Kako „izjednačavanje“ polova utiče na seksualnost?
Da bismo adekvatno odgvorili na ovo pitanje, valjalo bi da se vratimo nekoliko decenija unazad. Seksualni scenario je, pedesetih godina prošlog veka, izgledao bitno drugačije od današnjeg shvatanja seksualnosti. U doba „vladavine“ patrijarhalnog vaspitanja, muškarci su bili viđeni kao zavodnici i njihova seksualna prevlast je bila samo jedan od mnogih aspekata dominantne uloge. Zavodnik i dominantan muškarac je bio aktivan akter u seksualnim odnosima i njegovo zadovoljstvo seksom je, u očima oba pola, bilo nešto što je očekivano. S druge strane, ženski orgazam je u to vreme bio tabu. Još u tim, ne tako davnim, pedesetim godinama, mnogi su smatrali da je ženski orgazam prljav, nepotreban ili čak nepoželjan. Međutim, ubrzo nakon tog vremena je počeo da se menja seksualni scenario i to kao posledica menjanja kulture. U ovom tekstu se osvrćemo na američku i evropsku kulturu u kojoj je, između sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, došlo do promene perspektive o seksualnosti, seksualnim ulogama, kao i do procvata misli psihologa i seksologa. Naime, nakon rada Kinsija, Elisa, Mastersa i drugih poznatih naučnika, sažeto možemo reći da je došlo do „otkrića klitorisa“. Kažemo, menjalo se vreme. Neposredno pre toga smo se susreli s hipi pokretom, oslobađanjem „stega“ patrijarhalnog vaspitanja, ideje da se želja valja iživeti, umesto potiskivati, da se ljudi „smeju“ prepustiti užicima i da je ljubav slobodna. Popuštanje strogosti patrijarhalnog stava je, teorijski, moglo krenuti ka zdravijem i slobodnijem ponašanju, no, uvek moramo postaviti pitanje mere i granica. Kada se nalazimo pod stegama bilo koje vrste, očekivano je da ćemo se osećati ugušeno. Supresija i gušenje autentičnih želja vode značajnom i nagomilanom nezadovoljstvu, kao što, naposletku, usled tog nezadovoljstva mogu voditi i „revoluciji“. Sedamdesetih godina se upravo odigrala jedna vrsta seksualne revolucije, nakon koje je stav prema seksualnosti, uopšte, bio značajno izmenjen.
Da li je ta promena dovela do suprotnosti u vidu bunta ili do oslobađanja koje je poželjno za američko i evropsko društvo?
Pitanje je legitimno, ako se nadovežemo na odnose u emotivnim vezama i seksualnom scenariju koji su usledili nakon takozvanog otkrića klitorisa. Jedna lepa zamisao – da žene mogu, smeju, uživati u seksu jednako kao i muškarci je dovela do značajne promene u muško-ženskim odnosima uopšte. Kako su žene postale slobodnije i počele učestvovati u seksu, tako se javila ideja o jednakosti polova. Muškarci su, s druge strane, sve češće počeli sebi postavljati pitanje „da li sam dovoljno dobar/dovoljno muško/dovoljno seksualno sposoban“?
Jednakost polova je pojam nad kojim se valja zamisliti. S jedne strane, mi svi jesmo jednaki kao ljudska bića. Jednakost prava je, prema zakonu većine zemalja, zagarantovana svim ljudima. S druge strane, žene i muškarci biološki nisu jednaki a, usled vaspitanja, uglavnom nisu ni psihološki. Ukoliko na jednakost počnemo da gledamo kao na potpuno izjednačavanje muškaraca i žena, direktno se suprotstavljamo biologiji, fiziologiji, anatomiji i viševekovnom vaspitanju. Dok je korisno da prava svih ljudi budu jednaka, pitanje je koliko je korisno da se pravimo da između muškaraca i žena ne postoje nikakve razlike.
Budući da je rastuća samosvest i sloboda žena, dovela, kod jednog dela stanovništva, do ideje da one treba u svemu da budu jednake s muškarcima, došlo je do značajne preraspodele uloga u muško-ženskim i, generalno, partnerskim odnosima, kao i do novih problema, problema koji su u značajnoj meri različiti od problema koje smo uviđali u patrijarhalno organizovanim društvima.
Koje su posledice ideje o potpunoj jednakosti među polovima?
Preraspodela uloga je dovela do toga da žene, u očima mnogih muškaraca, izgledaju dominantno. Kada god se u jednom odnosu jedna strana opaža kao dominantna, druga se opaža kao potčinjena. Muškarac koji sebe vidi kao potčinjenog, ništa manje od potčinjene žene u vreme patrijarhalnog vaspitanja, oseća nezadovoljstvo, ugroženost, strah. Aktivno traženje žena da iniciraju seksualni odnos i jednako učestvuju u svim socijalnim dešavanjima, često dovodi do povlačenja muškaraca. Kada se muškarac povuče, njegovo nezadovoljstvo se povećava. Rečeno je, na povećano nezadovoljstvo, svi reagujemo.
Koje su to tipične reakcije ugroženih muškaraca?
Iako većina nas smatra da su muškarci seksualno aktivniji da su oni, prevashodno, inicijatori seksualnog odnosa i da je njima seks značajniji nego ženama, jedna od osnovnih posledica kod muškaraca koji su u odnosu sa ženom koju opažaju kao dominantnu je – umanjenje seksualne želje. Među svim problemima seksualne prirode, gubitak ili smanjenje seksualne želje je najdominantniji!
Iako ne možemo praviti generalizacije, danas sve češće viđamo parove u kojima se muškarci osećaju ugroženo. Postoji sijaset stvari koje mogu ugrožavati muškarce. Dobar deo tih stvari se odnosi na prethodno pomenuto shvatanje jednakosti polova. Žene danas grade karijere, u većini zemalja imaju jednaku platu (što do nedavno nije bio slučaj) kao i muškarci, učestvuju jednako u svim socijalnim zbivanjima, otvoreno traže kada nešto žele i otvoreno se suprotstavljaju kada nešto ne žele. Muškarac, koji je do nedavno, bio dominantna figura, često misli da je izgubio ono što ga je „činilo muškarcem“. Ako se muškarac ne oseća kao muškarac, zapravo, ako sumnja u svoju muškost, neminovno počinje da mu slabi seksualna želja. Muškarci su vekovima, između ostalih stvari, kroz svoju dominantnu seksualnu ulogu pokazivali svoju muškost. Dok je ženski orgazam bio irelevantna stvar, nisu ni imali razloga da se pitaju „da li su dovoljno dobri?“. Danas se često pitaju, ne samo da li su dovoljno dobri ljubavnici, već i da li su dovoljno dobri radnici, karijeristi, u poređenju sa svojim partnerkama, da li su „dovoljno vredni“ kao muškarci.
Ovakva pitanja neminovno utiču na veze i brakove. Jako je teško pričati o poljuljanoj muškosti, te stoga komunikacija među partnerima često izostaje. Čim dođe do sloma komunikacije, nastaju značajni problemi s odnosom. Dobra komunikacija je sržna odlika dobrog i zdravog odnosa. Umesto deljenja, među partnerima se nagomilava nezadovoljstvo, narastaju konflikti i sve češće raste ženski bes (koji neretko rezultuje zvocanjem) i muški stres (koji neretko rezultuje povlačenjem).
Sama veza postaje „opasna“. Zašto bi muškarac ulazio u vezu/brak, ako veruje da će njegova muškost i sloboda, njegova slika o sebi samom biti znatno ugrožena? No, kako većina želi da osnuje bliske kontakte, uglavnom dolazi do započinjanja emotivnih veza i ulaska u brak. Sve je češća situacija da muškarci u emotivne odnose ulaze s oprezom, strahom od gubljenja sebe u vezi, strahom od toga da će im veza oduzeti muškost, strahom od razgovora o svojim strahovima. Toliki strah i njegove posledice direktno narušavaju kvalitet odnosa. Kako muško želi da ostane muško, neretko dolazi do laži i prevare da bi se „muškost“ očuvala. Laganje se ne ogleda samo u aferama „sa strane“. Muškarci sve češće, prema mnogobrojnim statistikama, lažu i o učestalosti seksualnih odnosa. S jedne strane, ne osećaju želju da vode ljubav sa svojom partnerkom, s druge strane – ne smeju da priznaju da je to tako. Izgleda da frustrirane žene i frustrirani muškarci imaju bitno različitu percepciju povodom značenja i učestalosti seksualnih odnosa. Frustrirana žena želi da ima seks kako bi umanjila stres, dok za frustriranog muškarca, seks predstavlja samo novi izvor stresa – tačku u kojoj on mora da se dokazuje. Posledica različitih viđenja dovodi do toga da se u ženskim očima seks dešava ređe nego što se realno dešava, dok muškarci (kako bi održali ideju muškosti) izveštavaju da seksualne odnose upražnjavaju češće nego što to realno rade.
Možda su statistike ovog tipa i najmanji problem muško-ženskih odnosa. Prateći elementi sloma komunikacije i ugroženosti oba pola, su znatno bitniji. Žena je ugrožena kada se ne oseća kao žensko, dok je muškarac ugrožen kada se ne oseća kao muško. Žena sebe vidi kao ženu kada je poželjna, privlačna, dobija komplimente i uviđa da privlači svog muškarca. Muško se oseća kao muško kada je ocenjen kao dobar ljubavnik, uspeva da obezbedi svoju porodicu, i ima ideju da je potreban ženi. Žene sve više žele da budu samostalne, muškarci se, samim tim, sve više osećaju beskorisno. Kada sebe vide kao beskorisne, povlače se, depresivni su, varaju, i pod velikim su stresom. Kada žene opaze takvu mušku pasivnost, pasivnu agresivnost i povlačenje, počinje zvocanje, zameranje i čak otvorena agresivnost. Kako agresivnist nije seksi, problemi se uvećavaju. Svaka žena dobro zna da pridikovanje nije seksi, no misli da mora pridikovati ako već smatra da je nezadovoljna – tu dolazimo do ženske zamke. Svaki muškarac zna da pasivna uloga nije seksi, no misli da je najlakše da se povuče ako ženu doživljava kao napadnu i histeričnu – i tu dolazimo do muške zamke. Ni jedno ni drugo ne znaju kako da razgovaraju o tome – i tu dolazimo do zamke odnosa. Ne čudi nas onda što statisktike kažu da se danas svaki peti brak razvede. Još nas manje čudi što je gubljenje želje najčešći seksualni problem današnjice. Možda je najmanje čudno što veliki broj istraživanja izveštava o veoma velikom procentu prevara. Prema jednom nedavno sprovedenom istraživanju u Velikoj Brianiji, više od sedamdeset posto ispitanika oba pola je priznalo da je prevarilo svog partenera.
Kako izaći iz ovih zamki?
Dobra komunikacija je ključ dobrog odnosa. Dobra komunikacija podrazumeva otvoreno izražavanje želja i stavova, dobru volju da se sasluša druga strana i uvaže njene želje i stavovi i voljnost da se prave kompromisi. No, dobra komunikacija je samo početak. Da bi se održao zdrav seksualni život, treba biti svestan sledećih činjenica: strast neminovno, nakon nekog vremena, slabi. Kako slabi zaljubljenost, tako slabi i strastvenost partenra. To što spontani seksualni polet slabi, ne znači da mora oslabiti i kvalitet, učestalost i užitak seksualnog čina. Najbolji pristup vezi je otvorena komunikacija, a najbolji pristup seksu je kontinuiranost. Ne postoje „moranja“ i „trebanja“, „normalna učestalost“, postoji samo ono što Vama i Vašem partneru prija. Ako je veza dovoljno dobra da o tome popričate i napravite kompromis, seksualni život može vremenom postajati samo sve bolji.
Seksolozi danas upućuju da je u dugim vezama i brakovima, planiranje seksualnog odnosa najbolji način za održavanje zdravog i seksa punog radosti. Ideja da se strast i uzbuđenost moraju javljati spontano, jer u suprotnom „to nije to“, je iracionalna i samoodmažuća ideja. Želja „pada s neba“ samo dok su ljudi strastveno zaljubljeni. Prema istraživanjima, to ne traje duže od dve godine. Takođe, prema svetskim istraživanjima, većina brakova se razvede u prve dve godine. Logično je da su ovi statistički podaci povezani. Dakle, iako većina ljudi veruje u magičnost spontanosti, krutost takvog stava je disfunkcionalna. Ukoliko želite zdrav odnos i seks pun radosti, neminovno je ulaganje truda. Naposletku, ne možemo čak ni reći da se radi o nekom prevelikom i preteškom trudu. Budite iskreni prema sebi i partneru i gledajte na seks kao na kontinuum (koji valja planirati) i dobili ste recept za zdrav i srećan emotivan i seksualni život.
Za zakazivanje skajp seansi
obratite se porukom na:
office@psihoterapijsketeme.rs
» Get Skype, call free!
Pravila o preuzimanju tekstova
Ukoliko želite da preuzimate tekstove s ovog sajta, potrebno je da prethodno stupite u kontakt sa mnom putem navedenog mejla ili broja telefona.
Ako se dogovorimo o postavljanju teksta na vaš blog, trebalo bi da sadrži sve unutrašnje linkove ka mom sajtu, naveden i linkovan izvor i moj potpis linkovan ka mojoj biografiji na ovom sajtu.
Posledice menjanja seksualnih i emotivnih uloga
Piše: Renata Senić
Kako „izjednačavanje“ polova utiče na seksualnost?
Da bismo adekvatno odgvorili na ovo pitanje, valjalo bi da se vratimo nekoliko decenija unazad. Seksualni scenario je, pedesetih godina prošlog veka, izgledao bitno drugačije od današnjeg shvatanja seksualnosti. U doba „vladavine“ patrijarhalnog vaspitanja, muškarci su bili viđeni kao zavodnici i njihova seksualna prevlast je bila samo jedan od mnogih aspekata dominantne uloge. Zavodnik i dominantan muškarac je bio aktivan akter u seksualnim odnosima i njegovo zadovoljstvo seksom je, u očima oba pola, bilo nešto što je očekivano. S druge strane, ženski orgazam je u to vreme bio tabu. Još u tim, ne tako davnim, pedesetim godinama, mnogi su smatrali da je ženski orgazam prljav, nepotreban ili čak nepoželjan. Međutim, ubrzo nakon tog vremena je počeo da se menja seksualni scenario i to kao posledica menjanja kulture. U ovom tekstu se osvrćemo na američku i evropsku kulturu u kojoj je, između sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, došlo do promene perspektive o seksualnosti, seksualnim ulogama, kao i do procvata misli psihologa i seksologa. Naime, nakon rada Kinsija, Elisa, Mastersa i drugih poznatih naučnika, sažeto možemo reći da je došlo do „otkrića klitorisa“. Kažemo, menjalo se vreme. Neposredno pre toga smo se susreli s hipi pokretom, oslobađanjem „stega“ patrijarhalnog vaspitanja, ideje da se želja valja iživeti, umesto potiskivati, da se ljudi „smeju“ prepustiti užicima i da je ljubav slobodna. Popuštanje strogosti patrijarhalnog stava je, teorijski, moglo krenuti ka zdravijem i slobodnijem ponašanju, no, uvek moramo postaviti pitanje mere i granica. Kada se nalazimo pod stegama bilo koje vrste, očekivano je da ćemo se osećati ugušeno. Supresija i gušenje autentičnih želja vode značajnom i nagomilanom nezadovoljstvu, kao što, naposletku, usled tog nezadovoljstva mogu voditi i „revoluciji“. Sedamdesetih godina se upravo odigrala jedna vrsta seksualne revolucije, nakon koje je stav prema seksualnosti, uopšte, bio značajno izmenjen.
Da li je ta promena dovela do suprotnosti u vidu bunta ili do oslobađanja koje je poželjno za američko i evropsko društvo?
Pitanje je legitimno, ako se nadovežemo na odnose u emotivnim vezama i seksualnom scenariju koji su usledili nakon takozvanog otkrića klitorisa. Jedna lepa zamisao – da žene mogu, smeju, uživati u seksu jednako kao i muškarci je dovela do značajne promene u muško-ženskim odnosima uopšte. Kako su žene postale slobodnije i počele učestvovati u seksu, tako se javila ideja o jednakosti polova. Muškarci su, s druge strane, sve češće počeli sebi postavljati pitanje „da li sam dovoljno dobar/dovoljno muško/dovoljno seksualno sposoban“?
Jednakost polova je pojam nad kojim se valja zamisliti. S jedne strane, mi svi jesmo jednaki kao ljudska bića. Jednakost prava je, prema zakonu većine zemalja, zagarantovana svim ljudima. S druge strane, žene i muškarci biološki nisu jednaki a, usled vaspitanja, uglavnom nisu ni psihološki. Ukoliko na jednakost počnemo da gledamo kao na potpuno izjednačavanje muškaraca i žena, direktno se suprotstavljamo biologiji, fiziologiji, anatomiji i viševekovnom vaspitanju. Dok je korisno da prava svih ljudi budu jednaka, pitanje je koliko je korisno da se pravimo da između muškaraca i žena ne postoje nikakve razlike.
Budući da je rastuća samosvest i sloboda žena, dovela, kod jednog dela stanovništva, do ideje da one treba u svemu da budu jednake s muškarcima, došlo je do značajne preraspodele uloga u muško-ženskim i, generalno, partnerskim odnosima, kao i do novih problema, problema koji su u značajnoj meri različiti od problema koje smo uviđali u patrijarhalno organizovanim društvima.
Koje su posledice ideje o potpunoj jednakosti među polovima?
Preraspodela uloga je dovela do toga da žene, u očima mnogih muškaraca, izgledaju dominantno. Kada god se u jednom odnosu jedna strana opaža kao dominantna, druga se opaža kao potčinjena. Muškarac koji sebe vidi kao potčinjenog, ništa manje od potčinjene žene u vreme patrijarhalnog vaspitanja, oseća nezadovoljstvo, ugroženost, strah. Aktivno traženje žena da iniciraju seksualni odnos i jednako učestvuju u svim socijalnim dešavanjima, često dovodi do povlačenja muškaraca. Kada se muškarac povuče, njegovo nezadovoljstvo se povećava. Rečeno je, na povećano nezadovoljstvo, svi reagujemo.
Koje su to tipične reakcije ugroženih muškaraca?
Iako većina nas smatra da su muškarci seksualno aktivniji da su oni, prevashodno, inicijatori seksualnog odnosa i da je njima seks značajniji nego ženama, jedna od osnovnih posledica kod muškaraca koji su u odnosu sa ženom koju opažaju kao dominantnu je – umanjenje seksualne želje. Među svim problemima seksualne prirode, gubitak ili smanjenje seksualne želje je najdominantniji!
Iako ne možemo praviti generalizacije, danas sve češće viđamo parove u kojima se muškarci osećaju ugroženo. Postoji sijaset stvari koje mogu ugrožavati muškarce. Dobar deo tih stvari se odnosi na prethodno pomenuto shvatanje jednakosti polova. Žene danas grade karijere, u većini zemalja imaju jednaku platu (što do nedavno nije bio slučaj) kao i muškarci, učestvuju jednako u svim socijalnim zbivanjima, otvoreno traže kada nešto žele i otvoreno se suprotstavljaju kada nešto ne žele. Muškarac, koji je do nedavno, bio dominantna figura, često misli da je izgubio ono što ga je „činilo muškarcem“. Ako se muškarac ne oseća kao muškarac, zapravo, ako sumnja u svoju muškost, neminovno počinje da mu slabi seksualna želja. Muškarci su vekovima, između ostalih stvari, kroz svoju dominantnu seksualnu ulogu pokazivali svoju muškost. Dok je ženski orgazam bio irelevantna stvar, nisu ni imali razloga da se pitaju „da li su dovoljno dobri?“. Danas se često pitaju, ne samo da li su dovoljno dobri ljubavnici, već i da li su dovoljno dobri radnici, karijeristi, u poređenju sa svojim partnerkama, da li su „dovoljno vredni“ kao muškarci.
Ovakva pitanja neminovno utiču na veze i brakove. Jako je teško pričati o poljuljanoj muškosti, te stoga komunikacija među partnerima često izostaje. Čim dođe do sloma komunikacije, nastaju značajni problemi s odnosom. Dobra komunikacija je sržna odlika dobrog i zdravog odnosa. Umesto deljenja, među partnerima se nagomilava nezadovoljstvo, narastaju konflikti i sve češće raste ženski bes (koji neretko rezultuje zvocanjem) i muški stres (koji neretko rezultuje povlačenjem).
Sama veza postaje „opasna“. Zašto bi muškarac ulazio u vezu/brak, ako veruje da će njegova muškost i sloboda, njegova slika o sebi samom biti znatno ugrožena? No, kako većina želi da osnuje bliske kontakte, uglavnom dolazi do započinjanja emotivnih veza i ulaska u brak. Sve je češća situacija da muškarci u emotivne odnose ulaze s oprezom, strahom od gubljenja sebe u vezi, strahom od toga da će im veza oduzeti muškost, strahom od razgovora o svojim strahovima. Toliki strah i njegove posledice direktno narušavaju kvalitet odnosa. Kako muško želi da ostane muško, neretko dolazi do laži i prevare da bi se „muškost“ očuvala. Laganje se ne ogleda samo u aferama „sa strane“. Muškarci sve češće, prema mnogobrojnim statistikama, lažu i o učestalosti seksualnih odnosa. S jedne strane, ne osećaju želju da vode ljubav sa svojom partnerkom, s druge strane – ne smeju da priznaju da je to tako. Izgleda da frustrirane žene i frustrirani muškarci imaju bitno različitu percepciju povodom značenja i učestalosti seksualnih odnosa. Frustrirana žena želi da ima seks kako bi umanjila stres, dok za frustriranog muškarca, seks predstavlja samo novi izvor stresa – tačku u kojoj on mora da se dokazuje. Posledica različitih viđenja dovodi do toga da se u ženskim očima seks dešava ređe nego što se realno dešava, dok muškarci (kako bi održali ideju muškosti) izveštavaju da seksualne odnose upražnjavaju češće nego što to realno rade.
Možda su statistike ovog tipa i najmanji problem muško-ženskih odnosa. Prateći elementi sloma komunikacije i ugroženosti oba pola, su znatno bitniji. Žena je ugrožena kada se ne oseća kao žensko, dok je muškarac ugrožen kada se ne oseća kao muško. Žena sebe vidi kao ženu kada je poželjna, privlačna, dobija komplimente i uviđa da privlači svog muškarca. Muško se oseća kao muško kada je ocenjen kao dobar ljubavnik, uspeva da obezbedi svoju porodicu, i ima ideju da je potreban ženi. Žene sve više žele da budu samostalne, muškarci se, samim tim, sve više osećaju beskorisno. Kada sebe vide kao beskorisne, povlače se, depresivni su, varaju, i pod velikim su stresom. Kada žene opaze takvu mušku pasivnost, pasivnu agresivnost i povlačenje, počinje zvocanje, zameranje i čak otvorena agresivnost. Kako agresivnist nije seksi, problemi se uvećavaju. Svaka žena dobro zna da pridikovanje nije seksi, no misli da mora pridikovati ako već smatra da je nezadovoljna – tu dolazimo do ženske zamke. Svaki muškarac zna da pasivna uloga nije seksi, no misli da je najlakše da se povuče ako ženu doživljava kao napadnu i histeričnu – i tu dolazimo do muške zamke. Ni jedno ni drugo ne znaju kako da razgovaraju o tome – i tu dolazimo do zamke odnosa. Ne čudi nas onda što statisktike kažu da se danas svaki peti brak razvede. Još nas manje čudi što je gubljenje želje najčešći seksualni problem današnjice. Možda je najmanje čudno što veliki broj istraživanja izveštava o veoma velikom procentu prevara. Prema jednom nedavno sprovedenom istraživanju u Velikoj Brianiji, više od sedamdeset posto ispitanika oba pola je priznalo da je prevarilo svog partenera.
Kako izaći iz ovih zamki?
Dobra komunikacija je ključ dobrog odnosa. Dobra komunikacija podrazumeva otvoreno izražavanje želja i stavova, dobru volju da se sasluša druga strana i uvaže njene želje i stavovi i voljnost da se prave kompromisi. No, dobra komunikacija je samo početak. Da bi se održao zdrav seksualni život, treba biti svestan sledećih činjenica: strast neminovno, nakon nekog vremena, slabi. Kako slabi zaljubljenost, tako slabi i strastvenost partenra. To što spontani seksualni polet slabi, ne znači da mora oslabiti i kvalitet, učestalost i užitak seksualnog čina. Najbolji pristup vezi je otvorena komunikacija, a najbolji pristup seksu je kontinuiranost. Ne postoje „moranja“ i „trebanja“, „normalna učestalost“, postoji samo ono što Vama i Vašem partneru prija. Ako je veza dovoljno dobra da o tome popričate i napravite kompromis, seksualni život može vremenom postajati samo sve bolji.
Seksolozi danas upućuju da je u dugim vezama i brakovima, planiranje seksualnog odnosa najbolji način za održavanje zdravog i seksa punog radosti. Ideja da se strast i uzbuđenost moraju javljati spontano, jer u suprotnom „to nije to“, je iracionalna i samoodmažuća ideja. Želja „pada s neba“ samo dok su ljudi strastveno zaljubljeni. Prema istraživanjima, to ne traje duže od dve godine. Takođe, prema svetskim istraživanjima, većina brakova se razvede u prve dve godine. Logično je da su ovi statistički podaci povezani. Dakle, iako većina ljudi veruje u magičnost spontanosti, krutost takvog stava je disfunkcionalna. Ukoliko želite zdrav odnos i seks pun radosti, neminovno je ulaganje truda. Naposletku, ne možemo čak ni reći da se radi o nekom prevelikom i preteškom trudu. Budite iskreni prema sebi i partneru i gledajte na seks kao na kontinuum (koji valja planirati) i dobili ste recept za zdrav i srećan emotivan i seksualni život.
Povezane teme: