Empatija kao preduslov razumevanja

Piše: Renata Senić

Pod raznoraznim izgovorima, poput nedostatka volje i zainteresovanosti, ideje da su drugi nezainteresovani, sve se više ljudi žali na suštinsko nerazumevanje s drugima i, posledično, nedostatak prave bliskosti.

Kada ih potom upitam da li su s poznanicima popričali na tu temu, odgovor je negativan, a obrazloženje se uvek odnosi na motive drugih ljudi: “Neće da čuju”, “Interesuju ih samo površne teme”, “Plitki su, ne bave se dubinskim stvarima”…

Zvuči kao da ti ljudi, koji se osećaju usamljeno i ozlojeđeno usled nedostatka prave bliskosti, zapravo ni ne pokušavaju da upoznaju svoje sagovornike, poznanike, one osobe koje često sreću i s kojima vode površne razgovore.

Kako da “dobijemo” bliskost, ako nismo spremni da se otvorimo? Kako da se otvorimo ako imamo pregršt negativnih predrasuda i, ako se iza tih predrasuda kruju, nama nejasni ili nedovoljno jasni, strahovi, zebnje, nepoverenje?

Dakle, prvi korak ka ostvarenju bliskosti je prevazilaženje (ili barem razumevanje i tolerisanje) sopstvenih strahova od mogućih povreda/ostavljanja/bolnih nerazumevanja.

Zatim nam je potrebna volja/trud da razumemo sebe. Tek nakon što smo sposobni (dovoljno radoznali i ne previše sujetni) da razumemo sebe, da prihvatimo sopstvene vrline i mane, da uvidimo da smo samo ljudi i  odustanemo od ideja o narcističkom uzvišenju i neprikosnovenoj posebnosti naše ličnosti, tada nam se otvaraju vrata za razumevanje drugih ljudi.

Kada se strahovi (posredstvom terapije, knjiga samopomoći ili uz pomoć nekog od poverenja) prevaziđu, tek tada možemo da govorimo o empatiji (sposobnosti saosećanja s drugima) koja je preduslov istinskog razumevanja.

Cilj ovog teksta je kratak prikaz značenja empatije i načina na koji se ona može postići.

Jednan terapijski metod, koji je nekada bio mnogo popularniji nego što je to danas, zapamćen je prevashodno po njegovom tvorcu. Karl Rodžers, tvorac “klijentom usmeravane terapije” veliki je značaj pridavao empatiji. Jedna od najobuhvatnijih definicija empatije potiče upravo od njega.

Rodžers kaže: “Empatisati znači ući u privatni opažajni svet druge osobe i sasvim biti u njemu –  kao kod kuće. Ovo uključuje sveprisutnu i stalnu osetljivost  na menjajuće doživljaje koji teku u drugoj osobi…od straha, besa, nežnosti, konfuzije ili bilo čega što on/ona doživljava. To znači privremeno živeti u njegovom/njenom životu, pažljivo se kretati po njemu bez davanja sudova. To znači primećivati značenja kojih je on/ona jedva svestan, ali ne pokušavati otkriti osećanja kojih je ova osoba totalno nesvesna – pošto bi to bilo suviše ugrožavajuće. To uključuje saopštavanje onog što ste primetili u njegovom/njenom svetu dok ste gledali svežim i neuplašenim očima elemente kojih se ta osoba plaši. To znači često proveravati s njim/njom tačnost vaših zapažanja i biti vođen odgovorima koje dobijate… Biti s drugim na ovaj način znači da za to vreme ostavljate po strani gledišta i vrednosti kojih se sami držite, s ciljem ulaska u tuđi svet bez predrasuda.“

Da li uspevate da svet gledate “iz tuđih cipela”, bez osuda i s autentičnom zainteresovanošću?

Ukoliko vam prethodno objašnjenje empatije zvuči kao prezahtevno, a ipak želite da svet razumete iz perspektive sagovornika, problem je rešiv.

Postoji nekoliko smernica za razgovor koji vodi suštinskom razumevanju i saosećanju sa sagovornikom.

Koraci smernica su sledeći:

• Usmerite se na emotivnu komponentu onoga što vaš sagovornik govori (koji god da je sadržaj u pitanju, nemojte ga zanemariti, ali posebno obratite pažnju na to kako se oseća dok o njemu govori)
• Usmerite se na njegovo ponašanje (stav, ton glasa i sl.)
• Identifikujte pun opseg njegovih  osećanja – ponekada ljudi ne govore jasno o svojim osećanjima, ali gestovima, pogledom i pauzama u govoru ukazuju da “se radi o još nečemu”, da priča nije kompletna. Ako ste zaista zainteresovani, pitajte! Na taj način sagovorniku dajete do znanja da ga slušate, da želite da ga razumete i olakšavate razgovor jer povećavate šansu da s vama iskreno podeli svoja osećanja
• Ukažite na oprečna osećanja – ponekada se ljudi stide da jasno kažu kako se osećaju. Stoga u jednoj rečenici govore da im nešto teško pada, dok već u sledećoj negiraju to što su prethodno rekli. Ukažite im na to. Možda su i sami zbunjeni, a uz vašu pomoć rastu šanse za prevazilaženje nedoumica i jasno iskazivanje osećanja
• Ne ponavljajte bukvalno reči vašeg sagovornika. To ume da nervira. Još bitnije, osoba može steći utisak da je ne razumete ili čak da joj se podsmevate. Pokušajte da sumirate sagovornikove reči i da s njim proverite da li ste ga dobro razumeli. Konstatacije poput “Čini mi se da si želeo da kažeš….to i to….” su dobar način za početak razjašnjavanja, te razumevanja.
• Fokusirajte se na sadašnja osećanja koristeći sadašnje vreme – o kom god vremenu da vaš sagovornik govori, bilo da su to planovi za budućnost ili prisećanje prošlosti, korisno je da ga upitate kako se sada oseća povodom toga, na koji način danas razmišlja o tome što se desilo ili treba da se desi. Na taj način mu pomažete da otkrije potencijalne sumnje, nedoumice i da se i sam snađe u sopstvenim mislima i emocijama. Naposletku, pored toga što ste od pomoći sagovorniku, pomažete i sebi – i to dvojako:
•  na dobrom ste putu da zaista razumete šta vaš sagovornik misli i oseća
• čim drugu osobu dobro razumete, počeli ste s njom da se povezujete i, ukoliko je to ono što želite, napravili ste teren za građenje bliskosti.