This entry was posted in Anksioznost i panika

Lečenje anksioznosti i panike


Anksioznost i panika se često leče lekovima. Činjenica je da postoji medicinski model tretiranja ovih problema, koji ne smemo zaboraviti jer je i dalje široko rasprostranjen.
Psihofarmakolozi smatraju da je panični poremećaj jedna drugačija vrsta anksioznosti nego što to smatraju psiholozi-psihoterapeuti, i da ima neurofiziološku osnovu. To, u stvari, znači da ovakav vid poremećaja najbolje može da se tretira lekovima.
Nekoliko stvari ide u prilog ovoj neurofiziološkoj postavci. To su prvenstveno studije izvedene na porodicama i blizancima. Studije koje su se bavile ispitivanjem stopa poremećaja anksioznosti kod jednojajčanih i dvojajčanih blizanaca su našle da je 31 procenat jednojajčanih blizanaca konkordantno za doživljaj napada panike i anksioznosti, što znači da, u 31% slučajeva, ukoliko jedan od blizanaca doživi probleme anksioznosti i panike, ti isti problemi će se javiti i kod drugog jednojajčanog blizanca. Ovo istraživanje primenjeno na dvojajčane blizance nije dalo nikakve rezultate.
Za naučnike ove orijentacije, ovakvi nalazi predstavljaju dokaz da se radi o nesumnjivom naslednom faktoru, jer jednojajčani blizanci imaju apsolutno istu genetiku, dok dvojajčani blizanci imaju različitu genetiku do iste mere kao i braća i sestre koji se nisu rodili u isto vreme. Dakle, ista genetska osnova kod identičnih blizanaca, i podatak da se u 31 posto slučajeva javljanje panike kod jednog podudara sa javljanjem panike kod drugog, ide u prilog postojanju neurofiziološke osnove za poremećaje anksioznosti i panike. Istina je da bi se ove podudarnosti mogle tumačiti i drugim faktorima kao što su odrastanje u istim uslovima, reakcija jednog blizanca na ono što se dešava drugom, velika empatičnost (saosećajnost) prema svom indentičnom blizancu…

Takođe, nedostaje odgovor na pitanje zašto se takva podudarnost ne javlja i kod preostalih 69 posto ispitivanih jednojajčanih blizanaca?

Jedan istraživač je otkrio da se panični napadi i poremećaji panike mnogo češće javljaju u porodicama u kojima i ostali članovi imaju epizode panike, nego u porodicama koje se nisu susrele s paničnim problemima.

Na osnovu ovih studija smatralo se da je nađen neosporiv neurofiziološki uzrok napada panike. Međutim to ipak ne mora da bude tačno. Poznato je da i psihološki procesi takođe mogu da se prenose putem genetike, kao i to da se mehanizmi koji vode do paničnih napada mogu preuzimati od članova porodice procesom identifikacije, odnosno poistovećenja.

Lečenje anksioznosti i panike
Lekari koji se i dalje pridržavaju postavki neurofiziološkog pristupa smatraju da je najbolji tretman paničnih poremećaja tretman lekovima. Pored anksiolitika, odnosno lekova za umirenje, često se za ove poremećaje pripisuju i antidepresivi. Posebno vrsta antidepresiva koja utiče na povećanje nivoa serotonina u mozgu. Serotonin je u narodu poznat kao hormon sreće, koji može da eliminiše preterane brige.
Međutim, i dalje mehanizmi delovanja lekova nisu sasvim razjašnjeni niti poznati. I dalje ostaje pitanje da li se uz pomoć lekova rešava uzrok nastanka paničnih napada i poremećaja. Jer, kako smo pomenuli, psihološke osobine se isto kao i neurofiziološke mogu genetski prenositi i nasleđivati.
Jedan problem sa neuorofiziološkom teorijom je teškoća u objašnjavanju šta izaziva javljanje neurofiziološke abnormalnosti koja vodi početku napada panike? Psihosocijalni faktori na koje neurofiziološka teorija ne obraća previše pažnje mogu biti od značaja.

Mnoge teorije ukazuju na značaj životnih događaja koji prethode napadu panike. Životni događaji se definišu na različite načine. Jedna od definicija kaže da su «životni događaji objektivne pojave dovoljne jačine da dovedu do promene u uobičajenim aktivnostima kod većine ljudi koji ih dožive». Životni događaji onesposobljavaju naše uobičajene načine nošenja s problemima. Životni događaji za koje je nađeno da prethode napadima panike su oni koji su povezani s nekim značajnim gubitkom ili odbijanjem, promenom posla ili mesta življenja. Istraživanja su potvrdila značaj ovakvih životnih događaja u nastanku napada panike jer se ispostavilo da su ljudi koji dožive napad panike u znatno većem broju doživeli neki neprijatan životni događaj u odnosu na ljude koji nemaju problema s paničnim stanjima. Ljudi koji su pretrpeli panični napad nakon izbijanja nekog neprijatnog životnog događaja, ove događaje opisuju kao veoma nepoželjne, kao nešto što je bilo izvan njihove kontrole i kao nešto što je znatno doprinelo umanjenju njihovog samopoštovanja.

Ovi stresni događaji mogu da služe kao okidač za izbijanje neke neurofiziološke abnormalnosti. Ali, kako mehanizmi putem kojih spoljašnji događaji vode ispoljavanju neurofiziološke abnormalnosti nisu poznati, verujemo da je u pitanju nešto drugo. To nešto drugo je psihički faktor. Svaka osoba, na sebi svojstven način, objašnjava i doživljava događaje oko sebe. Nekome je nešto strašno i preteće, dok je za drugu osobu to isto samo neprijatno. Dakle, način osmišljavanja sveta oko nas, posebno ako je događaj doživljen kao katastrofalan, vodi do toga da doživimo napad panike.

Ako mislimo da će nešto strašno da se desi, stvorićemo sebi anksioznost, paniku i velike brige. Ako životne događaje doživljavamo kao preteće i katastrofiziramo u odnosu na budućnost, vrlo lako može da nas preplavi panika. «Popravimo» li način mišljenja, to jest, prestanemo li da katastrofiziramo, umirićemo se i biti spremni da se podvrgnemo učenju veština i novih načina mišljenja koji neće izazivati jake i nepoželjne emocije.

Međutim, ni to nije sve. Zašto neki ljudi teže da katastrofiziraju, dok drugi pod stresom ostaju mirniji?

Neke maladaptivne crte mogu da utiču na javljanje katastrofizirajućih misli. Tako je pronađeno da se klijenti koji pate od paničnog poremećaja uglavnom osećaju neodlučno, uplašeno i zavisno pre javljanja paničnog poremećaja. Na primer, mnogi ljudi s paničnim napadom i agorafobijom (strahom od otvorenog prostora) pre nastanka prvog paničnog poremećaja su opisani kao: mekani, pasivni, stidljivi, anksiozni i zavisni. Bar polovina ovih klijenata su bila strašljiva i zavisna deca s veoma izraženom strepnjom od odvajanja od roditelja i teškoćama da se prilagode u školi. Naučnici, istraživači koji su se bavili ovom temom, zaključili su da je ova grupa ispitivanih klijenata patila od hronične i jake strepnje od odvajanja tokom celog života i da se ta strepnja pretočila u paniku prilikom dešavanja nekih važnih životnih promena kada su se osetili posebno ranjivo.

Neodlučnost je, takođe, osobina koju nalazimo kod osoba sklonih panici. Neodlučnost i neasertivnost, odnosno nemogućnost da se jasno kaže šta se želi, a šta ne, praćena je teškoćom da se toleriše bes. Bes i frustracija takođe mogu biti faktori koji izazivaju napad panike.
Osobe koje su pod rizikom da dožive napad panike pokazuju visoku stopu neslobodnog-ukočenog-povlačećeg ponašanja, i visoku stopu razdražljivosti kada se nađu u nepoznatim situacijama u toku ranih godina razvoja.
Mnogostruka posmatranja su ukazala da klijenti s paničnim poremećajem imaju nesvesne ili svesne slike svojih roditelja kao osoba koje ih prezaštićuju ili zabranjuju previše stvari, ili ih previše kontrolišu, ili su kritični, zastrašujući i odbacujući.

Suprotno osećaju ljudi da se panični napad javlja iz vedra neba, otkriveno je da postoje veoma važni faktori koji ga mogu okinuti. Među njima su možda najvažniji osećaj gubitka i preterana očekivanja.
Gubitak se odnosi na odvajanja, koja mogu biti i emotivna i fizička, od važnih i voljenih osoba. Povišena očekivanja se odnose na povećane odgovornosti, na primer,  na poslu ili u školi.
Ovi događaji imaju specifična značenja za ljude pod rizikom od doživljaja napada panike. Ta značenja su povezana s njihovim viđenjem iskustava iz detinjstva i često su predstavljena kao opasnost od vezivanja. Opasnost od vezivanja se, naravno, odnosi na reaktiviranu opasnost od vezivanja za roditelje koji nisu bili pouzdani i kojima dete nije moglo da veruje da će uvek biti tu za njega. Osobe koje pate od napada panike opisuju svoje roditelje kao preterano kritične i zastrašujuće. Ako s roditeljima nisu uspele da uspostave topao odnos pun poverenja, vrlo je verovatno da će, u stresnim situacijama, to bazično nepoverenje da se reaktivira i da će ovakvi klijenti da imaju pojačan strah od vezivanja ili, s druge strane, ako su već u vezi, povećan strah od gubljenja objekta ljubavi.

Piše: Renata Senić

This entry was posted in Anksioznost i panika. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook