Posttraumatski stresni poremećaj je, za razliku od akutne reakcije na stres, produženi odgovor na stresni događaj, odnosno katastrofu, tolikog intenziteta da gotovo kod svakog može izazvati emocionalni distres. Ljudskim faktorom uslovljene nesreće i prirodne katastrofe spadaju među takve događaje.
Reč trauma je grčkog porekla i upućuje na povredu, fizičku ili emotivnu, koja je spoljašnjeg uzroka. Produženi period emocionalne preplavljenosti nakon traume je obeležen kao posttraumatski stresni poremećaj.
Posttraumatski stresni poremećaj se uglavnom javlja 6-18 meseci nakon traumatskog događaja. Za razliku od normalnog stresnog odgovora, koji se javlja kod svih ljudi koji su prisustvovali velikoj nesreći, posttraumatski stresni poremećaj može, ukoliko se ne tretira, postati trajan, usložiti se s pratećim simptomima ili prerasti u posttraumatski poremećaj ličnosti. Iz tog je razloga veoma važno prepoznati na vreme i pružiti adekvatan tretman osobama pogođenim PTSP-om.
Posttatraumatski stresni poremećaj – simptomi:
Tipični simptomi uključuju epizode ponovnog proživljavanja traume, takozvane flešbekove. Flešbekovi se mogu javiti u vidu nametljivih slika i misli ili košmarnih snova, kao i u vidu halucinacija.
Ljudi pogođeni PTSP-om se osećaju izolovano od drugih, često ne reaguju na podražaje iz okoline, emotivno su umrtvljeni. Imaju smetnje u koncentraciji, pažnja im je preterano usmerena na bilo što može predstavljati opasnost. Nije retko da strašljivost bude praćena trzavicama. Osećanja straha nisu jedina. Kod mnogih ljudi kod kojih je primećen posttraumatski stresni poremećaj se javlja osećanje krivice. Takva krivica se često opisuje kao krivica preživelih i odnosi se na samooptuživanje povodom toga što nisu više učinili za druge, što nisu više pomogli, što su, umesto da budu pribrani, upali u paniku i sl. Krivica je, naravno, neopravdana, budući da osoba sebi prebacuje oko situacija povodom kojih realno nije mogla da učini više nego što je učinila.
Tipičan za PTSP je i sveopšti gubitak radosti ili uživanja u bilo čemu, kao i izbegavanje svega i svih situacija koje iole mogu podsetiti na traumatski događaj. Ljudi pogođeni PTSP-om često imaju poteškoća da se prisete značajnih aspekata traume.
Usled pojačane strašljivosti koja je sveprisutna u PTSP-u, on je smešten u kategoriju anksioznih poremećaja.
Prema nekim istraživanjima učestalost ovog poremećaja se kreće od 1% (u mestima koja nisu neposredno pogođena katastrofama) do 15% u populaciji izloženoj katastrofičnim iskustvima.
Kako nastaje posttraumatski stresni poremećaj?
Iz različitih perspektiva i naučnih disciplina različito se vidi etiologija PTSP-a. Neurobiološka tumačenja se fokusiraju na vezu između veće pobuđenosti nervnog sistema kod ljudi koji su u detinjstvu pretpreli traumu i učestalosti PTSP-a. Psihodinamske teorije, s druge strane, veruju da pod dejstvom jakog stresa dolazi do sloma odbrambenih mehanizama. Novija psihodinamska shvatanja nadilaze prethodno mišljenje i veću pažnju stavljaju na ideju da traumatski događaj aktivira prethodno formirane mentalne sheme koje se odnose na opasnost, uzbunu i težnju ka zaštiti, kao i probleme iz doba puberteta koji se vezuju za poverenje, roditeljsku zaštitu, samostalnost i zavisnost, dodatno i probleme iz ranog detinjstva koji se tiču majčine zaštite i prisustva, njene ljubavi i ljubavi oca… Dakle, prema ovom shvatanju, traumatski događaj ima snagu da nas podseti na ranije krizne situacije i aktivira naše sumnje iz prethodnih perioda, te nas učini dodatno ranjivim i nepoverljivim.
Prema kognitivno-bihejvioralnim teorijama, posttraumatski stresni poremećaj nastaje uslovljavanjem. Budući da traumatski događaj dovodi do jakog straha, sećanje na proživljeno iskustvo ostaje memorijska podloga. Kada se osoba izloži situaciji ili čak pomisli na prethodni traumatski događaj, sam taj podsetnik izaziva reakciju straha, koja se potom učvršćuje. Pod jakim strahom, osoba teži da pobegne od situacije i tako se gomilaju simptomi izbegavanja.
Ove teorije nisu međusobno isključive. Zapravo, sve one predstavljaju deo razumevanja etiologije PTSP-a.
Psihoterapija i postatraumatski stresni poremećaj Psihodinamske i kognitivno bihejvioralne terapije i njihovi modaliteti su najefikasnije pomoći za PTSP.
Jedan od modaliteta KBT-a, posebno povoljan metod za PTSP, je terapija izlaganjem. Suština se svodi na to da terapeut i klijent, u odgovarajućem toplom i razumevajućem odnosu, stave posebnu pažnju na klijentovo ponovno proživljavanje traumatskog događaja sve dok on ne prestane da aktivira strah kod klijenta. Izlaganje se odnosi na posetu mesta na kojem se desio traumatični događaj, pregledanje slika i sl. Jedna varijanta prethodnog modaliteta je terapija narativa koja ne podrazumeva izlaganje traumatskoj situaciji u realnom smislu, već što detaljniji razgovor o njoj. Ova vrsta terapija je pogodnija za decu i veoma preplašene osobe.
Psihodinamska terapija PTSP-a se bavi nesvesnim procesima vezanim za traumatski događaj. Simptomi se prorađuju kroz razgovor i pokušaj osvešćivanja bolnih sadržaja, povezivanja sadašnjeg iskustva s prethodnim, razumevanja funkcije odbrambenih mehanizama i sl.
Psihoterapija je tretman izbora za posttraumatski stresni poremećaj. Vrsta terapije je manje bitna od odnosa koji klijent stvori s terapeutom. Budući da se klijenti s PTSP-om osećaju veoma uplašeno, često imaju jaku krivicu, ali i opštu anhedoniju i poljuljano poverenje, dobar i topao odnos s terapeutom je sam po sebi uspeh, jer ukazuje na to da je klijent spreman da se s nekim poveže i da nekom veruje. Takav pomak u terapiji osobe s PTSP-om je veoma ohrabrujuć prognostički znak i indikator pozitivne promene koja dovodi do oslobađanja od simptoma.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Posttraumatski stresni poremećaj
Posttraumatski stresni poremećaj je, za razliku od akutne reakcije na stres, produženi odgovor na stresni događaj,
odnosno katastrofu, tolikog intenziteta da gotovo kod svakog može izazvati emocionalni distres. Ljudskim faktorom uslovljene nesreće i prirodne katastrofe spadaju među takve događaje.
Reč trauma je grčkog porekla i upućuje na povredu, fizičku ili emotivnu, koja je spoljašnjeg uzroka. Produženi period emocionalne preplavljenosti nakon traume je obeležen kao posttraumatski stresni poremećaj.
Posttraumatski stresni poremećaj se uglavnom javlja 6-18 meseci nakon traumatskog događaja. Za razliku od normalnog stresnog odgovora, koji se javlja kod svih ljudi koji su prisustvovali velikoj nesreći, posttraumatski stresni poremećaj može, ukoliko se ne tretira, postati trajan, usložiti se s pratećim simptomima ili prerasti u posttraumatski poremećaj ličnosti. Iz tog je razloga veoma važno prepoznati na vreme i pružiti adekvatan tretman osobama pogođenim PTSP-om.
Posttatraumatski stresni poremećaj – simptomi:
Tipični simptomi uključuju epizode ponovnog proživljavanja traume, takozvane flešbekove. Flešbekovi se mogu javiti u vidu nametljivih slika i misli ili košmarnih snova, kao i u vidu halucinacija.
Ljudi pogođeni PTSP-om se osećaju izolovano od drugih, često ne reaguju na podražaje iz okoline, emotivno su umrtvljeni. Imaju smetnje u koncentraciji, pažnja im je preterano usmerena na bilo što može predstavljati opasnost. Nije retko da strašljivost bude praćena trzavicama. Osećanja straha nisu jedina. Kod mnogih ljudi kod kojih je primećen posttraumatski stresni poremećaj se javlja osećanje krivice. Takva krivica se često opisuje kao krivica preživelih i odnosi se na samooptuživanje povodom toga što nisu više učinili za druge, što nisu više pomogli, što su, umesto da budu pribrani, upali u paniku i sl. Krivica je, naravno, neopravdana, budući da osoba sebi prebacuje oko situacija povodom kojih realno nije mogla da učini više nego što je učinila.
Tipičan za PTSP je i sveopšti gubitak radosti ili uživanja u bilo čemu, kao i izbegavanje svega i svih situacija koje iole mogu podsetiti na traumatski događaj. Ljudi pogođeni PTSP-om često imaju poteškoća da se prisete značajnih aspekata traume.
Usled pojačane strašljivosti koja je sveprisutna u PTSP-u, on je smešten u kategoriju anksioznih poremećaja.
Prema nekim istraživanjima učestalost ovog poremećaja se kreće od 1% (u mestima koja nisu neposredno pogođena katastrofama) do 15% u populaciji izloženoj katastrofičnim iskustvima.
Kako nastaje posttraumatski stresni poremećaj?
Iz različitih perspektiva i naučnih disciplina različito se vidi etiologija PTSP-a. Neurobiološka tumačenja se fokusiraju na vezu između veće pobuđenosti nervnog sistema kod ljudi koji su u detinjstvu pretpreli traumu i učestalosti PTSP-a. Psihodinamske teorije, s druge strane, veruju da pod dejstvom jakog stresa dolazi do sloma odbrambenih mehanizama. Novija psihodinamska shvatanja nadilaze prethodno mišljenje i veću pažnju stavljaju na ideju da traumatski događaj aktivira prethodno formirane mentalne sheme koje se odnose na opasnost, uzbunu i težnju ka zaštiti, kao i probleme iz doba puberteta koji se vezuju za poverenje, roditeljsku zaštitu, samostalnost i zavisnost, dodatno i probleme iz ranog detinjstva koji se tiču majčine zaštite i prisustva, njene ljubavi i ljubavi oca… Dakle, prema ovom shvatanju, traumatski događaj ima snagu da nas podseti na ranije krizne situacije i aktivira naše sumnje iz prethodnih perioda, te nas učini dodatno ranjivim i nepoverljivim.
Prema kognitivno-bihejvioralnim teorijama, posttraumatski stresni poremećaj nastaje uslovljavanjem. Budući da traumatski događaj dovodi do jakog straha, sećanje na proživljeno iskustvo ostaje memorijska podloga. Kada se osoba izloži situaciji ili čak pomisli na prethodni traumatski događaj, sam taj podsetnik izaziva reakciju straha, koja se potom učvršćuje. Pod jakim strahom, osoba teži da pobegne od situacije i tako se gomilaju simptomi izbegavanja.
Ove teorije nisu međusobno isključive. Zapravo, sve one predstavljaju deo razumevanja etiologije PTSP-a.
Psihoterapija i postatraumatski stresni poremećaj
Psihodinamske i kognitivno bihejvioralne terapije i njihovi modaliteti su najefikasnije pomoći za PTSP.
Jedan od modaliteta KBT-a, posebno povoljan metod za PTSP, je terapija izlaganjem. Suština se svodi na to da terapeut i klijent, u odgovarajućem toplom i razumevajućem odnosu, stave posebnu pažnju na klijentovo ponovno proživljavanje traumatskog događaja sve dok on ne prestane da aktivira strah kod klijenta. Izlaganje se odnosi na posetu mesta na kojem se desio traumatični događaj, pregledanje slika i sl. Jedna varijanta prethodnog modaliteta je terapija narativa koja ne podrazumeva izlaganje traumatskoj situaciji u realnom smislu, već što detaljniji razgovor o njoj. Ova vrsta terapija je pogodnija za decu i veoma preplašene osobe.
Psihodinamska terapija PTSP-a se bavi nesvesnim procesima vezanim za traumatski događaj. Simptomi se prorađuju kroz razgovor i pokušaj osvešćivanja bolnih sadržaja, povezivanja sadašnjeg iskustva s prethodnim, razumevanja funkcije odbrambenih mehanizama i sl.
Psihoterapija je tretman izbora za posttraumatski stresni poremećaj. Vrsta terapije je manje bitna od odnosa koji klijent stvori s terapeutom. Budući da se klijenti s PTSP-om osećaju veoma uplašeno, često imaju jaku krivicu, ali i opštu anhedoniju i poljuljano poverenje, dobar i topao odnos s terapeutom je sam po sebi uspeh, jer ukazuje na to da je klijent spreman da se s nekim poveže i da nekom veruje. Takav pomak u terapiji osobe s PTSP-om je veoma ohrabrujuć prognostički znak i indikator pozitivne promene koja dovodi do oslobađanja od simptoma.
Piše: Renata Senić