Psiholozi, psihoterapeuti i life coach-evi, sve se više bave treninzima asertivnosti, odlučnog reagovanja, učenjem asertivnih prava i sličnim tehnikama koje bi trebalo, u veoma kratkom vremenskom periodu, da podignu ljudsko samopoštovanje, spremnost na odlučno izražavanje svojih prava i želja, uz uvažavanje tuđeg mišljenja. Stručnjaci se slažu da asertivnost znači potvrđivanje sebe pred drugim ljudima. Obuhvata izražavanje ili iskazivanje sebe na način koji podrazumeva zauzimanje za svoja lična prava i izražavanje svojih misli, osećanja i uverenja na direktan, iskren i odgovarajući način, istovremeno vodeći računa i ne ugrožavajući lična prava druge osobe.
Osnovna poruka u izražavanju sebe je: ovo je moje mišljenje. Ovo je moje osećanje. Ovo je moje viđenje situacije. Nadalje, autoriteti objašnjavaju da asertivnost obuhvata uvažavanje, ali ne i pokornost i podređivanje drugoj osobi. I tako se često nađemo pred celim setom poruka o tome kako bi trebalo da se ponašamo ukoliko želimo da budemo odlučni, da sebe poštujemo, da ne budemo niti agresivni, niti pasivni, već da se (jednostavno) zauzimamo za sebe.
Sve navedeno implicira da je asertivnost tehnika, a trening asertivnosti će nas naučiti kako da vladamo tom tehnikom. Slažem se da su tehnike korisne i da bi goreopisani obrasci bili veoma korisni kada bismo svi bili isti, reagovani na iste načine i jednako obrađivali situacije iz spoljne sredine i naznake iz naše unutrašnjosti … Zapravo s dosadašnjim treninzima u našoj zemlji se slažem ukoliko su oni upućeni osobama koje ostaju stabilne u stresnim situacijama, trezvene pod naletom jakih emocija, čija interpretacija događaja nije iskrivljena pod uticajem takvih emocija, nedovoljno osvešćenih problema ili neintegrisanih iskustava. Kada se, međutim, radi o pojedincima koji nestabilnije reaguju na stresne situacije, koji u nepovoljnim situacijama bivaju preplavljeni emocijama, tako da zaborave na asertivno ponašanje i imaju utisak su neasertivni načini reagovanja jači od njih, onda tehnika neće biti od pomoći. Tehnike i veštine se uče tek kada imamo sposobnost da njima ovladamo. Treninzi asertivnosti u našoj zemlji zanemaruju psihodinamiku ličnosti i svim svojim polaznicima nude tehnike bez prethodnog ispitivanja njihovih kompetencija, sposobnosti ličnosti, naposletku, deficita ličnosti.
Istina je da su mnogi moji klijenti, koji su pohađali neke od popularnih treninga asertivnosti, bili zadovoljni. Govorili su da im je trening bitno uticao na osećaj vladanja sobom i situacijom i da mnogobrojne životne probleme, nakon treninga, spremnije rešavaju. Međutim, na terapiju su mi dolazili i klijenti koji su trening asertivnosti doživeli kao napad i intruziju, osećajući se još povučenije, uplašenije, depresivnije ili bešnje. U prvom slučaju se radilo o osobama koje su prolazile kroz izvesne životne krize (kojima life coaching pristup, zapravo, najviše i treba). Međutim, ispostavlja se da su pojedini učesnici treninga asertivnosti bili osobe koje nisu u dovoljnoj meri razvile bazične sposobnosti za obradu emocija, te, shodno tome, nisu bile spremne da usvajaju tehnike. U takvim slučajevima, logično je, tehnike su doživljene kao potvrda da su ove osobe „nesposobne” da savladaju „tako lake zadatke” i vode sve dubljem očajanju, uz ideju da im nikada neće ni biti bolje.
Brze i fokusirane terapije i treninzi su veoma korisni i donose mnogobrojne dobrobiti onima koji su spremni da se psihološki nadograđuju. Brze terapije, zapravo, valja gledati kao oblik life coaching-a – treninga životnih veština i sprovoditi ih s ljudima koji su su spremni da usvajaju tehnike. Međutim, nekim ljudima koji imaju problem sa asertivnim reagovanjem, ipak je mnogo potrebnije razumevanje, saosećanje, “ponovno vaspitanje”, razvijanje sposobnosti za neutralizaciju prejakih emocija ili integrisanje nedovoljno usklađenih iskustava.
Tehnika nikada ne ide pre razvijene sposobnosti. U suprotnom, klijenti s pravom kažu da treninge doživljavaju kao nasilje.
Usled trenda brzog razvoja, javila se, izgleda, i ideja da možemo da preskačemo psihološke stepenice, da ne moramo da nadoknađujemo propušteno i da, ukoliko uporno vežbamo izvesne veštine, (kažu stručnjaci) biće nam dobro.
O čemu se radi?
Većina terapeuta je prošla kroz lični rad. Radeći na sebi, uvideli su značaj vremena i prorađivanja, ulaganja truda i ponavljanih uvida, dužinu rada na sebi kako bi zaista doživeli autentičnu promenu… Da li je moguće da se terapeuti vode idejom da je njima bilo potrebno više vremena za lični rad nego njihovim klijentima ili učesnicima radionica? Budući da ne verujem da su zaboravili na lično terapijsko iskustvo, moram da pomislim da je u pitanju nešto drugo.
Asertivnost je tehnika samo onda kada osoba ima razvijene sposobnosti za obradu emocija. U svakom drugom slučaju, asertivnost predstavlja sposobnost koju valja razvijati paralelno s razvojem ostalih sposobnosti ličnosti. Ako ne postoji skrining (razgovor s potencijalnim učesnicima treninga asertivnosti) onda se svi tretiraju kao dobrodošli da razvijaju tehnike. Iskustvo me je uverilo da onaj deo njih koji prethodno nije u dovoljnom obimu razvio bazične sposobnosti za obradu emocija, u najmanju ruku, s treninga izađe besan, frustriran i nezadovoljan, a neretko nakon toga potraži psihoterapijsku pomoć.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Asertivnost, tehnika ili sposobnost?
Osnovna poruka u izražavanju sebe je: ovo je moje mišljenje. Ovo je moje osećanje. Ovo je moje viđenje situacije. Nadalje, autoriteti objašnjavaju da asertivnost obuhvata uvažavanje, ali ne i pokornost i podređivanje drugoj osobi. I tako se često nađemo pred celim setom poruka o tome kako bi trebalo da se ponašamo ukoliko želimo da budemo odlučni, da sebe poštujemo, da ne budemo niti agresivni, niti pasivni, već da se (jednostavno) zauzimamo za sebe.
Sve navedeno implicira da je asertivnost tehnika, a trening asertivnosti će nas naučiti kako da vladamo tom tehnikom. Slažem se da su tehnike korisne i da bi goreopisani obrasci bili veoma korisni kada bismo svi bili isti, reagovani na iste načine i jednako obrađivali situacije iz spoljne sredine i naznake iz naše unutrašnjosti … Zapravo s dosadašnjim treninzima u našoj zemlji se slažem ukoliko su oni upućeni osobama koje ostaju stabilne u stresnim situacijama, trezvene pod naletom jakih emocija, čija interpretacija događaja nije iskrivljena pod uticajem takvih emocija, nedovoljno osvešćenih problema ili neintegrisanih iskustava. Kada se, međutim, radi o pojedincima koji nestabilnije reaguju na stresne situacije, koji u nepovoljnim situacijama bivaju preplavljeni emocijama, tako da zaborave na asertivno ponašanje i imaju utisak su neasertivni načini reagovanja jači od njih, onda tehnika neće biti od pomoći. Tehnike i veštine se uče tek kada imamo sposobnost da njima ovladamo. Treninzi asertivnosti u našoj zemlji zanemaruju psihodinamiku ličnosti i svim svojim polaznicima nude tehnike bez prethodnog ispitivanja njihovih kompetencija, sposobnosti ličnosti, naposletku, deficita ličnosti.
Istina je da su mnogi moji klijenti, koji su pohađali neke od popularnih treninga asertivnosti, bili zadovoljni. Govorili su da im je trening bitno uticao na osećaj vladanja sobom i situacijom i da mnogobrojne životne probleme, nakon treninga, spremnije rešavaju. Međutim, na terapiju su mi dolazili i klijenti koji su trening asertivnosti doživeli kao napad i intruziju, osećajući se još povučenije, uplašenije, depresivnije ili bešnje. U prvom slučaju se radilo o osobama koje su prolazile kroz izvesne životne krize (kojima life coaching pristup, zapravo, najviše i treba). Međutim, ispostavlja se da su pojedini učesnici treninga asertivnosti bili osobe koje nisu u dovoljnoj meri razvile bazične sposobnosti za obradu emocija, te, shodno tome, nisu bile spremne da usvajaju tehnike. U takvim slučajevima, logično je, tehnike su doživljene kao potvrda da su ove osobe „nesposobne” da savladaju „tako lake zadatke” i vode sve dubljem očajanju, uz ideju da im nikada neće ni biti bolje.
Brze i fokusirane terapije i treninzi su veoma korisni i donose mnogobrojne dobrobiti onima koji su spremni da se psihološki nadograđuju. Brze terapije, zapravo, valja gledati kao oblik life coaching-a – treninga životnih veština i sprovoditi ih s ljudima koji su su spremni da usvajaju tehnike. Međutim, nekim ljudima koji imaju problem sa asertivnim reagovanjem, ipak je mnogo potrebnije razumevanje, saosećanje, “ponovno vaspitanje”, razvijanje sposobnosti za neutralizaciju prejakih emocija ili integrisanje nedovoljno usklađenih iskustava.
Tehnika nikada ne ide pre razvijene sposobnosti. U suprotnom, klijenti s pravom kažu da treninge doživljavaju kao nasilje.
Usled trenda brzog razvoja, javila se, izgleda, i ideja da možemo da preskačemo psihološke stepenice, da ne moramo da nadoknađujemo propušteno i da, ukoliko uporno vežbamo izvesne veštine, (kažu stručnjaci) biće nam dobro.
O čemu se radi?
Većina terapeuta je prošla kroz lični rad. Radeći na sebi, uvideli su značaj vremena i prorađivanja, ulaganja truda i ponavljanih uvida, dužinu rada na sebi kako bi zaista doživeli autentičnu promenu… Da li je moguće da se terapeuti vode idejom da je njima bilo potrebno više vremena za lični rad nego njihovim klijentima ili učesnicima radionica? Budući da ne verujem da su zaboravili na lično terapijsko iskustvo, moram da pomislim da je u pitanju nešto drugo.
Asertivnost je tehnika samo onda kada osoba ima razvijene sposobnosti za obradu emocija. U svakom drugom slučaju, asertivnost predstavlja sposobnost koju valja razvijati paralelno s razvojem ostalih sposobnosti ličnosti. Ako ne postoji skrining (razgovor s potencijalnim učesnicima treninga asertivnosti) onda se svi tretiraju kao dobrodošli da razvijaju tehnike. Iskustvo me je uverilo da onaj deo njih koji prethodno nije u dovoljnom obimu razvio bazične sposobnosti za obradu emocija, u najmanju ruku, s treninga izađe besan, frustriran i nezadovoljan, a neretko nakon toga potraži psihoterapijsku pomoć.
Piše: Renata Senić
Povezane teme: