Nekad i nekima ne pođe za rukom da prebole pojedine gubitke. Nakon raskida, razvoda ili smrti bliske osobe, ponekada prođu godine, a osoba pokazuje znakove jakog žaljenja i nespremnost da se oprosti sa izgubljenom, voljenom osobom. U takvim situacijama često kažu da ne mogu da prihvate da te osobe više nema, da ne mogu da se pomire s tim, da bi mirenje s tim značilo da počinju da zaboravljaju tu osobu da je to sasvim suprotno onome što žele. Oni ne žele da je zaborave, već da se gubitak nije ni desio. Često se prisećaju te osobe i odnosa koji su imale, imajući doživljaj da je na taj način ta druga osoba i dalje prisutna. Međutim, još češće pričaju o sebi, o svojim osećanjima povodom te osobe, o svom bolu i o tome kako sebe žale što im se takav gubitak desio. Uglavnom dođemo do toga da se osoba oseća praznom što nema tog bitnog drugog i da zbog te praznine ne želi da preboli osobu jer – kako bi tek bila prazna kada bi prihvatila da je više nema. Ovako barem može da živi u uspomenama, u mašti, iluziji i snovima prožetim čežnjivošću i patnjom za srećnim danima kada je voljena osoba još bila tu. Kada se vratimo na te „srećne“ dane, uglavnom se ispostavi da nisu bili baš tako srećni. Bilo da je reč o izgubljenom roditelju ili partneru, često ima pomena o mnogim svađama, neslaganjima, trpljenjima i bolima još dok je taj odnos trajao. Ipak, doživljaj da je bolji i takav odnos nego nikakav, preovladava. Ne bi želeli srećniji odnos, nego da se ta osoba vrati. Često, izokola ili ponekad i direktno, dođemo i do krivice koju ožalošćena osoba oseća. Ta krivica se odnosi ili na vreme koje su proveli zajedno, a ona nije bila dovoljno posvećena odnosu ili na razloge prekida odnosa ili na obe stvari. Iako to mnogi ne kažu na taj način, pomalja se ideja da misle da su loši, te da se osećaju prazno što nema voljenog bića i opet – kako bi tek loši i prazni bili kada bi prihvatili gubitak.
Kada bi prihvatili gubitak, međutim, mogli bi da odtuguju, da nađu nove odnose i da u njima budu zadovoljni. To neki, međutim, ne znaju, a mnogi, zapravo ne žele. Postoji specijalna povezanost sa prošlošću i baš tom osobom i baš tim odnosom – to je nešto što ne može da se zameni, ne treba da se odtuguje, pusti. To je nešto nabitnije na svetu.
Od odnosa koji su bili bolni, teško se oporavimo. Ne dozvoljava nam krivica da idemo dalje, malo je lepih uspomena koje bismo uneli u sebe da bismo mogli da se oprostimo od te osobe, mnogo je potisnute ljutnje u priči. Nezadovoljavajući odnosi bude ljutnju, a kako osobe više nema, ljutnja se okreće prema ostavljenom pojedincu. Kada tu ljutnju okrene prema sebi ima mogućnost da je nekako isprazni jer je i samoprekor izbacivanje ljutnje, kao i da se kazni jer ima doživljaj da je kriv. Taj začarani krug ne dozvoljava da se oprostimo sa izgubljenom voljenom osobom i čini nas depresivnima.
Nije svako plakanje lekovito. Neka su zaista izraz samomučenja. Lekovito je ono plakanje koje dovodi do prorađivanja osećanja kako bismo životnu energiju mogli da preusmerimo ka drugim odnosima.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Tugovanje i produženo žaljenje nakon gubitka voljene osobe
Nekad i nekima ne pođe za rukom da prebole pojedine gubitke. Nakon raskida, razvoda ili smrti bliske osobe,
ponekada prođu godine, a osoba pokazuje znakove jakog žaljenja i nespremnost da se oprosti sa izgubljenom, voljenom osobom. U takvim situacijama često kažu da ne mogu da prihvate da te osobe više nema, da ne mogu da se pomire s tim, da bi mirenje s tim značilo da počinju da zaboravljaju tu osobu da je to sasvim suprotno onome što žele. Oni ne žele da je zaborave, već da se gubitak nije ni desio. Često se prisećaju te osobe i odnosa koji su imale, imajući doživljaj da je na taj način ta druga osoba i dalje prisutna. Međutim, još češće pričaju o sebi, o svojim osećanjima povodom te osobe, o svom bolu i o tome kako sebe žale što im se takav gubitak desio. Uglavnom dođemo do toga da se osoba oseća praznom što nema tog bitnog drugog i da zbog te praznine ne želi da preboli osobu jer – kako bi tek bila prazna kada bi prihvatila da je više nema. Ovako barem može da živi u uspomenama, u mašti, iluziji i snovima prožetim čežnjivošću i patnjom za srećnim danima kada je voljena osoba još bila tu. Kada se vratimo na te „srećne“ dane, uglavnom se ispostavi da nisu bili baš tako srećni. Bilo da je reč o izgubljenom roditelju ili partneru, često ima pomena o mnogim svađama, neslaganjima, trpljenjima i bolima još dok je taj odnos trajao. Ipak, doživljaj da je bolji i takav odnos nego nikakav, preovladava. Ne bi želeli srećniji odnos, nego da se ta osoba vrati. Često, izokola ili ponekad i direktno, dođemo i do krivice koju ožalošćena osoba oseća. Ta krivica se odnosi ili na vreme koje su proveli zajedno, a ona nije bila dovoljno posvećena odnosu ili na razloge prekida odnosa ili na obe stvari. Iako to mnogi ne kažu na taj način, pomalja se ideja da misle da su loši, te da se osećaju prazno što nema voljenog bića i opet – kako bi tek loši i prazni bili kada bi prihvatili gubitak.
Kada bi prihvatili gubitak, međutim, mogli bi da odtuguju, da nađu nove odnose i da u njima budu zadovoljni. To neki, međutim, ne znaju, a mnogi, zapravo ne žele. Postoji specijalna povezanost sa prošlošću i baš tom osobom i baš tim odnosom – to je nešto što ne može da se zameni, ne treba da se odtuguje, pusti. To je nešto nabitnije na svetu.
Od odnosa koji su bili bolni, teško se oporavimo. Ne dozvoljava nam krivica da idemo dalje, malo je lepih uspomena koje bismo uneli u sebe da bismo mogli da se oprostimo od te osobe, mnogo je potisnute ljutnje u priči. Nezadovoljavajući odnosi bude ljutnju, a kako osobe više nema, ljutnja se okreće prema ostavljenom pojedincu. Kada tu ljutnju okrene prema sebi ima mogućnost da je nekako isprazni jer je i samoprekor izbacivanje ljutnje, kao i da se kazni jer ima doživljaj da je kriv. Taj začarani krug ne dozvoljava da se oprostimo sa izgubljenom voljenom osobom i čini nas depresivnima.
Nije svako plakanje lekovito. Neka su zaista izraz samomučenja. Lekovito je ono plakanje koje dovodi do prorađivanja osećanja kako bismo životnu energiju mogli da preusmerimo ka drugim odnosima.
Renata Senić