Kako izgleda borderlajn (GPL/BPD)?

Evo jednog drugačijeg opisa, koji se pomerio od DSM-a mnogo više ka jednom životnom iskustvu. Vodila sam se tačkama koje je opisala Joan Lachkar u knjizi “Kako razgovarati s borderlajnom” i neke delove parafrazirala, dodala poneku stavku koja meni deluje razjašnjujuće.

Iako mi se ovaj opis posebno sviđa, najbolje je da ga uzmete u obzir s rezervom. Ne pokušavajte da sebi ili drugom date dijagnozu na osnovu njega, jer je za tako nešto potrebno dubinsko poznavanje mehanizama odbrane i kvaliteta anksioznosti, i neophodno je da se tim poslom bavi profesionalno lice.

Ipak, čini mi se da može da rasvetli neke manje pominjane i zanemarene, a vrlo bitne obrasce ponašanja, mišljenja i saodnošenja, kao i načine komunikacije.

 

Fizički izgled, pojava – često nesređen, zanemaruje fizički izgled, zdravlje, nosi pocepanu garderobu, oblači se u neskladu sa svojim godinama, profesijom, mestom na kojem treba da bude. U drugim situacijama, beskrajno skockan, često opet neprimereno mestima na kojima treba da bude. Na primer, devojka s punom šminkom u teretani, ili na štiklama kreće na hajking.

Terapeutu je uglavnom teško da kaže svom klijentu da, na primer, ne može ići na intervju za posao u pocepanim pantalanoma, ali kada dođe pravo vreme za to, može povezati rupe u garderobi sa rupama u njegovom iskustvu (prazninom, crnom rupom na koju se tako često žale da je osećaju).

 

Stav – arogantan i agresivan, submisivan na početku i na površini kooperativan, ali ako kažete pogrešnu reč – vrlo konfrontativan i svadljiv. Zatim, često, zazidan od osećanja, s gardom i veoma sumnjičav, paranoidan.

Terapeutu je teško da dopre do pravog njega kako bi komunicirao važne stvari i davao interpretacije, pa te interpretacije moraju ići okolo, i prvo moramo adresirrati odbrane „Jako mi je teško da vam kažem šta mislim, ono po šta ste zapravo došli ovde, jer se bojim da ćete se naljutiti, pa neće biti ništa od komunikacije”.

 

Kognicija – borderlajn ima poteškoće s pamćenjem i organizacijom iskustva i generalno s učenjem iz iskustva. Teško im je da organizuju misli na koherentan način. Oni često ne veruju svojim očima na najbukvalniji način. Kada nešto vide umeju pitaju druge da li su dobro videli. Ovo je posledica hroničnog invalidiranja u ranom detinjstvu.

Terapeut može probati da ovo adresira tako što će reći – jako je teško da zapamtite bitne stvari, da se fokusirate da mislite kada ste preplavljeni stidom, krivicom i jakim anksioznostima. To zaista otežava da verujete samom sebi i donosite odluke.

 

Ponašanje – neobični pokreti, držanje, kontakt očima i govor tela. Nedostatak fokusa i vidno oklevanje da se nešto uradi, kaže. Kada klijent uđe u ordinaciju i gleda oko sebe sumnjičavo, kao da ga neko prati, ukazuje na paranoidne anksioznosti. Često mogu skučeno sedeti u stolici ili odbijati da legnu na kauč (u analitičkoj terapiji), drzati torbu u krilu, kao da su spremni da svakog časa pobegnu. S druge strane, nije neobično da u ordinaciju dođu na jedan nehajan i bahat način, s hranom, pićem, cigaretom, ponekada i muzikom – kada su u modu u kojem veruju da se pravila ne odnose na njih.

Terapeut to može primetiti kada klijent okleva da sedne gde mu je ponuđeno, dugo i neprijatno gleda u terapeuta ili sasvim izostavlja kontakt očima i foksira se na detalje ordinacije. Nekada klijenti gledaju da li u prostoru postoje kamere, ima li još nekog tu (ako terapeut deli radni prostor s kolegom) i nikako ne mogu da se svrte i opuste. Bitno je da to terapeut može da na neosuđujuć način primeti, pita klijenta kako se oseća u prostoru i s njim.

 

Raspoloženje i afekti – česte oscilacije između submisivnosti i jednog opšteg izvinjavajućeg stava i agresivnosti i insistiranja na tome da im nešto pripada ili da terapeut drugačije treba da priča i radi svoj posao.

Terapeut to interpretira u odnosu na sebe i druge važne osobe iz klijentovog života, jer ti klijenti ne umeju najčešće da izraze osećanja na adekvatan način. Na primer, na seansi može da se požali da ju je drugarica ispalila za izlazak, a ona je besno reagovala i spustila joj slušalicu. Terapeut bi onda mogao da kaže – vi ste mislili da na taj način pokazujete svoja osećanja povređenosti, ali ste pomešali ta osećanja s agresijom i drugarica nije mogla iz vašeg postupka da razume kako se stvarno osećate.

 

Govor – nedostatak jasnoće, nejasna artikulacija, nedostatak fokusa i spontanosti u izražavanju i nedostatak koherentosti. Ton je takođe često čudan i ne odražava prava osećanja. Pričaće ljutito kada su povređeni, smejaće se kada su postiđeni, vikaće kada osećaju krivicu, pričaće na umiljat način kada se uopšte ne slažu s vama, povlađivaće vam do krajnjih granića i onda odjednom eksplodirati i kazati vam „sve i svašta“.

Kada terapeut ne razume šta klijent hoće da kaže, čak iako pretpostavlja o čemu se radi, može mu nežno reći „ja sam tu da vam pomognem da iskomunicirate na bolji način to što želite, jer ponekada izgleda kao da oklevate“. Ako ohrabrimo čoveka da priča i pomognemo mu da se oseća kao da je bezbedan da ispolji negativna osećanja, verovatno će ih ispoljiti na konstruktivniji način, često bez eksplozije.

 

Misaoni proces – velike poteškoće u iskazivanju onoga što žele usled konfuzije, sporost u formulaciji ideja, ponavljanje priča, više puta u istoj seansi, inhibicije u mišljenju, namerno neizgovaranje onoga što im prolazi kroz glavu, posebno usled stida da podele svoja iskustva, nezavršene rečenice, iracionalne misli, nelogična povezivanja, fobije, deluzije i opsesivne misli, preokupiranost i ruminacije.

Borderlajn ne veruje svojim očima. Česte su situacije u kojima, na primer, brinu na opsesivan način da li su isključili rernu, iako jako dobro znaju da uvek sve provere pre nego što izađu iz kuće.

Terapeut u brojnim kontradiktornostima i nelogičnostima prepoznaje mehanizme odbrane, najčešće spliting i interpretira spliting tako što ukazuje na kontradiktornosti. Borderlajn, na razliku od narcisa, dobro reaguje na konfrontaciju jer mu pomaže da posloži svoja iskustva. Ipak, terapeut mora vrlo nežno i neosuđujuće ukazati na kontradiktornosti, kako ne bi postideo klijenta. Ako ga postidi, neka se pripremi na klijentov bes.

 

Percepcija – poteškoće u prepoznavanju emocija drugih ljudi u čitanju njihovog govora tela, iluzije, deluzije i ponekada halucinacije.

Terapeut u tim situacijama uvodi realnost u priču, povezujući je s trenutnim miskoncepcijama pacijenta. Na primer, pacijent će pomisliti da terapeut pravi pauzu (odlazi na godišnji odmor) da bi pobegao od njega. Terapeut bi mogao da kaže „dugo ste živeli u doživljaju da ste teški roditeljima i da im nije stalo do vas, da vas izbegavaju, da sada takve misli prenosite na mene, dok u realnosti moja pauza nema nikakve veze s tim”. Uvek je bolje ako postoji mnoštvo primera za povezivanje, pa terapeut može da pomene da se klijent isto osećao napušteno kada je partner otišao na poslovni put, drugarica na studije u inostranstvo, a profesor s fakulteta se nije pojavio na konsultacijama. Borderlajn ima tendenciju da misli da je to sve zbog njega, da je on takav nikakav (usled jako loše slike o sebi) rasterao ljude.

 

Uvid – teškoće u predviđanju toga šta bi moglo da se desi i u povezivanje događaja koji se dešavaju, usled masivnih primitivnih mehanizama odbrane koji iskrivljuju realnost. Borderlajn će često misliti da će se desiti nekakav katastrofičan scenario u kojem će biti napušten, omalovežan, ismejan, da drugima nije stalo do njega. Preterane katastrofizacije mu onemogućavaju realno sagledavanje situacije.

Terapeut bi mogao da skrene pažnju da to da njima negativne misli i ideje po automatizmu padaju na pamet, toliko brzo i bez promišljanja, tako da sebi ni ne daju vremena da istraže druge alternative. Te da ih pozove da istražuju druge alternative. Borderlajn isprva neće verovati u njih, ali na dobrom smo putu ako ih za početak samo uvedemo u priču.

 

Prosuđivanje – nemogućnost donošenja razumnih i odgovornih odluka, koje nisu zasnovane na impulsivnom reagovanju. Nemogućnost da sednu i razmisle, zaista uzimajući u obzir različite perspektive, koje bi uključile i predviđanje mogućih ishoda.

Terapeut bi mogao da skrene pažnju klijentu da kada je preplavljen stidom i krivicom, najbolje bi bilo da ne donosi odluke, da sačeka jutro ili da sebi koliko god je potrebno vremena, dok ne bude u stanju da pronađe i druge perspektive.

 

Pozitivne osobine – vrlo često su profesionalno uspešni, umetnički nastrojeni, kreativni, s jakom željom da se povezuju i ostvaruju bliske odnose s ljudima. Ljudi ih često (barem na početku) doživljavaju kao drage i odane prijatelje, zabavne, vrlo harizmatične i neobične. Neretko imaju utisak (i prijatelji i partneri) da ih niko nije tako dobro razumeo kao borderlajn, da su u njemu pronašli srodnu dušu. Borderlajn je jako senzitivan na tuđa osećanja i može u mnogim situacijama da pročita vaša osećanja i deluje kao da ima razvijenu empatiju. Zbog toga se u narodu često zovu „empatama“. Međutim, važno je razumeti da ova empatija funkcioniše samo u situacijama kada razgovaraju sa sebi sličnima i kada druga strana oseća ono što je borderlajnu poznato. Ukoliko druga strana oseća bilo šta što bi bio triger za borderlajna, nema ni trunke empatije. Borderlajn postaje preplavljen tuđim iskustvom i doživljava ga kao odbacivanje i napad na sebe, što najčešće rezultuje burnim reakcijama. U situacijama bez trigera, oni mogu delovati kao najmilije osobe na svetu koje su najzainteresovanije da čuju vašu priču i budu tu za vas.

 

Na terapeutu je da podržava ove dobre aspekte što češće i što više. Pošto borderlajn ima lošu sliku o sebi, terapeut treba da akcentuje njegovu kreativnost, osećajnost i želju za dobrim i bliskim interpersonalnim odnosima kao ultimativne kvalitete. Naposletku, ono što ističemo, ono što hvalimo, to se u ponašanju i doživljaju i učvršćuje.

Renata Senić