This entry was posted in Aspekti ličnosti

Neuralna povezanost duše i tela

Antonio Damasio, neurolog, istraživač u oblasti neuronauka, u svojoj knjizi «Dekartova greška» iz 1994. godine analizira neuralni mehanizam koji se suprotstavlja razdvojenosti duše i tela.

Pokazuje nam da su mozak, duša i društvo u stalnoj interakciji i međupovezanosti. Knjiga se zove „Dekartova greška“ jer Damasio u njoj demonstrira grešku u osnovnoj kartezijanskoj postavci. Dekart je u sedamnaestom veku, naučnoj i široj javnosti, predstavio ideju o dualizmu duše i dela. Do današnjih dana ta hipoteza je implicitno i eksplicitno prisutna u mišljenju većine. Po Damasiju, upravo ona predstavlja jednu od najdubljih grešaka u poimanju čoveka. „Mislim, dakle postojim“ kazao je Dekart, ukazavši na dualizam čovekove prirode. On je pisao da je mišljenje nezavisno od bilo kakve materijalne stvari. Pošto on misli, on je misleće biće, mišljenje je on. Duša, koja predstavlja čoveka, u potpunosti je različita (odvojena) od tela. Čak i kada tela ne bi bilo, duša ne bi prestala da postoji – smatrao je Dekart. Ovakvo mišljenje je dovelo do toga da verujemo da su duh i telo odvojeni. To je dalje vodilo konceptima duševnih bolesti, manjkavosti, koje su posmatrane samo kao poremećaj duha, duše, mišljenja. Telo, moždana aktivnost, poremećaji u mozgu, prilikom objašnjenja devijantnog psihološkog ponašanja, posebno onog koje se vezuje za psihopatiju, manje su uzimani u obzir. Kada je reč o psihopatiji, čini se da je svetu najlakše da razleši dilemu „bad or mad“. Psihopate su loši ljudi, kazali bi i kažu mnogi.

Damasio kaže nešto drugačije. Kroz primere ukazuje na značaj mozga u psihološkom funkcionisanju. Priča o Finesu Gejdžu, mladiću koji je radio na železničkoj stanici i bio poznat kao mio, srdačan i odgovoran čovek, menja se nakon što je doživeo nesreću. Nesreća se dogodila na radnom mestu. Usled spleta nesrećnih okolnosti, teška i velika metalna špka mu je probila lobanju. Šipka je ušla u prefrontalni korteks, idući u pravcu temena. Naime, proletela mu je kroz glavu. Ono što je šokiralo njegovu okolinu je činjenica da je, nakon nesreće, on odmah ustao. Sve vreme na putu do bolnice je sedeo, bio pri svesti i mogao da razgovara. Lekaru je sam opisao šta mi se dogodilo. Od svih iz njegove okoline, on je bio najpribraniji. Ostali, u šoku i sa osećanjem anksioznosti, nisu delovali ni upola mirno kao on. Fines Gejdž je ovu nesreću preživeo uz groznicu i naizgled se oporavio. Jasno je govorio, jasno mislio. U tom segmentu njegovog života nisu se videle nikakve promene. Međutim, ono što se upečatljivo promenilo, bila je njegova ličnost. Od odgovornog i predanog radnika, pretvorio se u nesavesnog, nemoralnog i, u negativnom smislu, ležernog čoveka. Psovao je, pio, pokazivao nemar na svakom koraku. Takođe je rado pokazivao rane na svojoj glavi. Izgledao je kao da nije bio zainteresovan šta će se s njegovim životom nadalje dešavati. Bio je dobrog zdravlja, dobre memorije i inteligencije. Izgledalo je, međutim, da ne mari za okolinu i ljude u njoj. Od dana nesreće, živeo je još trinaest godina.

Istraživanja su pokazala šta se, zapravo, dogodilo. Novija dostignuća neuronauka su pružila objašnjenje ovog spleta okolnosti i promena u Gejdžovoj ličnosti, nastalih nakon nesreće. Rekonstrukcija nesreće je vršena kompjuterskim putem, razmatranjem i merenjem delova njegove lobanje. Delimično oštećen deo njegovog mozga, zove se ventromedialni prefrontalni korteks. Da bi potpunije objasnio šta se dogodilo s ponašanjem i ličnošću Gejdža, Damasio nas upoznaje sa slučejm Eliota. Eliot je bio porodični čovek i uzoran radnik. Kada je saznao da ima tumor na mozgu, otišao je na operaciju. Operacija je, naizgled, bila uspešna, međutim, posledično, Eliot je pokazivao ponašanje veoma slično Gejdžovom. Nakon operacije je postao impulsivan i nemaran, nediscipinovan. Kao i Gejdž, nije više postavljao prioritete u životu, što je dovelo do prilične nesposobnosti za rad. Eliot je, takođe, ostao netaknute inteligencije. Njegova sposobnost govorenja, slušanja, pamćenja, kratkoročna i dugoročna memorija, funkcionisale su jednako dobro kao i pre operacije. Ipak, ličnost je, u oba slučaja, bila toliko promenjena, da najbliži nisu mogli da ih prepoznaju.

Damasiovo objašnjenje

Damasio je objašnjavao različite funkcije mozga, kako bi pojasnio šta se dogodilo u goreopisanim slučajevima. U našim mozgovima postoji deo zadužen za rezonovanje i donošenje odluka, posebno vezanih za lični i socijalni domen. Taj deo, odnosno sistem delova, uključuje i mesta gde su u mozgu locirani delovi za osećanja i delimično je odgovoran za obradu telesnih signala. Već nakon ovog objašnjenja postaje jasno zašto Damasio smatra da je Dekart napravio grešku. Ovakva neuralna povezanost isključuje dualitet duše i tela, osnovne Dekartove postavke. Emocije su ono što spaja racionalne i neracionalne procese.

Damasio je ukazao da je prefrontalni korteks odgovoran za naše emocije. Sve što nam prolazi kroz glavu, sve o čemu mislimo, ima svoj emocionalni odziv u mozgu. Svest o dobrom i lošem, moralna svest, savest, emocionalno su označene u prefrontalnom korteksu. I upravo je to emocionalno označavanje ono što predstavlja našu realnost. Na tom nivou mozga se vrši odlučivanje, i ono svesno i ono nesvesno, automatsko. To odlučivanje se vrši i pre nego što signali u potpunosti uključe koru velikog mozga u proces obrade informacija i donošenja odluka. Neuronauka, iz ove perspektive, smešta suštinu naše savesti u prefrontalni korteks, deo mozga, u telo. Damasio je, dakle, oslikao način na koji su mišljenje i osećanja povezani neuralno, u mozgu.

Kada je kod ljudi oštećen frontalni lobus, veoma je teško da imaju svest o stanju tela. Poruke u telu koje se obrađuju u našem mozgu, usled ovakvih oštećenja, ne prenose se potpuno ili se prenose iskrivljeno. Iz tih poruka, kada oštećenja nema, nastaju osećanja. Ukoliko je do takvog ozbiljnog oštećenja došlo, deo mozga odgovoran za emocije zakazuje i onesposobljava nas da saosećajno planiramo i odlučujemo. Kada dođe do takvog oštećenja, nastaju velike teškoće u mogućnosti za socijalnu adaptaciju.

Damiso je izneo sledeću ključnu poentu: na naš mozak, od detinjstva do odraslog doba, utiču aktivnosti u koje smo uključeni. Neuralne veze i strujanja u mozgu oslikavaju naš telesni razvoj i zavisne su od naših aktivnosti. Mozak ne možemo posmatrati kao izolovanu strukturu, odvojenu od duše. Mozak je deo većeg sistema u kojem se odigravaju stalne interakcije između individualnih aktivnosti, reakcija i samoregulacije. Ne samo da duša i telo nisu odvojeni jedno od drugog, već nisu odvojeni ni od naše okoline, šireg sistema kojem pripadamo.

Piše: Renata Senić

This entry was posted in Aspekti ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook