Gojaznost je sve češći problem mladih u razvijenim zemljama sveta. Iako se tretira kao poremećaj ishrane, često psihološki faktori nisu dovoljno naglašeni prilikom razumevanja ili suočavanja s problemom preteranog jedenja. Gojaznost je neretko neprepoznata kao problem. Jedenje u velikim količinama je po nekima čak izraz dobrog i zdravog apetita, dok je mršavost znak bolesti. Izgleda da kriterijumi koji bi trebalo da prave razliku između patološke gojaznosti i jedrosti, odnosno punije figure koja je izraz dobrog apetita, kao i vitkosti koja ne mora biti problem, nisu dovoljno jasni, već ih svako proizvoljno, prema svojim estetskim uverenjima i preferencijama koristi. Ovaj vid neupućenosti može biti opasan. Gojazne osobe mogu oboleti od brojnih fizičkih bolesti i razviti brojne psihopatološke simptome.
Gojaznost je manifestacija poremećaja ishrane onda kada nastaje kao posledica kompulzivnog prejedanja, i u onim situacijama i učestalosti kada je sasvim jasno da osoba nema potrebu za hranom, već jede iz žudnje za hranom ili drugih psiholoških razloga. Gojazne osobe hranu koriste kao odgovor na različite i neprepoznate potrebe i želje organizma.
Psihički doživljaj tela je u skladu s fizičkim transformacijama, te gojaznost ide ruku pod ruku s manjkavostima u doživljaju telesnog ja (telesne sheme) i zbunjenošću povodom seksualnog identiteta.
Dosta se pisalo o tome da anoreksija predstavlja pokušaj negacije odrastanja i preuzimanja polne uloge svog pola kod mladih devojaka na način koji kroz telesne manifestacije pokazuje otpor prema oblinama i zrelom ženskom izgledu. Veoma sličan princip možemo sresti kod gojaznih osoba. Njihove obline su takođe skrivene. Jedina je razlika ta što ih u ovom slučaju ih skriva gojaznost umesto preterane mršavnosti. I anoreksične i gojazne osobe često imaju problem s preuzimanjem uloge svog pola i seksualnošću.
Gojaznost se može javiti u tri oblika:
1. gojaznost koja nije povezana s emocionalnim smetnjama
2. gojaznost koja nastaje kao reakcija na emocionalne smetnje, stres, konflikte i koja se povlači nakon prestanka delovanja stresogenih faktora i
3. gojaznost koja je sastavni deo nekog drugog psihičkog poremećaja, bilo da on potiče iz neurotičnog, graničnog ili psihotičnog spektra.
Za razumevanje gojaznosti koja je povezana s emocionalnim smetnjama, psihoterapija nam može biti od najveće pomoći.
Uzroci i psihodinamika gojaznosti
Na gojaznost ne možemo gledati isključivo kao na psihološki problem. Uzroci su mnogostruki i valjalo bi da ih svi stručnjaci koji se bave pružanjem pomoći gojaznim osobama uzimaju u obzir. Uzroci su, zapravo, najčešće udruženi kao i konstitucioni i metabolički i hormonski i društveni i psihološki.
Ako se fokusiramo na psihološke uzroke, vraćamo se na najraniji odnos između majke deteta u kojem je hranjenje jedna od najbitnijih zajedničkih aktivnosti. Majka hrani dete koje, kroz prihvatanje hrane, po prvi put počinje da vezuje doživljaj prijatnosti i pozitivna emotivna stanja. S druge strane, neki roditelji imaju problem s decom koja uporno odbijaju hranu ili je izbacuju kroz povraćanje. Ta deca uz doživljaj hranjenja vezuju neprijatnost i negativna emotivna stanja. Odnos između majke i deteta je glavni faktor za razumevanje hranjenja u najranijim danima. Ako je odnos prijatan detetu i hranjenje će biti prijatno, i obratno, ako se dete ne oseća zadovoljno u odnosu s majkom, hranjenje može postati mučno.
Hrana je simbolički oposredovana. Simbolička značenja koja su joj pridata u velikoj meri određuju naš odnos spram hrane kao i buduće stilove ishrane. U preteranom jedenju je najvažnija odrednica preterano unošenje hrane. Višestruko potvrđena teza vezana za dinamiku odnosa u porodicama dece s poremećajem ishrane jeste ta da majke koje ne mogu, ne umeju na adekvatan način detetu da pruže ljubav, počinju da ga kljukaju hranom.
Gore su pomenuti ljudi koji gojaznost vide kao odraz dobrog apetita i zdravlja. Ovakve majke često spadaju u tu grupu. Za njih je gojaznost odraz snage. Hrana tu snagu omogućava, a buduću da su majke te koje hrane, one se osećaju srećno jer one detetu sve te dobrobiti obezbeđuju. Postoje takođe i drugi razlozi za preterano hranjenje dece. Neke od majki koje “kljukaju” čine to iz sopstvene nesigurnosti i osećaja krivice koji potiče iz ideje da nisu dovoljno dobre majke, da ne brinu dovoljno dobro o svojoj deci. Neke majke su kao deca bile oralno deprivirane, pa kroz materinstvo pokušavaju da nadomeste ono što nekada nisu imale. U svakom od navedenih slučajeva, preterano hranjenje deteta služi prevashodno majci za umirenje. Naravno, postoje deca koja i sama vole da jedu više od proseka. I to valja uzeti u obzir. Međutim, prva učenja u odnosu majka-dete su važna prevashodno za doživljaj funkcije hranjenja. Osobe s poremećajem ishrane imaju poteškoća u osmišljavanju podražaja iz tela i prepoznavanju emocija. Mentalizacija i neutralizacija su bazične emocionalne kompetencije koje nisu adekvatno savladane u najranijim danima kod ljudi koji kasnije razvijaju neki oblik poremećaja ishrane. Gojazne osobe imaju poteškoća u “smirivanju strasti”, impulsa iz tela. Takođe, imaju poteškoća u razlikovanju različitih emotivnih stanja i mnoga tumače kao osećaj gladi. Takva su učenja dobijala u najranijem detinjstvu kada su njihove nesigurne majke na svaki plač i nezadovoljstvo reagovale nuđenjem hrane. Majke nisu umele da raspoznaju različita značenja plača svojih beba te, logično, nisu uspele da ih nauče da prepoznaju vlastita emotivna stanja. S druge strane, uspele su da ih na neadekvatan i uvek isti način, nauče kako da se umire – preteranim hranjenjem. Tako nastaje i doživljaj gojaznih osoba da je svako nezadovoljstvo, zapravo, glad i da, kako one često kažu, “jedu na nervnoj bazi”. Takođe, svako unošenje hrane izaziva zadovoljstvo jer je asocirano s najranijim danima u kojima su majke hranu pružale kao zamenu za ljubav. Dakle, u simboličkom se smislu gojaznost vezuje za dva osnovna značenja hrane; hrana je ljubav, a svaka neprijatnost je glad.
Kada hrana postane odgovor na svaki stres, uskraćenost i pokušaj da se nadoknadi ljubav i saosećanje iz najranijih dana, gojaznost se javlja kao logična posledica. Takvu gojaznost je teško prekinuti, teško je promeniti režim ishrane, budući da to ljudi s ovakvim ranim iskustvima doživljavaju kao uskraćivanje pozitivnih osećanja. Oni se osećaju prazno, neispunjeno kada ne unose velike količine hrane u sebe. Iako bi mnogi od njih želeli da imaju privlačniju figuru, osećaj praznine koji nastaje kao posledica smanjenog unosa hrane im je neizdrživ. Kroz hranjenje oni umiruju depresivnost, agresivnost, čak i seksualne impulse, koje jednako mogu doživeti kao neprijatne. Jasno je dakle da su mentalizacija i neutralizacija prva učenja koja bi valjalo da osobe s ovim problemom savladaju, kako bi tek nakon toga prešle na učenje adekvatnijih veština samoregulacije i upravljanja emocijama. Na kraju bi na red mogao doći drugačiji jelovnik.
Naravno, pored ovih veoma značajnih psiholoških faktora, često su u problemu gojaznosti prisutni i udruženi i drugi faktori. Mnogo masnih naslaga u detinjstvu, na primer, menja metaboličke procese. Metabolizam je, pored konstitucije i psihologije, jedan od najvažnijih uzročnika gojaznosti.
Na ovom mestu smo se bavili psihološkim uzrocima jer oni često ostaju zanemareni, a ponekada su ključni razlog iz kojeg dijete, posete nutricionistima i uključivanje u razne programe mršavljenja ostaju bez efekata.
Ukoliko je hrana simbolički doživljena kao zamena za ljubav, jasno je da će je se osoba, ma koliko želela da smrša i postane fit, veoma teško odreći. Iz razloga ovog tipa, obuhvatni programi mršavljenja i menjanja navika u ishrani uvek uključuju i usluge psihologa, odnosno psihoterapeuta koji je stručan u okviru ove oblasti.
Piše: Renata Senić
This entry was posted in Aspekti ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Gojaznost
Gojaznost je sve češći problem mladih u razvijenim zemljama sveta. Iako se
tretira kao poremećaj ishrane, često psihološki faktori nisu dovoljno naglašeni prilikom razumevanja ili suočavanja s problemom preteranog jedenja. Gojaznost je neretko neprepoznata kao problem. Jedenje u velikim količinama je po nekima čak izraz dobrog i zdravog apetita, dok je mršavost znak bolesti. Izgleda da kriterijumi koji bi trebalo da prave razliku između patološke gojaznosti i jedrosti, odnosno punije figure koja je izraz dobrog apetita, kao i vitkosti koja ne mora biti problem, nisu dovoljno jasni, već ih svako proizvoljno, prema svojim estetskim uverenjima i preferencijama koristi. Ovaj vid neupućenosti može biti opasan. Gojazne osobe mogu oboleti od brojnih fizičkih bolesti i razviti brojne psihopatološke simptome.
Gojaznost je manifestacija poremećaja ishrane onda kada nastaje kao posledica kompulzivnog prejedanja, i u onim situacijama i učestalosti kada je sasvim jasno da osoba nema potrebu za hranom, već jede iz žudnje za hranom ili drugih psiholoških razloga. Gojazne osobe hranu koriste kao odgovor na različite i neprepoznate potrebe i želje organizma.
Psihički doživljaj tela je u skladu s fizičkim transformacijama, te gojaznost ide ruku pod ruku s manjkavostima u doživljaju telesnog ja (telesne sheme) i zbunjenošću povodom seksualnog identiteta.
Dosta se pisalo o tome da anoreksija predstavlja pokušaj negacije odrastanja i preuzimanja polne uloge svog pola kod mladih devojaka na način koji kroz telesne manifestacije pokazuje otpor prema oblinama i zrelom ženskom izgledu. Veoma sličan princip možemo sresti kod gojaznih osoba. Njihove obline su takođe skrivene. Jedina je razlika ta što ih u ovom slučaju ih skriva gojaznost umesto preterane mršavnosti. I anoreksične i gojazne osobe često imaju problem s preuzimanjem uloge svog pola i seksualnošću.
Gojaznost se može javiti u tri oblika:
1. gojaznost koja nije povezana s emocionalnim smetnjama
2. gojaznost koja nastaje kao reakcija na emocionalne smetnje, stres, konflikte i koja se povlači nakon prestanka delovanja stresogenih faktora i
3. gojaznost koja je sastavni deo nekog drugog psihičkog poremećaja, bilo da on potiče iz neurotičnog, graničnog ili psihotičnog spektra.
Za razumevanje gojaznosti koja je povezana s emocionalnim smetnjama, psihoterapija nam može biti od najveće pomoći.
Uzroci i psihodinamika gojaznosti
Na gojaznost ne možemo gledati isključivo kao na psihološki problem. Uzroci su mnogostruki i valjalo bi da ih svi stručnjaci koji se bave pružanjem pomoći gojaznim osobama uzimaju u obzir. Uzroci su, zapravo, najčešće udruženi kao i konstitucioni i metabolički i hormonski i društveni i psihološki.
Ako se fokusiramo na psihološke uzroke, vraćamo se na najraniji odnos između majke deteta u kojem je hranjenje jedna od najbitnijih zajedničkih aktivnosti. Majka hrani dete koje, kroz prihvatanje hrane, po prvi put počinje da vezuje doživljaj prijatnosti i pozitivna emotivna stanja. S druge strane, neki roditelji imaju problem s decom koja uporno odbijaju hranu ili je izbacuju kroz povraćanje. Ta deca uz doživljaj hranjenja vezuju neprijatnost i negativna emotivna stanja. Odnos između majke i deteta je glavni faktor za razumevanje hranjenja u najranijim danima. Ako je odnos prijatan detetu i hranjenje će biti prijatno, i obratno, ako se dete ne oseća zadovoljno u odnosu s majkom, hranjenje može postati mučno.
Hrana je simbolički oposredovana. Simbolička značenja koja su joj pridata u velikoj meri određuju naš odnos spram hrane kao i buduće stilove ishrane. U preteranom jedenju je najvažnija odrednica preterano unošenje hrane. Višestruko potvrđena teza vezana za dinamiku odnosa u porodicama dece s poremećajem ishrane jeste ta da majke koje ne mogu, ne umeju na adekvatan način detetu da pruže ljubav, počinju da ga kljukaju hranom.
Gore su pomenuti ljudi koji gojaznost vide kao odraz dobrog apetita i zdravlja. Ovakve majke često spadaju u tu grupu. Za njih je gojaznost odraz snage. Hrana tu snagu omogućava, a buduću da su majke te koje hrane, one se osećaju srećno jer one detetu sve te dobrobiti obezbeđuju. Postoje takođe i drugi razlozi za preterano hranjenje dece. Neke od majki koje “kljukaju” čine to iz sopstvene nesigurnosti i osećaja krivice koji potiče iz ideje da nisu dovoljno dobre majke, da ne brinu dovoljno dobro o svojoj deci. Neke majke su kao deca bile oralno deprivirane, pa kroz materinstvo pokušavaju da nadomeste ono što nekada nisu imale. U svakom od navedenih slučajeva, preterano hranjenje deteta služi prevashodno majci za umirenje. Naravno, postoje deca koja i sama vole da jedu više od proseka. I to valja uzeti u obzir. Međutim, prva učenja u odnosu majka-dete su važna prevashodno za doživljaj funkcije hranjenja. Osobe s poremećajem ishrane imaju poteškoća u osmišljavanju podražaja iz tela i prepoznavanju emocija. Mentalizacija i neutralizacija su bazične emocionalne kompetencije koje nisu adekvatno savladane u najranijim danima kod ljudi koji kasnije razvijaju neki oblik poremećaja ishrane. Gojazne osobe imaju poteškoća u “smirivanju strasti”, impulsa iz tela. Takođe, imaju poteškoća u razlikovanju različitih emotivnih stanja i mnoga tumače kao osećaj gladi. Takva su učenja dobijala u najranijem detinjstvu kada su njihove nesigurne majke na svaki plač i nezadovoljstvo reagovale nuđenjem hrane. Majke nisu umele da raspoznaju različita značenja plača svojih beba te, logično, nisu uspele da ih nauče da prepoznaju vlastita emotivna stanja. S druge strane, uspele su da ih na neadekvatan i uvek isti način, nauče kako da se umire – preteranim hranjenjem. Tako nastaje i doživljaj gojaznih osoba da je svako nezadovoljstvo, zapravo, glad i da, kako one često kažu, “jedu na nervnoj bazi”. Takođe, svako unošenje hrane izaziva zadovoljstvo jer je asocirano s najranijim danima u kojima su majke hranu pružale kao zamenu za ljubav. Dakle, u simboličkom se smislu gojaznost vezuje za dva osnovna značenja hrane; hrana je ljubav, a svaka neprijatnost je glad.
Kada hrana postane odgovor na svaki stres, uskraćenost i pokušaj da se nadoknadi ljubav i saosećanje iz najranijih dana, gojaznost se javlja kao logična posledica. Takvu gojaznost je teško prekinuti, teško je promeniti režim ishrane, budući da to ljudi s ovakvim ranim iskustvima doživljavaju kao uskraćivanje pozitivnih osećanja. Oni se osećaju prazno, neispunjeno kada ne unose velike količine hrane u sebe. Iako bi mnogi od njih želeli da imaju privlačniju figuru, osećaj praznine koji nastaje kao posledica smanjenog unosa hrane im je neizdrživ. Kroz hranjenje oni umiruju depresivnost, agresivnost, čak i seksualne impulse, koje jednako mogu doživeti kao neprijatne. Jasno je dakle da su mentalizacija i neutralizacija prva učenja koja bi valjalo da osobe s ovim problemom savladaju, kako bi tek nakon toga prešle na učenje adekvatnijih veština samoregulacije i upravljanja emocijama. Na kraju bi na red mogao doći drugačiji jelovnik.
Naravno, pored ovih veoma značajnih psiholoških faktora, često su u problemu gojaznosti prisutni i udruženi i drugi faktori. Mnogo masnih naslaga u detinjstvu, na primer, menja metaboličke procese. Metabolizam je, pored konstitucije i psihologije, jedan od najvažnijih uzročnika gojaznosti.
Na ovom mestu smo se bavili psihološkim uzrocima jer oni često ostaju zanemareni, a ponekada su ključni razlog iz kojeg dijete, posete nutricionistima i uključivanje u razne programe mršavljenja ostaju bez efekata.
Ukoliko je hrana simbolički doživljena kao zamena za ljubav, jasno je da će je se osoba, ma koliko želela da smrša i postane fit, veoma teško odreći. Iz razloga ovog tipa, obuhvatni programi mršavljenja i menjanja navika u ishrani uvek uključuju i usluge psihologa, odnosno psihoterapeuta koji je stručan u okviru ove oblasti.
Piše: Renata Senić