This entry was posted in Aspekti ličnosti

Inteligencija i različita shvatanja pojma inteligencije

Pojam inteligencije
Da li je pojam inteligencije koristan ili beskoristan?


Naslov je, ujedno, i naziv Ajzenkovog članka o inteligenciji i pitanje na koje decenijama mnogi istraživači pokušavaju da odgovore. Ajzenk je pitanje postavio sredinom osamdesetih godina prošlog veka, u vreme kada se često primenjivalo ispitivanje moždanih procesa i vremena reakcije (brzina odgovora) na određene draži putem specijalizovanih aparata. U skladu s vremenom u kojem je pisao i njegovom idejom o postojanju opšte inteligencije, Ajzenk je smatrao da su se neslaganja oko ovog pojma gomilala jer naučnici nisu uspeli da primete jaku prirodu inteligencije. Stoga je smatrao da bi valjalo ponovo razmatrati koncepte inteligencije iz nove perspektive.

Čini se da su se oko pojma inteligencije, naučnici i istraživači, tokom godina, sporili više nego oko bilo kojeg drugog psihološkog fenomena. To je, za početak, dovelo i do pitanja da li je uopšte pojam inteligencije koristan?


Ajzenk je naveo brojne kritike pojma inteligencije. Ukazivao je na to da ne postoji opštevažeća teorija inteligencije, niti opštevažeća definicija, i dodatno, smatrao je da su stavke koje grade IQ testove arbitrarne. Iako su mnogi slagali s njim povodom prve dve primedbe, takođe su verovali da to ne osporava korist koju možemo dobiti merenjem inteligencije. Jasno je da postoje razlike u brzini učenja, adaptacije, logičkog rezonovanja i sl. To što nije pronađena opštevažeća teorija inteligencije, ne može izbrisati ovakve razlike među ljudima.
S trećom njegovom primedbom, mnogi se uopšte nisu slagali, jer stavke testova inteligencije (tvrde oni koji veruju u relevantnost IQ testova) nisu proizvoljno uzete i izmišljene, već njihov izbor suštinski proizlazi iz činjenice o pozitivnoj celini, odnosno pozitivnoj povezanosti različitih stavki koje čine jedan IQ test. Opšte uzev, različiti metodi kojima analiziramo te stavke, dovode do vrlo slične strukture za različite zadatke koji su uključeni u IQ test.

Pojedini naučnici veruju da zadaci mere podvrste inteligencije i da njih podvodimo pod jednu opštu intelektualnu sposobnost. Dakle, oni ljudi koji su, gerealno, inteligentniji od drugih, davaće, u proseku, bolje odgovore na zadacima IQ testa koji mere posebne vrste inteligencije, i obratno.

Drugi se ni s time ne slažu, smatrajući da inteligencija nije jedan konstrukt i da različite vrste inteligencije u različitom stepenu mogu biti razvijene kod iste osobe, i da njima nije nadređena jedna opšta intelektualna sposobnost, već su one pre u vezi s našim interesovanjima, učenjem, vaspitanjem, statusom, kulturom…

Ako se vratimo Ajzenku, po njemu je brzina obrade informacije suština same inteligencije i osnovna varijabla prema kojoj razlikujemo ljude po stepenu razvijenosti opšte inteligencije. On smatra da fluidna inteligencija (takođe, kontroverzni pojam, ali prevashodno pojam koji u psihologiji označava čistu percepciju složenih odnosa) ima mnogo veći značaj od inteligencije koja ima bilo kakve veze s učenjem i znanjem. Dakle, Ajzenk veruje da ideju o opštoj inteligenciji nikako ne bi trebalo da odbacimo. Ajzenkova teorija nadilazi i psihološke i fiziološke postavke o inteligenciji. On smatra da je u pitanju nešto mnogo fundamentalnije što se, zapravo, odnosi na našu kortikalnu aktivnost. Smatrao je da je inteligencija prvenstveno određena nasleđem i kazao „ceo proces razvoja dečjih intelektualnih sposobnosti je u velikoj meri određen genetskim faktorima, i čak ekstremne sredinske promene…. gotovo da nemaju moć da utiču na ovaj razvoj“. Inteligencija, kako je psiholozi shvataju, po njemu ima tri značenja. Prvo je biološko, drugo je psihometrijsko (inteligencija koju merimo putem IQ testova) i treće je vezano za socijalnu inteligenciju, što se svodi samo na primenu inteligencije u svakodnevnom životu. Kroz razmatranje ta tri značenja, nedvosmisleno je ukazao na primat genetike u određenju inteligencije. Budući da je smatrao da individualne razlike nastaju iz nasleđa, bavio se temperamentom, dakle onim delom ličnosti za koji verujemo da je nasledan. Stoga je i verovao da fiziloške mere, dobijene putem npr. EEG-a, pokazuju genetski određenu inteligenciju. Jasno je da je Ajzenkov pristup bio strogo naučni i da je pokušavao da pronađe činjenice i apsolutnu istinu. U psihologiji je to oduvek bio težak zadatak. Ipak, izgleda da je 1990. godine ublažio svoje radikalno gledište, dajući značaj i sredinskim faktorima u uticaju na inteligenciju.

Biološka teza
Naučnici koji su verovali da je inteligencija biološki određena, smatrali su da se ona odnosi se na strukturu ljudskog mozga, fiziologiju, biohemiju i genetiku, koje su odgovorne za ljudsku sposobnost inteligentnog delovanja.

Psihometrijska teza
IQ – koeficijent inteligencije, kao pojam, proizvod je psihometrijskih testiranja inteligencije. IQ nije isto što i inteligencija, već on predstavlja rezultat koji pojedinci dobijaju rešavanjem testova inteligencije. Iako se veruje da taj koeficijent odražava naše intelektualne sposobnosti, ostaje pitanje šta sve ulazi u te sposobnosti, šta na njih utiče i da li su više u pitanju sposobnosti ili jedna opšta sposobnost intelektualnog funkcionisanja?
Prema psihometrijskoj tezi, barem je sedamdeset posto IQ-a određeno genetskim faktorima. Međutim, prilikom testiranja inteligencije i merenja IQ-a, ne možemo zanemariti kulturološke faktore, porodično vaspitanje, obrazovanje, socio-ekonomski status i slično. Iz navedenog sledi da bi bilo sasvim netačno izjednačiti IQ s biološkom tezom.

Teorija višestrukih inteligencija


Međutim, kako je vreme odmicalo, dolazili smo i do teorija koje su se manje bavile biologijom i psihometrijskim testovima, a više različitim ulogama ljudi i načinima na koje se te uloge razlikuju u pojedinim kulturama. Tako je nastala Gardnerova teorija višestrukih inteligencija, koji je inteligenciju definisao kao sposobnost rešavanja problema ili oblikovanja proizvoda koji su važni u određenom kulturalnom okruženju ili zajednici. Gardnerova objašenja razloga za ispravnost njegove teorije svode se na ukazivanje odvojenosti različitih vrsta inteligencija. Na primer, neki ljudi normalnog intelektualnog funkcionisanja koji su doživeli teške nesreće, uspeli su da sačuvaju deo intelektualnih funkcija, dok su deo izgubili. Recimo, iako su mogli da govore jasno i inteligentno, nisu se snalazili u prostoru. Po Gardneru je to dokaz za odvojenost lingvističke i prostorne inteligencije. Zatim, navodio je primere „čuda od dece“, „idiota savanta“ koji su bili odlični u računskim radnjama, ali neuspešni u komunikaciji. Potom se pozivao na istraživanja iz oblasti eksperimentalne i kognitivne psihologije koja su rezultirala ukazima da nisu sve sposobnosti povezane. Dok pojedine deluju samostalno, neke su povezane s drugima. Pozivao se i na druge nalaze, ali ne bih ih iscrpno nabrajala na ovom mestu. Korisnije bi bilo, verujem, da prikažemo Gardnerovu podelu inteligencije. Po njemu, zapravo, postoji sedam vrsta inteligencije:
lingvistička (dokazi za nju potiču iz razvojne psihologije, neuropsihologije, neurobiologije, a odnosi se na razumevanje pojmova, sposobnost čitanja i pisanja)
muzička (dokaz za nju Gardner vidi u tome što postoje delovi mozga koji posebno obrađuju muziku, a ključne informacije pri obradi su visina i boja tona i ritam. Razvijena muzička inteligencija nam omogućava i da komponujemo i procenjujemo muzička dela)
logičko-matematička (uključuje apstraktne odnose. Jedna od njenih ključnih operacija je brojanje. Dokazi da je samostalna potiču od idiota savanta /čuda od dece)
prostorna (Odnosi se na snalaženje u prostoru, ali ne zavisi od vida. Njeni ključi delovi su 3-D zamišljanje i mentalno rotiranje. Ova inteligencija je duboko utisnuta u mozak. Zahteva normalno funkcionisanje određenih delova mozga i uspostavljanje veza sa ostalim moždanim delovima. Ona može biti razvijena i kod autistične dece)
telesno-kinestetička (Odnosi se na kontrolu finih i složenih motoričkih pokreta i sposobnost baratanja predmetima. Biološka podloga uključuje usklađivanje nervnih, mišićnih i perceptivnih sistema da bismo bili sposobni za kontrolu pokreta. Apraksija (gubitak sposobnosti kontrole pokreta) je, po Grardneru, dokaz da je ova vrsta inteligencije nezavisna od drugih)
intrapersonalna (Ova se inteligencija razvija iz sposobnosti razlikovanja prijatnosti i neprijatnosti i delovanja na temelju tog razlikovanja. Ima ulogu u izgradnji sopstvenog misaonog modela i donošenja odluka o svom životu. Ona je središte inteligencije.)
interpersonalna (Inteligencija koja se koristi za prepoznavanje tuđih ponašanja, emocija i motiva. Njeno funkcionisanje je povezano s čeonim režnjevima mozga. Usled oštećenja tih delova mozga, dolazi i do „oštećenja“ motivacije za druženjem i sposobnosti komunikacje. Interpersonalna inteligencija nedostaje autističnoj deci.

Ovakva Gardnerova postavka se završava objašnjenjem koje kaže da se svi normalni ljudi služe svim vrstama inteligencije, ali se razlikuju prema profilu inteligencije.


Najveća dobit od ovakvog posmatranje inteligencija ogledala se u praksi, u obrazovanju. Primena teorija je dovela do razmatranja različitih dečjih sposobnosti i do takozvanog „poštenog utvrđivanja inteligencije“. U poslednje vreme se u većini zemalja sprovodi inkluzija i reforma školstva, propagiraju jednaka prava. U tim uslovima ovakva teorija inteligencije može pomoći negovanju jednakih prava i povećati međusobno razmevanje onih kojima su različite vrste inteligencije razvijene u manjem ili većem stepenu. Nadalje, primena ovakve teorije inteligencije može pomoći skidanju stigme s onih koji se ne pokazuju kao visoko inteligentni na testovima inteligencije. Prema ovoj teoriji i oštećeni, autistični i neobrazovani, mogu imati razvijenu neku od višestrukih inteligencija. Usled toga, teorija deluje humanistički, međutim, mnogima deluje i nedovoljno nenaučno.

Kritike ove teorije možemo podeliti u dve grupe. Prva se odnosi na samu postavku teorije, dok se druga odnosi na njenu praktičnu primenu.

Naime, Gardner je, stvarajući svoju teoriju, pošao od toga da da većina psihologa veruje da je IQ (dakle, rezultat testova inteligencije) opšta mera ljudske intelektualne sposobnosti. Međutim, na početku smo videli da postoje različita shvatanja pojma inteligencije, a psihometrijsko (testovno) je samo jedno od njih. Jedan od kritičara kaže da su Gardnerove postavke motivisane prevashodno socijalnim i naučnim razmatranjima i da nazivanje različitih talenata inteligencijom više dovodi do terminolške konfuzije, nego do rešenja problema. Onaj deo istraživača koji kreira testove inteligencije, smatra da je koncept inteligencije baziran na, prethodno pomenutoj, pozitivnoj celini. Odnosno, različite inteligencije nisu nezavisne, već među njima postoji pozitivna povezanost. Pojedine kritike kažu i da mora postojati neki opšti faktor inteligencije koji će koordinirati i povezivati različite vrste inteligencije. Možda je poslednja kritika najmanje osnovana, budući da je Gardner kazao da intrapersonalna inteligencija predstavlja središte intelektualnog funkcionisanja. Stoga je, na svoj način, on i odredio taj opšti fakor.

Druga grupa kritika se odnosi na to da Gardner nije kreirao jasan plan i program za primenjivanje ove teorije u školstvu. Međutim, kao i većina onih koji gledaju širu perspektivu, Gardner je kazao da bi jasan plan i program bio nepotreban, jer teorija je takva da se može primeniti na više načina.

Iz ovog kratkog prikaza samo pojedinih ideja o inteligenciji, vidimo da fokusiranje na jedno objašnjenje deluje strogo i odbacujuće, dok pokušaj širenja vidika, mnogima deluje nenaučno i nestrukturisano. Ovaj problem se pojavljuje i u ostalim granama psihologije.


Integracija i pragmatičnost


Sigurno je da ličnost istraživača inteligencije utiče na njihov izbor istraživačkog pravca. Bilo bi zato korisno da, razmišljajući o teorijama inteligencije, razmišljamo i o njihovim autorima, vremenu u kojem su živeli i uticajima pod kojima su stvarali. Verujem da takav pogled na teorije inteligencije sklanja fokus s pitanja „da li je pojam inteligencije koristan ili beskoristan?“ i dovodi do praktičnijeg pitanja „šta sve s pojmom (ili različitim pojmovima i teorijama) inteligencije možemo da uradimo da bismo poboljšali međusobno razumevanje i potpomogli adaptaciju ljudi?

Jedna od najcitiranijih definicija kaže da je inteligencija sposobnost snalaženja u novim situacijama. Ako je svaka nova teorija inteligencije jedna nova „situacija“, oni istraživači inteligencije koji su bili preterano fokusirani na svoje postavke i kritike tuđih, izgleda da se i nisu najbolje snalazili.

Nije se još pojavila teorija inteligencije koja nije pretrpela brojne kritike. Između ostalog, iz tog razloga, savremeni istraživači sve više idu ka integraciji i povezivanju onoga što se ispostavilo kao pouzdano i pragmatično, naučno provereno i korisno. Ukoliko posmatramo usko, redukcionistički ili, s druge strane, fokusiramo se na pozitivno i samo ono što je primenljivo, mi, zapravo, zanemarujemo celinu. Inteligencija složena sposobnost. Da bismo je razumeli i od nje imali koristi, valjalo bi da je posmatramo celovito, iz više perspektiva i da težimo integrativnom i sveobuhvatnom pristupu tih perspektiva.

Piše: Renata Senić

This entry was posted in Aspekti ličnosti. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
  • Zakažite savetovanje

    fon

    Renata Senić

    064 247 40 75

    Čika Ljubina 14, Beograd

  • Kontaktirajte nas

  • Newsletter

  • Skype


    Za zakazivanje skajp seansi obratite se porukom na: office@psihoterapijsketeme.rs Add me to Skype - Renata Senić
    » Get Skype, call free!
  • Pravila o preuzimanju tekstova

    Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
    Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.

  • Facebook