Međutim, do današnjih dana su nam nejasni faktori koji utiču na kasniji tok ovih problema. Naime, otvoreno je pitanje da li će dete shizoidnih osobina prevazići svoje probleme, porasti u shizoidnu osobu ili, usled spleta različitih okolnosti u kasnijem životnom dobu, oboleti od shizofrenije.
Torgerson je jedan od naučnika koji je predložio da shizoidni se poremećaj ličnosti može posmatrati kao da se deli u dve podgrupe. Jedna podgrupa se dominantno odnosi na probleme suženih emocionalnih doživljaja, dok se druga odnosi na osobine koje ponajviše liče na izbegavajući poremećaj ličnosti. U DSM-u (klasifikacionom sistemu mentalnih poremećaja) ovaj tip poremećaja pripada grupi čija je osnovna karakteristika – ekscentrično ponašanje.
Klaus, Bernštajn i Siver su naučnim putem istraživali zastupljenost ovog poremećaja. Njihov zaključak je proizvod nekolicine obavljenih studija i kaže da, u okviru tih studija, do 8.5% ljudi pati od ovog poremećaja. Međutim, zastupljenost ovog poremećaja, prema svetskim statistikama, je znatno manja. Statistički podaci, nažalost, variraju i ne možemo ih smatrati pouzdanim pokazateljem zastupljenosti psiholoških problema i poremećaja.
Ako ostavimo statistike po strani i osvrnemo se na nastanak ovih problema, imaćemo jasniju sliku o čemu se, zapravo radi. Mnogi psihoanalitičari veruju da se shizoidni poremećaj ličnosti, u razvoju, javlja veoma rano. Oni se, mahom, slažu da je cepanje (spliting) dominantan mehanizam odbrane kod ovih osoba. Dete, u najranijim danima, nije sposobno da svet, majku, sebe i ostale osobe vidi kao celovite, zaokružene, i dobre i loše. Ako su drugi prema njemu dobri (hrane ga i neguju) dete će ih videti kao idealne. Ako su, pak, ti drugi loši (ne hrane, frustriraju, zanemaruju) dete će ih videti kao grozne. To, u suštini, predstavlja mehanizam cepanja ili splitinga. Taj mehanizam je i deo normalnog razvoja (jer nijedno dete nije u najranijim danima sposobno da svet oko sebe sagledava iz šire perspektive), ali je i mehanizam odbrane (jer u normalnom razvoju dete uspeva da nauči da posmatra širu perspektivu i toleriše suprotne aspekte kod različitih osoba i situacija. Ako je razvoj patološki, dete nikada ne nauči da pomiri suprotnosti, te ljudi i svet ostaju čas dobri i idealni, čas loši i nepodnošljivi). Cepanje, kao mehanizam odbrane, se odnosi na ljude koji čas idealizuju, čas obezvređuju i druge i život i sebe, jer nisu naučili da pomire suprotnosti i sagledavaju širu sliku sveta oko sebe. Kod shizoidnih osoba je, dakle, cepanje dominantan mehanizam odbrane. Osoba nije naučena da toleriše frustracije, te svako frustrijajuće i intenzivno emocionalno iskustvo cepa na dobro-loše aspekte. Cepanje je usko povezano sa sirovom i neobrađenom agresivnošću.
Pošto se dete plaši svoje jake agresivnosti, često se služi sledećim odbrambenim manevrom – izolacijom osećanja. Kako to izgleda? Pošto u ranim danima, dete nije dobijalo dovoljno zadovoljavajućih iskustava, ono je počelo da se oseća kao „providno“, nebitno. Nije, međutim, odustajalo od potrage za ljubavlju i prihvatanjem. No, jedini način na koji je umelo da uđe u veze s, na prvom mestu roditeljima, a kasnije i sa ostatkom sveta je – tako što im se nudilo na „veštački“, lažni način. Usled ranih negativnih doživljaja i zanemarivanja, osoba shizoidnih karakteristika veruje da svako lepo, ljubavno i nežno iskustvo, svaka bliskost i intima – mogu voditi potencijalnim ozbiljnim opasnostima. Pošto majka (iz nekih razloga) nije uspela da pruži dovoljno ljubavi detetu, shizoidne osobe fantaziraju da će svi odnosi u budućnosti biti replika primarnog odnosa s majkom. Ne smeju da se opuste, jer ako se upuste u bliskost s nekim, preti opasnost da nežnost neće biti uzvraćena. Bliskost je kod njih izjednačena s opasnošću. Iz tog razloga se shizoidne osobe povlače od sveta, u sebe – i tako se čuvaju od očekivanih povreda.
Depersonalizacija (osećaj osobe da ona nije ona, da je izmenjena, da se ne oseća kao da je subjekt u vlastitom telu, da se nešto čudno događa u njenoj unutrašnjosti) je posledica jakog osećanja i doživljaja shizoidnih osoba da one nikom i nigde ne pripadaju. Zato mnogi smatraju da je centalni problem shizoidnih osoba – nemogućnost (ili čak nepodnošenje) za ostvarenje bliskosti s drugim bićem. Ova opasnost od zbližavanja je posledica dubokog nepoverenja. Ove osobe imaju potrebu za odnosima, ali strah guši tu potrebu. Poznata fraza koja objašnjava razloge za to kaže „da ih je ljubav ostavila gladnima“. Odnosno glad za ljubavlju nikada nije bila adekvatno zadovoljena. Takve osobe se plaše da bi traženje ljubavi dovelo do gubitka kontrole. Najsigurnije su, stoga, kada ostaju povučene i pobegnu od odnosa i sopstvenih emocija. Pošto ove osobe imaju ideju da je svet opasno i nesigurno mesto, one suštinu svoje ličnosti sakriju duboko u sebe (do te mere da i same dobrim delom izgube kontakt s njom), a svetu nude štit, lažnu sliku koja bi trebalo (u njihovim fantazijama) da zaštiti krhko i nerazvijeno osećanje onoga što one, u suštini, jesu. Kada se nađu među ljudima, one često odaju utisak distanciranosti, ali i superiornosti, što je maska za duboki osećaj odbačenosti i nepovezanosti sa svetom.
Klonindžer, iz svoje perspektive, koja dobrim delom obraća pažnju i na biologiju i na socijalno okruženje, opisuje shizoidne osobe kao pojedince koji su skučeni. One ne traže novosti i uzbuđenja, ne trude se da izbegnu štetu, niti da budu nagrađene (što je logično ako ih posmatramo kao osobe koje se povlače iz sveta, od drugih i od spoljašnjih draži). One izgledaju nezainteresovano u socijalnim situacijama i ne iniciraju kontakte. Ne teže ka isprobavanju novih stvari jer se plaše, kako novosti, tako i sveta i, generalno, nepoznatih situacija.
Kao i svi poremećaji ličnosti, i ovaj ima začetke i najranijem detinjstvu, ali ga možemo dijagnostifikovati tek nakon puberteta, dakle – u ranom odraslom dobu. Drugi ljudi ove osobe vide kao samotnjake, te odatle i ideja da su ekscentrici. Iz goreopisanih razloga, shizoidne osobe će uvek izabrati samostalne aktivnosti, pre nego bilo kakvu interakciju s drugima. Budući da se plaše kontakata, uglavnom se bave mehaničkim i/ili tehničkim, često i apstraktnim stvarima i zanimanjima. U današnje vreme ekspanzije moderne tehnologije, veliki broj ovih osoba provodi dane na računaru, što igrajući se, što radeći. Fizičke aktivnosti im nisu posebno zanimljive, jer imaju nizak nivo energije i, s druge strane, većina fizičkih aktivnosti podrazumeva suočavanje sa spoljašnjim svetom. Seksualni užici, iz istog razloga, uglavnom nisu na listi njihovih prioriteta. Pošto su, iz negativnih ranih iskustva, te straha (od agresivnosti, odbacivanja i sl.) naučili da guše i otcepljiju svoje emocije, nisu u kontaktu ni s fizičkim užicima. Njihov opšti stepen pobuđenosti je značajno snižen.
Usled generalne niske pobuđenosti, oni ne samo da su distancirani, već se i mnogi ljudi distanciraju od njih. Budući da ove osobe izgledaju hladno, često odaju utisak arogantnosti. Vrlo retko se smeše, vrlo retko telesno reaguju na priču druge osobe i gotovo i da ne osećaju jaka osećanja. Kao što je rečeno – oni su ta osećanja ugušili i sakrili duboko u svoju unutrašnjost. Pošto druge osobe kod njih ne opažaju niti bes, niti jaku sreću, euforiju, niti jednu jaku emociju – često ih opisuju kao čudake, robote, bezosećajne. Čak i kada se desi neki nepovoljan događaj i, čak i kada se shizoidna osoba nađe u neprijatnoj situaciji, i dalje ostaje pasivna i deluje posve nezainteresovano.
Milon, jedan od najpoznatijih savremenih istraživača poremećaja ličnosti, smatra da su shizoidne osobe pasivne i nepovezane, zapravo pasivna-nepovezanost je njihova glavna karakteristika. Pasivna nepovezanost nastaje usled stišavanja emocija i dovodi – kako je već opisano – do indiferentnosti u međuljudskim odnosima. Ove osobe imaju iskrivljenu sliku sebe samih, a često i poremećeno mišljenje.
Psihologija Selfa, čiji je tvorac Hajnc Kohut, ima svoj pogled na shizoidni poremećaj ličnosti. Ova perspektiva nam, pored opisa shizoidnih osoba, nudi i obrazac za razumevanje nastanka problema, te – logično, i obrazac za tretiranje ovih problema. Pomenuti su nedostaci funkcija koje majka treba da obavlja za dete u razvoju, kako bi tom detetu omogućila da preuzme, pounutri te funkcije i, u budućnosti nauči da samo sebe reguliše – da se oseća zaokruženim, da se oseća skladno, sigurno, osnaženo i vitalno. Ako majka nije u stanju da bude saosećajna, da prepozna potrebe deteta, da se raduje njegovim uspesima, da mu bude vodič u ranim danima – dete neće doživeti sklad, harmoniju, vitalnost i ostaće veoma zakinuto u razvoju. Zakinuto je prava reč, budući da poremećaji ličnosti podrazumevaju bazični nedostatak u ličnosti.
Šta je taj nedostatak kod shizoidnog poremećaja ličnosti?
Osnovni nedostatak je nedostatak majčine empatije – saosećajnosti. Pod tim ne mislimo na simpatije, već na razumevanje bebinih potreba i na mogućnost umirivanja tenzije. Ako se majka i beba ne naštimuju tako da majka razume bebu i pruža joj funkcije neophodne za njen razvoj, dolazi do bazičnih nedostataka i poremećaja u ličnosti. Kako da se beba „ogleda“ u majci koja psihološki nije tu? Ako beba ima utisak da je majka ne razume, osećaće se odbačeno, napušteno. Usled osećaja napuštenosti, dolazi do povlačenja od majke (ili osobe koja vrši funkciju majke) i dete postaje distancirano, preterano oprezno. Ono, zapravo, odaje utisak samodovoljnosti. Posledica nedostatka majčine empatije direktno utiče na umanjivanje vitalnosti i životne energije kod osoba koje se formiraju u shizoidni poremećaj ličnosti. Pošto majka nije uspela da prepozna i zadovolji detetove potrebe, dete nikada nije naučilo da samo reguliše svoja emocionalna stanja i, zapravo, nikada nije u potpunosti formiralo strukturu ličnosti. Iz toga razloga poremećaje ličnosti definišemo kao poremećaje nedostatka – deficita. Primarno iskustvo utiče na kasniji razvoj tako da se osobe s ovim problemima osećaju hronično izolovane od ostatka sveta. One se osećaju beživotno. Klijenti shizoidnih karakteristika ili poremećaja ličnosti sami sebe opisuju kao robote, mašine, nehumane, hladne, odvojene od sveta i od sebe.
Analizom dolazimo do toga da ove osobe nikada (ili skoro nikada) nisu bile vrednovane (ili bar to nemaju u sopstvenom doživljaju). Normalna razvojna želja za međusobnim idealizacijama između majke i deteta se nikada nije ispunila. Budući da se kao deca nikada nisu osećali željeno i voljeno, ove osobe imaju hronični nedostatak samopoštovanja i ponosa. Međutim, osećaj samopoštovanja i ponosa su već vrlo zreli atributi ličnosti. Osobe sa shizoidnim poremećajem ne samo da nisu došle do tog stadijuma razvoja, već su ostale na neuporedivo nižoj lestvici. Ideja i osećaj koji one imaju je da ma šta radile, kako god se ponašale – sve to će ostati ili neprepoznato ili potpuno nevažno. Ako se pojedinac oseća na ovaj način, ne čudi nas da se krije od sveta, oseća beživotnost i ni ne pokušava da „živi“. Mehaničko podizanje dece je, najverovatnije, osnovni problem koji dovodi do formiranja shizoidnog poremećaja ličnosti. Nisu majke fizički odbacile decu. Ne radi se o tome. U pitanju je mehanički odgoj. Takve majke su menjale pelene, hranile decu i, verovatno, iz njihove perspektive, radile sve što je bilo potrebno. Na nivou ponašanja možemo i reći da te majke zapravo jesu izvršavale majčinske dužnosti u smislu obezbeđivanja higijene i hranjenja. Ali, ako se odnos majka-dete bazično svodi na to (operi, očisti, nahrani, uspavaj) onda, zapravo, postaje sasvim logično da se dete razvija u osobu koja sebe opisuje kao robota. Zaključujemo da mehanički odgoj ne omogućava deci da se osećaju osnaženo i da formiraju osećaj vitalnosti, zaokruženosti i osnaženosti. Na taj način i nastaje osećaj duboke nepovezanosti s drugim ljudskim bićima, kao i nepovezanosti sa samim sobom. Osećaj praznine dominira u psihičkom svetu ovih pojedinaca.
Za kraj ćemo dati opis shizoidnog poremećaja ličnosti, ponuđenog u DSM-u, već pomenutom psihijatrijskom priručniku mentalnih bolesti:
A. Pervazivni obrazac nezainteresovanosti za socijalne odnose, ograničenog raspona izražavanja emocija u međuljudskim situacijama, koji možemo dijagnostifikovati u ranom odraslom dobu. Ispoljava se u raznim situacijama. Za uspostavljanje ove dijagnoze moramo uzeti u obzir najmanje četiri od sledećih indikatora:
1. Niti žele odnose, niti uživaju u bliskim odnosima, uključujući i odnose s članovima porodice
2. Gotovo uvek biraju samostalne, usamljeničke aktivnosti
3. Gotovo da uopšte nisu zainteresovani za seksualna iskustva s drugom osobom
4. Uživaju u vrlo malo, ili nimalo, aktivnosti
5. Nemaju bliskih prijatelja ili osoba od poverenja, osim (možda) najbližih članova porodice
6. Često su nezainteresovani za druge, izgledaju indiferentno prema tuđim naklonostima ili imaju emocionalnu tupost
B. Potrebno je naglasiti da se shizoidni poremećaj ličnosti ne javlja isključivo u toku shizofrenije, nekog drugog psihotičnog poremećaja ili pervazivnog razvojnog poremećaja i da ne nastaje kao rezultat neposredne fiziološke posledice nekog opšteg zdravstvenog problema.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Shizoidni poremećaj ličnosti
Piše: Renata Senić
Sam naziv ovog poremećaja kaže da on ima sličnosti sa shizofrenijom, međutim, kako se radi o poremećaju ličnosti, a ne o psihozi – znamo da je shizoidna osoba integrisanija i funkcionalnija od shizofrene. Istina je da se sistemi koji govore o sličnostima i/ili razlikama između ova dva poremećaja znatno razlikuju. Mnogi sistemi zanemaruju biološke i genetske predispozicije, koje su za oba poremećaja u dobroj meri slične. Na primer, dokazano je da postoje biološki markeri koji su povezani sa shizofrenijom, a takođe pronađeni i kod shizoidnih ličnosti. Shizoidne osobine u dece, u ranom detinjstvu, mogu pod određenim uslovima da dovedu do shizofrenije u kasnijem dobu. Međutim, do današnjih dana su nam nejasni faktori koji utiču na kasniji tok ovih problema. Naime, otvoreno je pitanje da li će dete shizoidnih osobina prevazići svoje probleme, porasti u shizoidnu osobu ili, usled spleta različitih okolnosti u kasnijem životnom dobu, oboleti od shizofrenije.
Torgerson je jedan od naučnika koji je predložio da shizoidni se poremećaj ličnosti može posmatrati kao da se deli u dve podgrupe. Jedna podgrupa se dominantno odnosi na probleme suženih emocionalnih doživljaja, dok se druga odnosi na osobine koje ponajviše liče na izbegavajući poremećaj ličnosti. U DSM-u (klasifikacionom sistemu mentalnih poremećaja) ovaj tip poremećaja pripada grupi čija je osnovna karakteristika – ekscentrično ponašanje.
Klaus, Bernštajn i Siver su naučnim putem istraživali zastupljenost ovog poremećaja. Njihov zaključak je proizvod nekolicine obavljenih studija i kaže da, u okviru tih studija, do 8.5% ljudi pati od ovog poremećaja. Međutim, zastupljenost ovog poremećaja, prema svetskim statistikama, je znatno manja. Statistički podaci, nažalost, variraju i ne možemo ih smatrati pouzdanim pokazateljem zastupljenosti psiholoških problema i poremećaja.
Ako ostavimo statistike po strani i osvrnemo se na nastanak ovih problema, imaćemo jasniju sliku o čemu se, zapravo radi. Mnogi psihoanalitičari veruju da se shizoidni poremećaj ličnosti, u razvoju, javlja veoma rano. Oni se, mahom, slažu da je cepanje (spliting) dominantan mehanizam odbrane kod ovih osoba. Dete, u najranijim danima, nije sposobno da svet, majku, sebe i ostale osobe vidi kao celovite, zaokružene, i dobre i loše. Ako su drugi prema njemu dobri (hrane ga i neguju) dete će ih videti kao idealne. Ako su, pak, ti drugi loši (ne hrane, frustriraju, zanemaruju) dete će ih videti kao grozne. To, u suštini, predstavlja mehanizam cepanja ili splitinga. Taj mehanizam je i deo normalnog razvoja (jer nijedno dete nije u najranijim danima sposobno da svet oko sebe sagledava iz šire perspektive), ali je i mehanizam odbrane (jer u normalnom razvoju dete uspeva da nauči da posmatra širu perspektivu i toleriše suprotne aspekte kod različitih osoba i situacija. Ako je razvoj patološki, dete nikada ne nauči da pomiri suprotnosti, te ljudi i svet ostaju čas dobri i idealni, čas loši i nepodnošljivi). Cepanje, kao mehanizam odbrane, se odnosi na ljude koji čas idealizuju, čas obezvređuju i druge i život i sebe, jer nisu naučili da pomire suprotnosti i sagledavaju širu sliku sveta oko sebe. Kod shizoidnih osoba je, dakle, cepanje dominantan mehanizam odbrane. Osoba nije naučena da toleriše frustracije, te svako frustrijajuće i intenzivno emocionalno iskustvo cepa na dobro-loše aspekte. Cepanje je usko povezano sa sirovom i neobrađenom agresivnošću.
Pošto se dete plaši svoje jake agresivnosti, često se služi sledećim odbrambenim manevrom – izolacijom osećanja. Kako to izgleda? Pošto u ranim danima, dete nije dobijalo dovoljno zadovoljavajućih iskustava, ono je počelo da se oseća kao „providno“, nebitno. Nije, međutim, odustajalo od potrage za ljubavlju i prihvatanjem. No, jedini način na koji je umelo da uđe u veze s, na prvom mestu roditeljima, a kasnije i sa ostatkom sveta je – tako što im se nudilo na „veštački“, lažni način. Usled ranih negativnih doživljaja i zanemarivanja, osoba shizoidnih karakteristika veruje da svako lepo, ljubavno i nežno iskustvo, svaka bliskost i intima – mogu voditi potencijalnim ozbiljnim opasnostima. Pošto majka (iz nekih razloga) nije uspela da pruži dovoljno ljubavi detetu, shizoidne osobe fantaziraju da će svi odnosi u budućnosti biti replika primarnog odnosa s majkom. Ne smeju da se opuste, jer ako se upuste u bliskost s nekim, preti opasnost da nežnost neće biti uzvraćena. Bliskost je kod njih izjednačena s opasnošću. Iz tog razloga se shizoidne osobe povlače od sveta, u sebe – i tako se čuvaju od očekivanih povreda.
Depersonalizacija (osećaj osobe da ona nije ona, da je izmenjena, da se ne oseća kao da je subjekt u vlastitom telu, da se nešto čudno događa u njenoj unutrašnjosti) je posledica jakog osećanja i doživljaja shizoidnih osoba da one nikom i nigde ne pripadaju. Zato mnogi smatraju da je centalni problem shizoidnih osoba – nemogućnost (ili čak nepodnošenje) za ostvarenje bliskosti s drugim bićem. Ova opasnost od zbližavanja je posledica dubokog nepoverenja. Ove osobe imaju potrebu za odnosima, ali strah guši tu potrebu. Poznata fraza koja objašnjava razloge za to kaže „da ih je ljubav ostavila gladnima“. Odnosno glad za ljubavlju nikada nije bila adekvatno zadovoljena. Takve osobe se plaše da bi traženje ljubavi dovelo do gubitka kontrole. Najsigurnije su, stoga, kada ostaju povučene i pobegnu od odnosa i sopstvenih emocija. Pošto ove osobe imaju ideju da je svet opasno i nesigurno mesto, one suštinu svoje ličnosti sakriju duboko u sebe (do te mere da i same dobrim delom izgube kontakt s njom), a svetu nude štit, lažnu sliku koja bi trebalo (u njihovim fantazijama) da zaštiti krhko i nerazvijeno osećanje onoga što one, u suštini, jesu. Kada se nađu među ljudima, one često odaju utisak distanciranosti, ali i superiornosti, što je maska za duboki osećaj odbačenosti i nepovezanosti sa svetom.
Klonindžer, iz svoje perspektive, koja dobrim delom obraća pažnju i na biologiju i na socijalno okruženje, opisuje shizoidne osobe kao pojedince koji su skučeni. One ne traže novosti i uzbuđenja, ne trude se da izbegnu štetu, niti da budu nagrađene (što je logično ako ih posmatramo kao osobe koje se povlače iz sveta, od drugih i od spoljašnjih draži). One izgledaju nezainteresovano u socijalnim situacijama i ne iniciraju kontakte. Ne teže ka isprobavanju novih stvari jer se plaše, kako novosti, tako i sveta i, generalno, nepoznatih situacija.
Kao i svi poremećaji ličnosti, i ovaj ima začetke i najranijem detinjstvu, ali ga možemo dijagnostifikovati tek nakon puberteta, dakle – u ranom odraslom dobu. Drugi ljudi ove osobe vide kao samotnjake, te odatle i ideja da su ekscentrici. Iz goreopisanih razloga, shizoidne osobe će uvek izabrati samostalne aktivnosti, pre nego bilo kakvu interakciju s drugima. Budući da se plaše kontakata, uglavnom se bave mehaničkim i/ili tehničkim, često i apstraktnim stvarima i zanimanjima. U današnje vreme ekspanzije moderne tehnologije, veliki broj ovih osoba provodi dane na računaru, što igrajući se, što radeći. Fizičke aktivnosti im nisu posebno zanimljive, jer imaju nizak nivo energije i, s druge strane, većina fizičkih aktivnosti podrazumeva suočavanje sa spoljašnjim svetom. Seksualni užici, iz istog razloga, uglavnom nisu na listi njihovih prioriteta. Pošto su, iz negativnih ranih iskustva, te straha (od agresivnosti, odbacivanja i sl.) naučili da guše i otcepljiju svoje emocije, nisu u kontaktu ni s fizičkim užicima. Njihov opšti stepen pobuđenosti je značajno snižen.
Usled generalne niske pobuđenosti, oni ne samo da su distancirani, već se i mnogi ljudi distanciraju od njih. Budući da ove osobe izgledaju hladno, često odaju utisak arogantnosti. Vrlo retko se smeše, vrlo retko telesno reaguju na priču druge osobe i gotovo i da ne osećaju jaka osećanja. Kao što je rečeno – oni su ta osećanja ugušili i sakrili duboko u svoju unutrašnjost. Pošto druge osobe kod njih ne opažaju niti bes, niti jaku sreću, euforiju, niti jednu jaku emociju – često ih opisuju kao čudake, robote, bezosećajne. Čak i kada se desi neki nepovoljan događaj i, čak i kada se shizoidna osoba nađe u neprijatnoj situaciji, i dalje ostaje pasivna i deluje posve nezainteresovano.
Milon, jedan od najpoznatijih savremenih istraživača poremećaja ličnosti, smatra da su shizoidne osobe pasivne i nepovezane, zapravo pasivna-nepovezanost je njihova glavna karakteristika. Pasivna nepovezanost nastaje usled stišavanja emocija i dovodi – kako je već opisano – do indiferentnosti u međuljudskim odnosima. Ove osobe imaju iskrivljenu sliku sebe samih, a često i poremećeno mišljenje.
Psihologija Selfa, čiji je tvorac Hajnc Kohut, ima svoj pogled na shizoidni poremećaj ličnosti. Ova perspektiva nam, pored opisa shizoidnih osoba, nudi i obrazac za razumevanje nastanka problema, te – logično, i obrazac za tretiranje ovih problema. Pomenuti su nedostaci funkcija koje majka treba da obavlja za dete u razvoju, kako bi tom detetu omogućila da preuzme, pounutri te funkcije i, u budućnosti nauči da samo sebe reguliše – da se oseća zaokruženim, da se oseća skladno, sigurno, osnaženo i vitalno. Ako majka nije u stanju da bude saosećajna, da prepozna potrebe deteta, da se raduje njegovim uspesima, da mu bude vodič u ranim danima – dete neće doživeti sklad, harmoniju, vitalnost i ostaće veoma zakinuto u razvoju. Zakinuto je prava reč, budući da poremećaji ličnosti podrazumevaju bazični nedostatak u ličnosti.
Šta je taj nedostatak kod shizoidnog poremećaja ličnosti?
Osnovni nedostatak je nedostatak majčine empatije – saosećajnosti. Pod tim ne mislimo na simpatije, već na razumevanje bebinih potreba i na mogućnost umirivanja tenzije. Ako se majka i beba ne naštimuju tako da majka razume bebu i pruža joj funkcije neophodne za njen razvoj, dolazi do bazičnih nedostataka i poremećaja u ličnosti. Kako da se beba „ogleda“ u majci koja psihološki nije tu? Ako beba ima utisak da je majka ne razume, osećaće se odbačeno, napušteno. Usled osećaja napuštenosti, dolazi do povlačenja od majke (ili osobe koja vrši funkciju majke) i dete postaje distancirano, preterano oprezno. Ono, zapravo, odaje utisak samodovoljnosti. Posledica nedostatka majčine empatije direktno utiče na umanjivanje vitalnosti i životne energije kod osoba koje se formiraju u shizoidni poremećaj ličnosti. Pošto majka nije uspela da prepozna i zadovolji detetove potrebe, dete nikada nije naučilo da samo reguliše svoja emocionalna stanja i, zapravo, nikada nije u potpunosti formiralo strukturu ličnosti. Iz toga razloga poremećaje ličnosti definišemo kao poremećaje nedostatka – deficita. Primarno iskustvo utiče na kasniji razvoj tako da se osobe s ovim problemima osećaju hronično izolovane od ostatka sveta. One se osećaju beživotno. Klijenti shizoidnih karakteristika ili poremećaja ličnosti sami sebe opisuju kao robote, mašine, nehumane, hladne, odvojene od sveta i od sebe.
Analizom dolazimo do toga da ove osobe nikada (ili skoro nikada) nisu bile vrednovane (ili bar to nemaju u sopstvenom doživljaju). Normalna razvojna želja za međusobnim idealizacijama između majke i deteta se nikada nije ispunila. Budući da se kao deca nikada nisu osećali željeno i voljeno, ove osobe imaju hronični nedostatak samopoštovanja i ponosa. Međutim, osećaj samopoštovanja i ponosa su već vrlo zreli atributi ličnosti. Osobe sa shizoidnim poremećajem ne samo da nisu došle do tog stadijuma razvoja, već su ostale na neuporedivo nižoj lestvici. Ideja i osećaj koji one imaju je da ma šta radile, kako god se ponašale – sve to će ostati ili neprepoznato ili potpuno nevažno. Ako se pojedinac oseća na ovaj način, ne čudi nas da se krije od sveta, oseća beživotnost i ni ne pokušava da „živi“. Mehaničko podizanje dece je, najverovatnije, osnovni problem koji dovodi do formiranja shizoidnog poremećaja ličnosti. Nisu majke fizički odbacile decu. Ne radi se o tome. U pitanju je mehanički odgoj. Takve majke su menjale pelene, hranile decu i, verovatno, iz njihove perspektive, radile sve što je bilo potrebno. Na nivou ponašanja možemo i reći da te majke zapravo jesu izvršavale majčinske dužnosti u smislu obezbeđivanja higijene i hranjenja. Ali, ako se odnos majka-dete bazično svodi na to (operi, očisti, nahrani, uspavaj) onda, zapravo, postaje sasvim logično da se dete razvija u osobu koja sebe opisuje kao robota. Zaključujemo da mehanički odgoj ne omogućava deci da se osećaju osnaženo i da formiraju osećaj vitalnosti, zaokruženosti i osnaženosti. Na taj način i nastaje osećaj duboke nepovezanosti s drugim ljudskim bićima, kao i nepovezanosti sa samim sobom. Osećaj praznine dominira u psihičkom svetu ovih pojedinaca.
Za kraj ćemo dati opis shizoidnog poremećaja ličnosti, ponuđenog u DSM-u, već pomenutom psihijatrijskom priručniku mentalnih bolesti:
A. Pervazivni obrazac nezainteresovanosti za socijalne odnose, ograničenog raspona izražavanja emocija u međuljudskim situacijama, koji možemo dijagnostifikovati u ranom odraslom dobu. Ispoljava se u raznim situacijama. Za uspostavljanje ove dijagnoze moramo uzeti u obzir najmanje četiri od sledećih indikatora:
1. Niti žele odnose, niti uživaju u bliskim odnosima, uključujući i odnose s članovima porodice
2. Gotovo uvek biraju samostalne, usamljeničke aktivnosti
3. Gotovo da uopšte nisu zainteresovani za seksualna iskustva s drugom osobom
4. Uživaju u vrlo malo, ili nimalo, aktivnosti
5. Nemaju bliskih prijatelja ili osoba od poverenja, osim (možda) najbližih članova porodice
6. Često su nezainteresovani za druge, izgledaju indiferentno prema tuđim naklonostima ili imaju emocionalnu tupost
B. Potrebno je naglasiti da se shizoidni poremećaj ličnosti ne javlja isključivo u toku shizofrenije, nekog drugog psihotičnog poremećaja ili pervazivnog razvojnog poremećaja i da ne nastaje kao rezultat neposredne fiziološke posledice nekog opšteg zdravstvenog problema.
Povezane teme: