This entry was posted in Individualne teme

Sreća kao terapjski cilj

Ako je sreća postavljena kao terapijski cilj, cilj nije dobro postavljen.sreca kao terapijski cilj
Jedna od čestih zabluda vezanih za terapiju je da ona dovodi do sreće. Ako je to zabluda, možda se neki pitaju, čemu onda služi psihoterapija?

Sreća ne može biti cilj iz nekoliko razloga, od kojih je prvi i osnovni taj da je sreća uvek samo epizodična. To znamo još iz Frojdovih učenja o sreći. Ne možemo biti stalno srećni.

Kada bismo i mogli, kako bismo znali da je to sreća? Navikli bismo se na to stanje i postalo bi nam uobičajeno. Nama je potrebno mnoštvo osećanja da bismo znali da prepoznamo sreću i da uživamo u njoj.

Takođe, sreća nastaje kao ispunjenje želje. Ona je, po pravilu, kratkotrajna, jer nakon ispunjenja želje, javlja se nova želja i nova težnja da je ispunimo, kako bismo opet bili srećni. Mi smo bića želja, želje nas pokreću i stalno težimo zadovoljenju neke od njih. To je proces života. Mnoge osobe čije su želje tokom detinjstva stalno bile ispunjivane, bez njihovog truda da ih sami ostvare, dođu na terapiju s idejama da ni ne znaju šta žele i da li nešto žele. Nisu srećne. Masivno ispunjavanje želja ili ubija sposobnost da želimo ili čini naše želje nezajažljivima, ali na taj način da ih ništa ne može ispuniti i da ne znamo tačno ni šta tražimo. S druge strane, ako su mnoge želje u detinjstvu bile sputavane, to je sigurno napravilo brojne frustracije i nezadovoljstva i aktiviralo mehanizme odbrane ili proboj impulsa ili različite kombinacije manevara da izađemo na kraj s takvom teškom životnom situacijom.

Još jedna veoma bitna stavka u vezi s postavljanjem sreće kao krajnjeg cilja terapije je da je takav cilj iracionalan. Iracionalno je očekivati da budemo srećni u svim situacijama i u vezi sa svim povodima. To je i nezdravo. Nije zdravo, recimo, da budemo srećni kada doživimo nekakav gubitak, gubitak nekoga ili nečega do čega nam je stalo. Tada je zdravo i korisno da budemo tužni. Iako ljudi ne vole da tuguju, tuga je zdrava i lekovita emocija, jedini pravi odgovor na gubitak. Nakon raskida veze, mnogi ne počnu odmah da tuguju, već isprva osećaju nekakvu euforiju – pojačanu želju da izlaze, negiraju tugu, upoznaju nove ljude. Tuga ih kad-tad stigne i onda često bude još teža. Ne možemo da montiramo osećanja prema svom nahođenju i volji, ona su prirodne reakcije na naš doživljaj različitosti sveta. Ali, u tome i jeste draž, jer nas šarenolikost osećanja osposobljava da uživamo u sreći, onda kada stvarno imamo povoda za nju.

Čemu, onda služi terapija ako ne služi postizanju sreće?

Psihodinamske terapije predstavljaju proces učenja o sebi. Kada je osoba nezadovoljna nečim, najčešće je neke svoje neprijatne doživljaje podvrgla mehanizmima odbrane i , kada su oni popustili, javili su joj se simptomi. Uz pomoć psihoterapije, ona uči o sebi, osvešćuje potisnuta i na drugi način iskrivljena iskustva i dobija mogućnost da u sadašnjem vremenu proradi osećanja koja su joj nekad bila preteška ili s kojima nije umela sama da se nosi.
Kada takva bolna osećanja i sećanja proradi, ona dobija višak psihološke energije i slobodu da je ulaže u nove ciljeve – najčešće u nove želje i težnje za ispunjenjem tih želja. Višak psihološke energije potiče iz oslobođenja od stega mehanizama odbrane – koji iako brane od bolnih sećanja i osećanja, na duže su staze prilično neisplativi jer trošimo značajnu količinu energije na njih. Takođe, trošimo prilično količinu energjie i na psihičke simptome. Kada osvestimo, obradimo i povežemo naša prošla i sadašnja iskustva u smisaonu celinu, javlja se i želja za rastom i razvojem. Svako živo biće želi da raste i da se razvija. Ako ima mnogo prepreka na tom putu, biće ponekad zakočeno i neće moći da ispuni svoje prirodne potencijale i kapacitete. Kada se te prepreke otklone, javiće se novi razvojni ciljevi i zadaci. Ti ciljevi su najčešće doživljeni kao želja za napredovanjem, a takva želja nas suočava s manjim ili većim frustracijama.
Kada je frustracija „optimalna“ – ni prejaka, ni preslaba, ona je doživljena kao izazov, a ne kao pretnja ili kao nedovoljna stimulacija. Nošenje s novim izazovima, uglavnom, kod ljudi budi zadovoljstvo. Ojačani psihoterapijom kroz proces razumevanja sebe, osmišljavanja prošlosti i sadašnjosti , oslobođenja od stega na koje su trošili životnu energiju, spremni su i željni da u poslovnom, ljubavnom, praktičnom i psihološkom smislu odgovaraju na nove izazove i osećaju nova zadovoljstva, ali i da se sreću s novim preprekama, potencijalnim neuspesima, razočaranjima, brigama – za koje bivaju, takođe, sve spremniji.

Psihoterapija dovodi do pojačane otpornosti na neuspehe – taj pojam u psihologiji zovemo rezilijentnošću. Dovodi do pojačanje tolerancije na frustraciju. Sama terapija ume da bude spor i frustrirajuć proces koji klijenta uči da do ciljeva dolazi lagano, strpljivo i, kako proces odmiče, sve više samostalno.

Zbog samog procesa terapije, klijenti uče važne životne zadatke tokom nje – uče o neophodnosti poštovanja ograničenja (seansa traje pedesetak minuta – što je vid granice koju poštujemo. Ima još granica koje postavlja terapeut – on neće za klijenta raditi ono što klijent treba da uradi sam – neće ispunjavati njegove neurotične želje); uče se strpljenju (terapije su često spore, i za njih treba imati strpljenja); uče se kontinuiranom ulaganju napora u ostvarenje važnih ciljeva (terapija je kontinuiran proces koji lagano, trudom i voljom klijenta, uz terapeutovu pomoć, dovodi do cilja), uče se racionalnijem sagledavanju života (uviđaju da iracionalni ciljevi dovode do neuspeha, a najčešće i do novih problema), uče se pomirljivosti da prihvate ono što ne mogu menjati (duže terapije dovode do odustajanja od nefunkcionalnih obrazaca ponašanja iz uvida da oni donose više štete nego koristi), uče se zahvalnosti (uz brojne otpore i nelagode koje se dešavaju tokom terapije, klijenti uviđaju da je terapeut tu za njih, da im je autentična podrška i da za njih mari na neopterećujući način. Na tome veliki broj njih bude zahvalan); uče se sposobnosti odlučivanja (terapeut ne daje savete i omogućava klijentu da sam „meri i seče“, što pojačava sposobnost odlučivanja); uče se i odgovornosti (kada su donete odluke doživljene kao lične, za njih se svojevoljno preuzima odgovornost); uče se i preuzimanju inicijativa (nakon niza samostalnih odluka koje neophodno pojačavaju samopouzdanje klijenata, javlja se i vera u sebe da mogu da donose nove dobre odluke i da ih sprovode u delo, slobodno i bez prevelikog straha od neuspeha, jer su već naučili da su greške neizbežne i da nisu bauk).

Sam proces terapije koja je definisana kao učenje o sebi, koja nije direktivna i koja je bazirana na veri u klijentove potencijale, dovodi do usvajanja sposobnosti, veština i razvoja kapaciteta za povećano životno zadovoljstvo. Posredno, kroz sve ove procese, terapija dovodi klijente do pojačanog životnog zadovoljstva – ali ne i do trajne sreće.
Međutim, kada se neko podvrgne takvom dugotrajnom procesu, kroz taj proces i nestaje potraga za stalnom srećom i ideja da će nam je neko omogućiti. Kako sazrevamo, naši ciljevi postaju sve izazovniji, a mi sve zadovoljniji kada ih ostvarujemo. Angažovanje oko bitnih ciljeva je zadovoljavajuće samo po sebi. Sve je manje pasivnosti i očekivanja da nešto dobijemo gotovo, „na tacni“, a sve više uživanja u aktivnom procesu samoostvarenja.

Bebama sreća zavisi od brige koju dobijaju od drugih i želja koje im drugi ispunjavaju. Detetu koje je prohodalo već, dobrim delom, sreća zavisi od njegovih aktivnosti. Ono hoće samo da ide, istražuje, uči, bude aktivno.

Kada se oslobodi životna energija, odrasli ljudi više nisu zaglavljeni u dečjim godinama u kojima je nešto stalo na put razvoju njihovih urođenih kapaciteta. Potom mogu, uz manje ili veće prepreke, da nastave svoje životne aktivnosti i inicijative koje, same po sebi – jer su za njih vezani, u njih uloženi i njima posvećeni, donose zadovoljstvo.

Renata Senić

This entry was posted in Individualne teme and tagged , , , , . Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook