Kleramboov sindrom (De Clérambault’s Syndrome) ili “čista erotomanija” je ređi psihopatološki sindrom koji se najčešće javlja kod žena. Klerambo ga je opisao još 1927. godine pod imenom “psychose passionnelle”. Kleramboov sindrom predstavlja oblik paranoidne deluzije koja uključuje ideju odnosa, odnosno sumanuto uverenje obolele osobe da je neki čovek, obično slavan, bogat ili visokog socijalnog položaja, zaljubljen u nju.
Klerambo je prvobitno opisao ovaj sindrom u etapama, među kojima se prvo javlja ushićenje i euforična zaljubljenost, a nakon toga prezir.
Nekoliko specifičnosti je primećeno u izboru “žrtve” u koju se obolela osoba zaljubljuje. Pored višeg socijalnog statusa, uglavnom se radi o starijem čoveku s kojim obolela osoba nije imala nikakav kontakt ili su se jedva upoznali. Dakle, čovek je se uglavnom ne seća, ne prepoznaje i isprva nije svestan problema, međutim, nakon telefonskih poziva i ljubavnih pisama koja, najčešće ubrzo, uslede – žrtvi postaje jasno o čemu se radi. Odrednica koja nam je važna za razumevanje ovog problema je da je objekat ljubavi s prethodno opisanim osobinama, muškarac koji je sasvim nedostupan. Po nekim autorima, ovo je ujedno i najvažnija karakteristika sindroma. Budući da obolela ima doživljaj da joj je život nepotpun bez izabranog objekta ljubavi, najčešće počinje s proganjanjima i uznemiravanjima, kako njega, tako i njegove porodice. U takvim okolnostima, hospitalizacija je ponekad neophodna da bi se sprečilo uznemiravanje žrtve i da bi obolela dobila adekvatnu terapiju, te obnovila kontakt s realnošću. Kleramboov sindrom, međutim, obično predstavlja bolest hroničnog toka s prognozom koja ukazuje na to da u najboljem slučaju najviše polovina pogođenih uspe da se oporavi. Obolela osoba nije svesna da ima problem, što komplikuje prognozu jer najveći broj takvih osoba samostalno ne potraži pomoć. Osobe koje obole od Kleramboovog sindroma obično pripadaju nižem socijalnom staležu, nemaju sistem socijane podrške, usamljene su, nezaposlene i neuključene u socijalna dešavanja. Ovi epidemiološki podaci takođe umanjuju šanse da obolela osoba potraži pomoć ili da neko to učini umesto nje.
S obzirom na visok stepen idealizacije voljenog objekta, obolela osoba je sposobna za nasilna ponašanja ukoliko naiđe na bilo kakvu prepreku ka uspostavljanju odnosa sa željenim objektom ljubavi.
Kleramboov sindrom se najčešće javlja u srednjem ili kasnijem odraslom dobu. Incidencija se beleži okvirno: 15 slučajeva na 100 000 ljudi u opštoj populaciji godišnje. Poremećaj je tri puta češći kod žena nego kod muškaraca. Veliki broj naučnika veruje da postoji i genetska predispozicija za Kleramboov sindrom, mada drugi stručnjaci smatraju da je činjenica da se javlja kod bliskih srodnika uslovljenja pre vaspitanjem nego genetikom.
Piše: Renata Senić
This entry was posted in Aspekti ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Kleramboov sindrom
Kleramboov sindrom (De Clérambault’s Syndrome) ili “čista erotomanija” je ređi psihopatološki sindrom koji se najčešće javlja kod žena.
Klerambo ga je opisao još 1927. godine pod imenom “psychose passionnelle”. Kleramboov sindrom predstavlja oblik paranoidne deluzije koja uključuje ideju odnosa, odnosno sumanuto uverenje obolele osobe da je neki čovek, obično slavan, bogat ili visokog socijalnog položaja, zaljubljen u nju.
Klerambo je prvobitno opisao ovaj sindrom u etapama, među kojima se prvo javlja ushićenje i euforična zaljubljenost, a nakon toga prezir.
Nekoliko specifičnosti je primećeno u izboru “žrtve” u koju se obolela osoba zaljubljuje. Pored višeg socijalnog statusa, uglavnom se radi o starijem čoveku s kojim obolela osoba nije imala nikakav kontakt ili su se jedva upoznali. Dakle, čovek je se uglavnom ne seća, ne prepoznaje i isprva nije svestan problema, međutim, nakon telefonskih poziva i ljubavnih pisama koja, najčešće ubrzo, uslede – žrtvi postaje jasno o čemu se radi. Odrednica koja nam je važna za razumevanje ovog problema je da je objekat ljubavi s prethodno opisanim osobinama, muškarac koji je sasvim nedostupan. Po nekim autorima, ovo je ujedno i najvažnija karakteristika sindroma. Budući da obolela ima doživljaj da joj je život nepotpun bez izabranog objekta ljubavi, najčešće počinje s proganjanjima i uznemiravanjima, kako njega, tako i njegove porodice. U takvim okolnostima, hospitalizacija je ponekad neophodna da bi se sprečilo uznemiravanje žrtve i da bi obolela dobila adekvatnu terapiju, te obnovila kontakt s realnošću. Kleramboov sindrom, međutim, obično predstavlja bolest hroničnog toka s prognozom koja ukazuje na to da u najboljem slučaju najviše polovina pogođenih uspe da se oporavi. Obolela osoba nije svesna da ima problem, što komplikuje prognozu jer najveći broj takvih osoba samostalno ne potraži pomoć. Osobe koje obole od Kleramboovog sindroma obično pripadaju nižem socijalnom staležu, nemaju sistem socijane podrške, usamljene su, nezaposlene i neuključene u socijalna dešavanja. Ovi epidemiološki podaci takođe umanjuju šanse da obolela osoba potraži pomoć ili da neko to učini umesto nje.
S obzirom na visok stepen idealizacije voljenog objekta, obolela osoba je sposobna za nasilna ponašanja ukoliko naiđe na bilo kakvu prepreku ka uspostavljanju odnosa sa željenim objektom ljubavi.
Kleramboov sindrom se najčešće javlja u srednjem ili kasnijem odraslom dobu. Incidencija se beleži okvirno: 15 slučajeva na 100 000 ljudi u opštoj populaciji godišnje. Poremećaj je tri puta češći kod žena nego kod muškaraca. Veliki broj naučnika veruje da postoji i genetska predispozicija za Kleramboov sindrom, mada drugi stručnjaci smatraju da je činjenica da se javlja kod bliskih srodnika uslovljenja pre vaspitanjem nego genetikom.
Piše: Renata Senić